Skip to content

DAVID ALBAHARI: Jedna pesma na dan – recept za mentalno zdravlje

Kultni pisac mlađih čitalaca, veliki književni autoritet, David Albahari, od 1994. godine živi u Kanadi. Svojim delom je međutim neprestano prisutan u našoj književnosti; njegove nove knjige iz godine u godinu nailaze na odličan prijem i doživljavaju, za ove prostore retke, ponovljene tiraže. Mada Albaharijevi romani i priče imaju širok tematski opseg, njegov stil je kontinuiran i prepoznatljiv: od “Jednostavnosti”, “Frasa u šupi” i “Cinka” do “Mamca”, “Geca i Majera” i “Snežnog čoveka”. Pretprošle godine mu je u izdanju “Stubova kulture” izašla nova zbirka priča – “Drugi jezik”, a prošle – fascinantna zbirka eseja pod imenom “Teret”. “Teret” tematizuje i (samo)propituje Albaharijevu pripadnost jevrejskom narodu.

Jevrejstvo, intimno provučeno kroz stvaralački subjekat, česta je tema vaših knjiga. Koliko pripadanje naciji koja je u prošlom veku doživela užasna zla jeste «teret», a koliko taj «teret», na neki način, može da postane prednost?

– Na to pitanje ne može se odgovoriti nekom formulom koja bi zadovoljila sve pojedince, već svako mora da traga za svojim ličnim odgovorom. Za mene, pripadnost jevrejskom narodu jeste delom teret upravo zbog teškoće poimanja zla s kojim se taj narod vekovima susretao. S druge strane, ta tradicija suočavanja sa zlom postaje i neka vrsta obaveze, primorava čoveka na stalno preispitivanje svojih moralnih stavova i navodi ga da, kao kakav senzor, stalno ispituje prostor oko sebe, spreman da reaguje na bilo kakvu manifestaciju zla. To je, ipak, nekakva prednost, premda je i obaveza, što znači da je čak i to teret koji se nosi celog života.

Onda kada vas svakodnevni život u Kanadi odvoji od ovih predela, šta je prvo što pomislite kada se setite Srbije i Crne Gore?

– Pomislim, jednostavno, da je to moje mesto i zažalim što nisam tamo. Odmah potom pomislim na Zemun, u kojem sam odrastao i živeo četrdeset godina. Nema mesta na svetu u kojem se tako dobro osećam kao u Zemunu. Onda prestajem da se prisećam, jer postoji opasnost da se ta sećanja pretvore u nostalgiju, a nostalgija je opaka boljka. Od nje do depresije nije daleko, a depresija vodi u razne grozote koje nikome nisu potrebne.

Kažete za sebe da ste «dete rokenrola». Da li je rokenrol na prostorima bivše Jugoslavije, posebice na prostoru Srbije – mislim, pre svega, na ono što je simolizovao – doživeo istroijski poraz?

– Prvo bismo morali da definišemo šta je rokenrol doista predstavljao na prostorima bivše Jugoslavije. On jeste bio nešto što se doživljavalo kao zajedničko, ali nije bio nikakva objedinjavajuća sila a još manje nekakav nosilac jugoslovenstva. Uostalom, a i na moje veliko žaljenje, mnogi rokenrol muzičari su se među prvima, odmah posle pisaca, stavili na raspolaganje nacionalističkim snagama. Dobro, to je prošlo, ne vredi plakati za prosutim mlekom. Međutim, ne mislim da je rokenrol pobeđen, kao što ni urbani mentalitet nije pobeđen. I sada u Srbiji postoje veoma zanimljive i kvalitetne rok grupe, tako da je kontinuitet roka sigurno obezbeđen.

Šta danas slušate, šta biste preporučili čitaocima CKM-a?

– I dalje najviše slušam rege u kojem se, posle više godina stagnacije, ponovo pojavio niz veoma dobrih muzičara. Kalifornijska rege grupa Graundejšn je fascinantna sa svojom mešavinom džeza i regea. A grupa Midnajt, odnosno, njen glavni pokretač, Von Bendžamin, zadivljuje kvalitetom i obimom svoje produkcije. Vredi pomenuti i nekoliko novih imena, kao što su Abdža, Jahadanaj i Sašamon, rege muzičar sa Havaja.

Pretpostavljam da je teško, pogotovo književniku kao što ste vi, koji je pasionirani čitalac i kojem je svet knjiga često stvarniji od realnosti, da odgovori koji su pisci na njega najviše uticali?

– Uvek pominjem nekoliko pisaca koji su presudno uticali na mene – to su Beket, Bernhard i Handke. Oni su, da tako kažem, postojani uticaji, a svakako je bilo i drugih, od Singera i Apdajka do Pinčona i Bartelmija. Knjige koje se čitaju u mlađem uzrastu važnije su kao intelektualni podsticaji, one nas u znatnoj meri formiraju i određuju naše stavove. Knjige čitane kasnije, a pogotovo ako se neko odluči da se okuša u pisanju, postaju važnije kao stilski uticaj. Na primer, Fokner mi je mnogo značio u mladosti, ali u formalnom smislu on nije uticao na mene onoliko koliko su to učinile priče pisaca koje sam mnogo kasnije čitao (Bart, Bartelmi, Kuver, Karver, Erkenj, Vajlding). Uticaja se ne treba stideti, jer bez njih se ne može pisati. Neko ko nije ništa čitao možda će moći nešto da napiše, ali onaj ko želi da bude pisac mora neprekidno da čita i da, kada počne da piše, odražava uticaje kao neku vrstu kontinuiteta.

Vrlo ste poznati i kao prevodilac i svojevrsni promoter nekih stranih pisaca u našoj kulturi. Koje knjige, nove ili stare, čitaoci CKM-a ne bi smeli da mimoiđu? A šta biste preporučili našim izdavačima za prevođenje i objavljivanje?

– Naši izdavači, uprkos ekonomskim mukama, ipak uspevaju da prate aktuelnu svetsku književnu scenu. Smatram da sadašnji čitaoci ne bi smeli da propuste pisce kao što su portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade, Žoze Saramago ili irski autor Džon Banvil (kod nas su objavljeni njegovi romani „Kepler“ i „Knjiga dokaza“). Japanski autor Haruki Murakami je jedno od najcenjenijih književnih imena danas, a kada se uskoro počnu da pojavljuji prevodi Zebaldovih čudesnih knjiga, eto obavezne lektire za vaše čitaoce. A ako hoće da zagrabe u bližu i dalju prošlost, neće pogrešiti ako uzmu nešto od Kafke, Kortasara, Selindžera, Kiša ili Džojsa. I svakako uz to treba čitati poeziju. Jedna pesma na dan je savršen recept za dobro mentalno zdravlje.

Nedim Sejdinović

 

Published inIntervjui

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *