Skip to content

NEBOJŠA POPOV, FILOZOF I OSNIVAČ LISTA “REPUBLIKA”: Ideologija o suvišnim ljudima

Nebojša Popov, osnivač i glavni i odgovorni urednik lista “Republika”, našoj javnosti je poznat i kao jedan od inicijatora i vodećih članova Udruženja za jugoslovensku demokratsku incijativu, organizacije koja je krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kroz okrugle stolove i javne rasprave, pokušavala da pronađe smernice za miran rasplet jugoslovenske krize. Kada je rat postao naša stvarnost, Popov je učestvovao u mnogim antiratnim akcijama, u pokušaju stvaranja komunikacije sa ljudima koji su živeli u opsednutom Sarajevu… U međuvremenu, list “Republika” je izlazio, petnaestodnevno, i pokušavao da racionalno analizira uzroke i posledice tekućih događaja. Nedavno se pojavio i jubilarni, 250. broj, koji je samo jedan od povoda za ovaj razgovor.

how can i order accutane from online drugstore Kakvu su ulogu u proteklih dvanaest, u svakom smislu teških godina – imali “Republika” i drugi građanski listovi koji ne spadaju u visokotiražne projekte?

– U glavi našeg lista stoji da je to “glasilo građanskog samooslobađanja”. U demokratskim sistemima postoje mediji koji su prvenstveno orijentisani na stvaranje javnosti, a ne na proizvodnju javnog mnjenja. Dakle, postoje mediji koji su deo propagandne mašinerije države, a, zavisno od toga kakva je država, takva je i ta mašinerija. Što je demokratija razvijenija, utoliko je više medija koji su okrenuti ka izražavanju javnog mišljenja i stvaranju institucije javnosti. Mi smo u proteklih desetak godina bili svedoci involucije ka oslobađanju razornih sila u ljudima, društvu i državi, involucije koja je uništavala ljude, gradove i komunikacije, pa smo smatrali da je neophodno stvoriti prostor gde će ljudi koji drže do svoje slobode izražavati svoje mišljenje. Da to nije bio uzaludan posao, potvrđuju i događaji koji su se zbili 24. septembra i 5. oktobra, a koji su pokazali da jedna takva orijentacija nije baš toliko manjinska. Prvi put je na izborima većinu dobila opcija koja je bila protiv antidemokratskog poretka.

http://maientertainmentlaw.com/?search=sale-viagra Zbog čega ste posle izbora svojim čitaocima postavili pitanje da li, po njihovom mišljenju, “Republika” treba i dalje da izlazi?

– To pitanje smo postavili zato što je jedan broj ljudi smatrao da je postignuta pobeda, da se stvari ubrzano normalizuju i da nije potrebno izdavati list ovog tipa. Hteli smo jednostavno da ispitamo kakvo mišljenje o tome imaju naši čitaoci i saradnici. Za sada nismo dobili nijedno mišljenje da list treba da prestane da izlazi, a dobili smo mnogo pisama podrške da, kako znamo i umemo, nastavimo i ostavimo otvorenim prostor za izražavanje javnog mišljenja koji nije vezan samo za užu sferu vlasti i pozicije te vlasti. Naši čitaoci verovatno smatraju da su jako duboki uzroci i tragovi režima koji tek nestaje, ali koji još uvek nije nestao, i da ima veoma mnogo posla koji tek treba uraditi. Mi smo spremni da taj posao nastavimo, da dovršimo istraživanje koje smo započeli i time podržimo proces stvaranja pretpostavki za demokratski poredak, proces koji će biti veoma složen i dramatičan.

is accutane really that bad Kakvo je vaše mišljenje o trenutnoj medijskoj situaciji u Srbiji? Da li se stvaraju naznake rađanja javnog mnjenja?

– Trenutno su mediji usmereni na nešto što se odnosi na propagandnu mašineriju države. Jedan režim se raspada, a drugi nastaje, pa je nastala velika pometnja. Sve to ostaje u sferi vlasti i propagandnih aparata. Za sada još nema dovoljno indicija da nastaje javnost, koja je institucija izvan sfere vlasti, institucija koja se nalazi između društva i države, između kulture i privrede. Možda se samo naziru konture tog međuprostora, koji će nastajati onoliko brzo koliko se društvo bude brže obnavljalo, koliko se privreda bude brže obnavljala. Za nas je veoma važna obnova kulture, to jest kritičkog mišljenja, kako o onome što nam se dešavalo, tako i o posledicama jedne vlasti koja je ogrezla ne samo u krađi nego i u zločinima. To je jedan vrlo složen posao kulture i medija.

female cialis price Vi ste nedavno govorili da se posao medija ne završava samo informisanjem i analiziranjem tekućih zbivanja…

– Imam utisak da je sada najveći deo medija ograničen tek na sferu vlasti, a da su nedovoljno fokusirane glavne teme društvenih promena: kulturnih i privrednih promena, kao i veoma složenih procesa promene stvarnih odnosa naše zemlje i njenog okruženja. Takvo stanje u našim medijima posledica je autoritarne tradicije patrijarhalnog društva, a u njemu se vide izvesni tragovi totalitarnih društava dvadesetog veka, fašizma, nacizma, naročito staljinizma, kao i nekih novih oblika populizma, takođe totalitarnog karaktera. A ti obrasci predstavljaju veliku prepreku reafirmaciji kritičkog mišljenja i pune slobode informisanja i komuniciranja.

lasix without prescription Da se podsetimo – za vreme NATO bombardovanja “Republika” je jedan od retkih listova koji nisu menjale svoju uređivačku politiku… Šta danas mislite o tom periodu srpskog novinarstva?

– Nerado komentarišem šta drugi rade, pa ni ovoga puta ne bih odustao od toga načela. Jedino mogu da kažem naše iskustvo, koje govori da ne mora da bude skupo ako se čovek ponaša prema svom uverenju i savesti. Smatrali smo da je naša dužnost svih ovih godina da pokažemo sve kopče koje postoje između različitih oblika nasilja. Pa i to bombardovanje smo doveli u vezu sa unutrašnjim nasiljem, pokušavajući čitaocima da predočimo koliko je složena ta mreža u koju smo upleteni i da se ne može odvajati jedno unutrašnje nasilje koje jedan ratnički režim sprovodi već desetak godina – od spoljašnjeg nasilja. Isto tako bilo nam je veoma važno – a to je tema kojom ćemo se i dalje baviti – kakva je stvarna veza između stihije straha, mržnje i nasilja, koja je zahvatila našu bivšu zemlju u svim njenim delovima, i hladnog rata i metamorfoza hladnog rata. To nisu tako jednostavne stvari. Kada se raskinu spone između raznih oblika nasilja, izlažemo se riziku da i sami postanemo deo nečije propagandne mašinerije.

post haste pharmacy viagra Kao čovek koji je lično poznavao Slobodana Miloševića, da li možete da date odgovor, u svetlu novih zbivanja, kako je jedan takav čovek mogao da se nametne srpskim elitama, a preko njih čitavom narodu?

– Nije tu stvar samo u nametanju jednog ambicioznog apartčika koji je želeo da postane vođa, niti je reč samo o ambicijama njegove supruge da stekne moćno sredstvo za neke svoje vladalačke motive. Reč je o jednom stanju u kojem se našla srpska nacija, kao i druge nacije bivše države, posle Titove smrti. Čitava zemlja je bila u jednom dugotrajnom stresu, a ljudi nisu navikli da na gomilu problema koje su ih pritiskali reaguju racionalno. Tako je stvoren prostor da se nacionalna pripadnost nametne kao onaj imenitelj koji povezuje sve traume iz prethodnog perioda, iz kraljevine Jugoslavbije, iz Drugog svetskog rata, iz kolektivizacije, nacionalizacije, Golog otoka… Prihvaćen je obrazac ideološkog mišljenja, posebno izražen u srpskom narodu, da su sve nacije u okruženju neprijateljske nacije i da je zbog toga potrebno imati što veću silu na raspolaganju. Da je potrebno proširiti teritoriju, razmaknuti državne granice, određeni prostor etnički očistiti. A iza toga se zapravo krije ideologija o suvišnim ljudima, po kojoj je sa ljudima moguće raditi što god je potrebno u interesu mistifikovanih nacionalnih interesa. Potom se pokazalo se da su ti interesi u stvari interesi vrha vlasti, jasno strukturisani interesi. A onda su se tu krili i interesi određenih socijalnih krugova koji su u ratu, ratnim pljačkama i zločinima stekli razne imetke. I dobar deo tzv. inteligencije je prišao toj ideologiji nalazeći u tome takođe neke svoje interese, koje je istraživanjem moguće vrlo precizno utvrditi. A obični ljudi su jednostavno prihvatili tu situaciju po nekoj podaničkoj inerciji, u tradiciji autoritarnog mentaliteta. U svakom slučaju, mada će biti mnogo teškoća da se problem potpuno istraži, mnogo je jasnije kako smo dospeli do dna, kako smo ušli u varvarizaciju, u taj vrtlog nasilja, nego kako ćemo odatle izaći.

cialis mail order uk UJDI, organizacija čiji ste vi jedan od osnivača, na početku “jugoslovenske krize” organizovao je susrete i diskusije intelektualaca iz raznih područja bivše države. Cilj tih susreta bio je pronalaženje političkog rešenja za rasplet krize. Vi ste tada smatrali da je moguć miran rasplet, da li i sada to mislite?

– Da. Rat se mogao izbeći na vrlo jednostavan način. Bilo je potrebno legalizovati slobodu mišljenja, slobodu političkog delovanja i organizovanja, potom organizovati slobodne izbore i u slobodno organizovanom parlamentu raspravljati i tražiti rešenje za sporove i nedoumice koje postoje između raznih naroda, ali i između različitih socijalnih slojeva i klasa. To je bilo moguće, a u principu mislim da niko razuman ne bi poricao da mi i danas zapravo govorimo baš o tome. Mi i dalje imamo iste probleme. Samo je pitanje da li će se njihovo rešavanje nastaviti kroz ratove ili na miran način. Najjednostavnije rečeno, postavlja se pitanje da li je ciklus populističkih revolucija kroz koje je rušena jedna država završen ili će se i dalje nastaviti. Moj je utisak da je isteklo vreme nasilja, ali i da će biti potrebno mnogo truda i razuma da se zaista reafirmiše politika, da građani preuzmu političke uloge i utiču na vlast i na stvaranje javnosti i uslova za razumno raspravljanje o problemima.

prednisone online no prescription fed x Takođe, u okviru UJDI-ja vi ste krajem osamdesetih organizovali seriju okruglih stolova na temu kosovskog problema? Na pitanje “Kosovski čvor: drešiti ili seći?”, okrugli stolovi su dali odgovor: drešiti. Da li danas postoji političko rešenje ovog problema?

– Sigurno da postoji. Do njega ne mogu da dođu samo oni koji su pod snažnim pritiskom ne samo nacionalizma i šovinizma, nego i rasizma. I koji su fascinirani vlašću. Problem je naravno izuzetno složen, ali ne i nerešiv. Mi smo i pre desetak godina tom problemu prilazili kao složenom i ozbiljnom problemu. Ako se sećate, glavna teza okruglih stolova bila je da se na Kosovu više od stotinu godina reprodukuje model dominacije, a ne slobodne komunikacije i kooperacije, što znači da je na Kosovu, u zavisnosti od dominantne vojne sile, uvek određena etnička grupa korištena kao instrument te sile za vlastite interese i potrebe. A tu konstataciju izbegavaju mnogi istraživači i mnoge konferencije koje se bave ovom temom, i maltene ispočetka žele da definišu tu enigmu, uzimajući u obzir samo neke skupove činjenica, a eliminišući druge. U svakom slučaju, potrebno je imati jasnu svest o tome da je ciklus populističkih revolucija počeo upravo na Kosovu, 1968. godine. Onaj ko se u svojoj analizi kosovskog problema pouzda samo na jednu epizodu, samo na neke učesnike u tom procesu, taj nužno ide u ideološku i propagandističku interpretaciju koja, onda, ili sužava optiku ili, u gorem slučaju, stvara privid da je problem nerešiv. Tek kada se obuhvate glavni čvorovi koji se vezuju oko kosovskog čvora, mi možemo racionalnom analizom jedan po jedan drešiti.

compare levitra price Za vreme rata u BiH, vi ste bili jedan od vođa projekta “Živeti u Sarajevu”, kojim ste želeli da, između ostalog, pokažete solidarnost sa građanima opsednutog grada. Nedavno ste u intervjuu jednim sarajevskim novinama rekli da je Sarajevo za ovdašnje ljude – “mora”. Da li smatrate da Srbija može doživeti preko potrebnu katarzu ako se jasno ne kaže istina šta se to sve dešavalo u ratovima koji su vođeni na ovim prostorima?

– Srbija će doživeti katarzu ukoliko se jasno suoči sa svojim traumama, a jedna od glavnih naših trauma, pored Vukovara, Srebrenice i Kosova, pa i nestanka Ivana Stambolića, jeste Sarajevo. Ako se suočimo sa tim traumama, mi onda otvaramo prostor da se racionalno suočimo sa svim drugim iracionalnim situacijama. A nećete valjda reći da nije mora ako više godina jedan grad biva opsednut i bombardovan. Ja sam sa nekolicinom kolega iz Beograda odlazio u Sarajevo i za vreme rata. U grupi “Živeti u Sarajevu” nalazili su se pripadnici raznih političkih stranaka, ljudi različitih političkih uverenja, aktivisti nevladinih organizacija. Sastajali smo se da raspravljamo šta znači živeti u opsednutom Sarajevu, gde se ljudi svakodnevno ubijaju i ranjavaju, u gradu koji je postao jedan od najvećih koncentracionih logora dvadesetog veka. Mi smo bili prinuđeni da proširimo poznato pitanje “da li je moguće pevati posle Aušvica”. Postavljali smo pitanje “da li je moguće pevati i racionalno razmišljati ne samo posle Aušvica, nego i posle Gulaga, posle Nagasakija i Hirošime, i posle Sarajeva”. Ni dan danas još nema valjanog odgovora na to pitanje. A kroz odgovor na to pitanje mi ne samo što se suočavamo sa traumama, nego otvaramo realnu mogućnost i za katarzu.

acheter du viagra en pharmacie en espagne wikipedia Predsednik SRJ Vojislav Koštunica je svojevremeno, posle jedne posete vaše grupe ratnom Sarajevu, izjavio da “članovima grupe ‘Živeti u Sarajevu’ predlaže da ostanu da žive u Sarajevu”…

– Ne sećam se te izjave, ali sasvim je mogućno da je tako nešto rekao. Osoba koja tako nešto kaže nalazi se u ozbiljnim teškoćama i čim predlaže nešto tako drastično, znači da je izgubio osećaj za suptilniju analizu i korektan odnos. Mi smo svih ovih godina izloženi, mada o tome nerado govorim, raznim pritiscima, između ostalog, i stalnim nastojanjem da nas eliminišu iz, kako oni kažu, nacionalnog bića. Vrlo lako ćemo zaključiti da oni koji tako govore prisvajaju sebi pravo da odlučuju ko pripada a ko ne pripada naciji. I na tom primeru se vidi koliko je opasna ideologija o suvišnim ljudima. Jednostavno, proglasite nekoga da je suvišan, a posle neko dođe do zaključka da ga treba ubiti ili raseliti.

Nedim Sejdinović

 

Published inIntervjui

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *