Skip to content

REVOLUCIJA INDIVIDUA: Zombi-kultura i njena deca

Da tekst počnemo testom, odnosno pitanjem koje bi se, ovde i danas i decenijama unazad, moglo nazvati pitanjem svih pitanja – jednim, bezobrazno rečeno, civilizacijskim filterom: ako izvadite sebe iz kolektivnog konteksta i osećanja, ako istrebite sa sebe nacionalnu, državnu, regionalnu, religijsku, plemensku, partijsku i porodičnu pripadnost, da li nešto pretekne? Da li nešto posle tog hemijskog čišćenja ostane? Ako je odgovor ne, onda nema potrebe da dalje čitate ovaj tekst, pošto ne postoje naučno relevantni dokazi da odista i postojite. Ako je odgovor da, onda – dobro došli u civilizaciju! Ali, zamislite se dobro, da li nešto zaista pretekne?!

A sada još jedno pitanje. Da li bi ovo za vas bila noćna mora: budite se i shvatite da više niste individua, da više nemate svoj mali-veliki život, svoja vrludava sećanja, da ste izgubili one intimne trenutke koje ste, tako sebično, čuvali samo za sebe. Na kraju, nemate ni obličja, negde se zaturio onaj vaš malo kvrgavi nos koji vas je oduvek nervirao, isparila su negde ona mamurna jutra kada ste, pažljivo posmatrajući ogledalo, efektivno mrzeli samoga sebe više od pola sata. Da li bi za vas bila mora ako biste morali da se odreknete onih samo vaših uverenja, vrednosti, nada, tužnih ili blesavih trenutaka samoće?

Verovatno je odgovor da, ako ste već nastavili da čitate ovaj tekst. Ali, hajde onda da pokušamo da odgovorimo na još koje pitanje. Pa, zašto onda toliko ljudi sa neverovatnom radošću i histeričnim zadovoljstvom utapaju svoje ja u nešto kolektivno? Odakle taj poriv za gubitkom vlastitog identiteta, odakle izvire taj veseli beg u samoubistvo? Čemu toliki trud da se svoj identitet žrtvuje nestvarnoj, neartikulisanoj i bezbojnoj masi, koja bi da ga poništi i ponizi, u najboljem slučaju pretvori u brojku ili statističku grešku?

A čitava civilizacija, čitav taj svet traganja za smislom, za odgovorom na pitanje šta mi ovde, na ovoj planeti radimo i čemu zapravo sva ta gužva oko našeg postojanja, počivaju na jednostavnoj premisi – ljudskom samopoštovanju. U savremenom dobu, ljudsko samopoštovanje dopunjeno je svojim sastavnim delom – ironijskim otklonom od samoga sebe. Čak je i u hrišćanstvu, bez obzira na silne metafore o pastirima i stadu, individualnost pre svake sabornosti – ono što je pre i posle svega, a to je spasenje, može biti jedino individualno. Stada ne lete u nebo, kao što to ne rade ni balvani!

Ali, sa druge strane, ponekad je, brate, zaista teško i naporno biti ja! Živeti u jednoj ljušturi od mesa, kostiju i kože u proseku preko 70 godina, decenijama se vrteti u začaranim moždanim krugovima – rado bismo već pobegli negde, uzeli nekakav godišnji odmor, na trenutak sa strane ostavili strahove, konačnost i beskonačnost, vlastite promašaje i gubitke…

Savremena civilizacija i kultura, koja baštini vekove traganja, trebalo bi da primiri nervozu postojanja, ona vam, dijaloški, pomaže u traženju jednog od mnogobrojnih puteva da pronađete sebe i da shvatite da je vaše postojanje odista jedinstveno i potrebno, u najmanju ruku važno koliko i postojanje vaše nacije, države ili religije. I tu je civilizacijska razmeđa – sve što govori suprotno od toga ima krajnji cilj da vam oduzme pravo da postojite.

Mi, na žalost, živimo u zemlji sa dugom i bogatom tradicijom bespoštedne borbe protiv individualnosti. Modernizacija ovih prostora jednaka je individulizaciji i pomenutom samopoštovanjem, sa ironijskim otklonom da bome. Kultura u kojoj živimo, ona dominantna i homogena kultura koja je okupirala sve institucije, prašnjava i memljiva, što se odupire savremenim higijenskim sredstvima, jeste kultura grupnog plesa-transa po užarenom ugljevlju velikih patriotskih ideja. Ta kultura nije samo proizvela krvave ratove, već i izbezumljene, iste ljude sa praznim pogledom, takoreći zombije što su svuda oko nas. Identične gradove i sela sa izrovanim putevima i lošom kanalizacionom mrežom… Svaka nesrećna zemlja nesrećna je na isti način!

Samo jedna revolucija može pomeriti stvari sa mrtve tačke u zemlji Srbiji – a to je revolucija samosvesnih individua. No, pre toga, valja stvoriti kulturni ambijent koji će rađati individue. Prvi srpski ustanak prema bici za individualnost koja očekuje Srbiju ništa je drugo nego, narodski rečeno – pičkin dim!

Nedim Sejdinović

 

Published inEseji

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *