Skip to content

Čovek koji je bio javnost

Dugo vremena nisam znao kako se zove, godinama nisam imao prilike s njim da razgovaram, ali sam, istovremeno, imao osećaj da ga odlično poznajem. Viđao sam ga na skoro svim javnim skupovima koji su se održavali u našem gradu. Bio je tu, na političkim tribinama, književnim promocijama, otvaranjima likovnih izložbi… I uvek je svom prisustvu davao neki poseban značaj, uvek spreman da postavi neko pitanje, da nešto prokomentariše ili doda. Primećivao sam da u svemu tome ima nekog nesvakidašnjeg žara i bolesne strasti.

Bio je visok, mršav, malko poguren. Njegova plava kosa je skoro neprimetno postajala seda. Imao je i čudne pokrete koji su se izvesnom učestalošću ponavljali – češkao se po glavi i nosu, pucketao prstima. Ljudi su ga izbegavali, ali on je, namerno to ne primećujući, uvek bio samouveren, koliko siguran u sebe toliko siguran u moć svojih priča, vizija i pretpostavki, koje kao da su nekim sveznajućim umom dovedene u vezu, privedene u jedan čvrst sistem, poslagane kao tegle u špajzu. Tvrdio je da je po struci biolog, i često bi, da bi objasnio pojave u društvu iznosio slikovite primere iz sveta flore i faune.

Jednog dana je došao u našu redakciju, tiho, čak stidljivo. Rekao je da veoma ceni naš list, i da nam možda može biti od koristi. Rekao je da poseduje informacije koje nisu dostupne svakome a koje bi nama verovatno dobro došle. Podozrevao sam da to govori tek da bi opravdao svoje prisustvo, ali informacije i slutnje koje je tada izneo, koje su bile poprilično nelogične na prvi pogled, čak nestvarne, potom su se ispostavile tačnim. Od tada je dolazio često.

Pričao je priče o politici, njenim sitnim neverstvima i prevarama, i ljudima na isti način na koji pisci pišu priče. Sve je imalo uvod, zaplet, rasplet i kraj. Pokazivao je gnev i čuđenje tamo gde bi neko ostajao ravnodušan, a, istovremeno, bio je ravnodušan prema događajima koje su kod nas stvarale nervozu i strah.

Obično je dolazio u vreme kada smo bili najviše zaposleni. Kucao je na vrata, a mi smo njegovo kucanje prepoznavali kao ranjene zveri kada nemoćne prepoznaju korake lovca koji se približava. Kada je bio tu, nismo mogli da telefoniramo, da obavljamo neke važne poslove niti da razgovaramo o stvarima za koje smo smatrali da treba da ostanu u redakciji. Jednom nam je, kada je trebalo brzo reagovati, njegovo prisustvo uništilo vredan projekat. Pa ipak, izdržavali smo, slušali ga pažljivo, postavljali pitanja, potpitanja… Što je češće i češće dolazio, to su njegovi nekontrolisani pokreti bili primetniji. Kao da je gubio samopouzdanje i kao da je i sam počeo sumnjati u vrednost reči koje je izgovarao…

Kao neka postmoderna baba tračara, išao je tako gradom, obilazio prostorije stranaka, nevladinih organizacija, obilazio redakcije, sa ljudima od kojih je mogao saznati nešto novo sedeo je po kafanama. On je, tako mi se činilo, bio vezivno tkvio Novog Sada, koji bi bez njega bio neki sasvim drugi grad. On je zbližavao ljude čak i kada ih je udaljavao jedne od drugih…

A onda je jednog dana nestao. Jednostavno se nije pojavljivao. Ne mogu reći da nam prvih nekoliko dana njegovo odsustvo nije prijalo. A potom smo se odjednom počeli osećati usamljenim. Kao da smo izgubili kopču sa stvarnim životom. Skoro grčevito smo hteli da ga pronađemo. Ispostavilo se, međutim, da niko u gradu, od svih tih ljudi sa kojima je svakodnevno drugovao, ne zna njegov broj telefona. Niko nije znao ni gde stanuje, niti da li je oženjen, niti da li ima decu, sestru, brata, oca, majku… Ispostavilo se da niko od nas koji smo sate i sate provodili s njim u razgovoru ne zna njegovo pravo ime. Svi smo ga zvali Raka, ali da li je on bio Radovan, Radomir ili Radoslav?

Mesec dana posle, čitajući “Blic” naišli smo na vest da je na Limanu 1, u jednom stanu pronađen raspadnuti leš izvesnog Petra Stojanovića, koji je tridesetak dana ranije izvršio samoubistvo. Vest je govorila i o tome da je taj čovek, inače penzionisani policajac, u zatvoru proveo desetak godina jer je svoju ženu sekirom iseckao na komadiće. Nije navedeno kada se vratio iz zatvora.

Da li je naš Raka zapravo bio taj Petar Stojanović, ostala je tajna. Raka se više nikada nigde nije pojavio.

Nedim Sejdinović

 

Published inPriče

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *