Skip to content

VLADISLAV BAJAC, KNJIŽEVNIK I IZDAVAČ: Pravo na distancu

Vladislav Bajac svakako je jedan od najvažnijih i najprominentnijih savremenih srpskih književnika. Autor je nekoliko zbirki pripovedaka i romana. Objavljuje relativno retko, a svako njegovo novo delo predstavlja kulturni događaj i pravi čitalački dozivljaj. Roman «Druid iz Sindiduma» preveden je i prevodi se na nekoliko jezika. Autor je i «Podmetača za snove», «Evrope na leđima bika», «Knjige o bambusu», itd. Bajac je direktor izdavačke kuće «Geopoetika» (ranije, «Centar za geopoetiku») koja je srpsku kulturu zadužila mnogim veoma važnim naslovima, od kojih su neki postali i pravi bestseleri. Po samim izdanjima ove kuće jasno je da se o svakoj knjizi posebno vodi računa, svaka se doživljava kao zasebno biće koje valja negovati, i to je ono što «Geopoetiku» izdvaja od ostalih domaćih izdavaca. Sa dvomesečne turneje «Literatur Express 2000», najveće književne manifestacije u Evropi, Bajac se vratio polovinom jula, poprilično umoran. Pa ipak, pristao je na ovaj intervju. Sa Bajcem razgovaramo o utiscima iz voza punog književnika koji je lutao gradovima i zemljama Evrope, o distanciranju intelektualca od agresivne stvarnosti, o izdavačkim planovima «Geopoetike»…

source site. Free Bonus Pills - 4 Free Viagra Pills With Every Order. Approved Canadian Healthcare, Lowest Prices Guaranteed. Before you buy Viagra, compare Na turneji «Literatur Express 2000» obišli ste skoro celu Evropu. Kakve ste utiske poneli sa ovog svojevrsnog performansa?

– Utisci se još nisu složili. To je, možda, i osnovni problem ovakvog putovanja. Zamišljen je preambiciozno, pa je gustina događaja, prebrza promena mesta, gradova i država izmešala i prostor i vreme. Sada taj “urolani” tepih treba odmotati i sačekati da se “prašina” slegne. No, ponešto je već sada jasno: korist od njega imaće svako, od organizatora do pisaca. Ne mogu reći da sam se na ovom putu osećao kao turista, jer je on bio radan na različite načine, pa valjda zato i prenatrpan. Zamor je ogroman. Od ovog puta se treba prvo odmoriti.

http://www.tgarey.com/guestbook/viagra-online/ buy viagra online Kako vam posle ovog iskustva, upoznavanja mnogih ljudi i gradova, čini ideja o ujedinjenoj Evropi i jedinstvu evropske civilizacije?

– Evropa je još uvek daleko od svog sna o novom ujedinjenju. Ima tu još mnogo posla, a posebno na planu kulture i duhovne osnove njene ideje. Ako nije neskromno reći, ali sebi sam potvrdio kritičku opasku koju sam iznosio još sredinom osamdesetih (kada sam se time bavio i u knjizi priča “Evropa na leđima bika”) da mi je sumnjiva količina politike i ekonomije koja predvodi ideju ujedinjenja u odnosu na kulturu i duhovnu podlogu neophodnu kao bazu. Sada se pokazalo da je problem kulturološkog (a time i literarnog) disbalansa među evropskim kulturama ono na čemu se sapliće razrešnica kako sačuvati originalnost svake pojedinačne kulture, a da se istovremeno sve one uklope u zajedničku civilizaciju. “Izravnati” taj teren nije nimalo jednostavno, a pitanje je i da li to treba činiti. Mislim da političari ni iz daleka nemaju rešenje. Mi pisci sa Voza Evropa 2000 bili smo takođe (zlo)upotrebljavani, ne bi li im pomogli. Dali smo neke predloge vrlo praktične prirode, bacajući akcenat na očuvavanje malih jezika (rečnik političke korektnosti današnje Evrope to naziva “manje znanim” ili “manje govorećim” jezicima). Način da se to učini jeste prevođenje književnih dela sa malih na male i velike jezike uz blago “kočenje” preprisutnih velikih jezika. Predložili smo stvaranje evropskih nebirokratizovanih institucija koje bi povezale sve pojedince i organizacije iz ove oblasti (štampari, izdavači, pisci, udruženja pisaca i prevodilaca, autorske agencije, fondacije, biblioteke, univerzitete i sl.). Političke institucije Evrope su pokazale prve znake da žele da pomognu. Glavni, berlinski organizator (“Književna radionica”) je imao njuh: predlog (neku vrstu rezolucije) u ime svih, preko stotinu, pisaca iz svih evropskih država sastavili su i prosledili UNESCO-u, Evropskoj komisiji, Evropskom savetu i Evropskoj uniji. Ovaj predlog zvanično je pročitan i na završnoj ceremoniji u Berlinu pred velikim brojem kompetentnih osoba. Posebna podrška stigla je od, prisutnog, Đerđa Konrada, kao i od predsednika Nemačke akademije nauka i umetnosti, koji je u svom opširnom govoru zapravo izneo sve ono što smo i mi predložili.

side effect on cats using prednisone Kako su se ljudi u različitim zemljama odnosili prema vozu ispunjenom književnicima?

– Naravno, različito. Mislim da je reakcija svuda bila u duhu kulture kojom smo bili okruženi. Portugalci su vrlo skromno, ali vrlo dobro organizovali naše programe. Reakcije su bile emotivne i sa dozom ljudske mere, kao uostalom i sve što sam tamo video. Španci se nisu pretrgli od posla i sve je bilo pomalo haotično. Francuzi su od svega napravili prezasićen teatar, Rusi uneli puno folklora, klasične književnosti i puno ozbiljnosti, Belorusi nam pokazivali prirodu i oficijelnost, baltičke zemlje svoj novi ponos i prelepe gradove. Bez obzira na razlike, svuda je prikazivana dobra volja i pridavan značaj originalnoj ideji. Berlin se pokazao dobrom završnicom jer je spojio germansku disciplinu i, za mene iznenađenje, autentično zanimanje “obične” publike za književnost. No, svi mi pojedinačno imali smo mali problem gušenja svoje individualnosti nauštrb kolektivnog. Pojavljivale su se i krize, a posle mesec dana menjanja hotelskih soba svake večeri i – želja za odustajanjem.

enter U međuvremenu, dok ste putovali, u našoj zemlji su se desile mnoge ružne stvari. Kakav je vaš odnos prema ovom nesretnom vremenu; šta je ciniti intelektualcu?

– Na takvo pitanje mi je uvek teško da odgovorim, jer iz svog mišljenja treba da proizvedem neku vrstu utehe i sebi i drugima. Znam da se na tu temu mnogo različito misli. Okolnosti nas teraju da budemo što manje iznijansirani, a ja to odbijam. A onda me ponekad grize savest zbog mog stava da intelektualac treba da radi svoj posao, što bolje i što više, uprkos svemu. Nije to nikakvo stavljanje glave u pesak. Čovek mora da radi ono što najbolje zna. Nismo svi rođeni da budemo političari, fudbaleri i estradne zvezde. Treba javno izneti svoj stav i povodom onoga što nam nije struka, ali valja imati meru ne samo zbog očuvanja domaćeg i javnog vaspitanja, već i zbog dovoljnog broja primera “odlepljivanja” od samoga sebe. A sačuvati sebe znači čuvati pomalo i Druge: pisac više pomaže čitaocima kroz dobre knjige nego svojim bekstvom iz literature.

Da li danas javna ličnost sme da se distancira od agresivne stvarnosti?

– Često se osećam neprijatno kada vidim da novinari (koji su valjda izraz svog čitalaštva?) zele da znaju šta ja o nečemu mislim. Ne samo zato što nisam siguran da je bilo šta što imam da kažem značajno. Ponekad pristanem zato što mi se učini da ako sa nekim javno podelim sličan stav, pomažem i sebi i Drugome. Ali, ako to prihvatim, onda sam u opasnosti da sebe protumačim važnim – što je, naravno, čista besmislica. A opet, ako se kaže nešto mudro, valjda to ima nekog smisla. Znate, kada pitate da li danas javna ličnost sme da se distancira od agresivne stvarnosti, Vi postavljate retorsko pitanje ako ne i, nesvesno, optužbu a priori. Da li na to Vi imate pravo? Ne zaboravite, ako govorimo o izvornoj demokratiji i slobodi izbora – onda je svima jasno da je bilo koji i bilo kakav izbor legitiman. Pa i onaj o distanciranju. Jer, šta ćemo sa distanciranjem države, njenih institucija i njenih predstavnika od svog intelektualca?

Gde se danas nalazi srpska kultura, srpsko izdavaštvo, u odnosu na svet?

– Srpsko izdavaštvo je odlično s obzirom na uslove u kojima radi. Čak i u odnosu na svet. Kada bismo svoju zemlju merili po kriterijum izdavaštva, dobili bismo mnogo bolju ocenu o sebi samima. Ali, to ne znači da je naša kultura dovoljno znana u svetu. Književnost takođe. Zapadno izdavaštvo još uvek funkcioniše na principu isključivog komercijalnog tržista, hitova i bestselera i priznajem da sam već pomalo zgađen nad tim postulatima. Šteta, jer mislim da proporcionalno imamo dobru književnost u odnosu na mnoge druge kulture. Ali, teško je do tog sveta stići. Pojedinačna poznanstva (koje su kriterijum i Zapada) nisu dovoljna. Ako smo izgubili dosta katedri za naš jezik u pojedinim zemljama tokom poslednjih devet godina, ponegde smo ih i dobili. Na primer, u Litvaniji i sličnim malim zemljama. Naše tekstove prevode i priučeni prevodioci, ali samo zato što imaju dobru želju da nas upoznaju. Da ne govorim o Istoku, koji se može lako otvoriti i našim autorima. Krivim i naše pisce koji su, koliko toliko, uspeli u svetu. Retko koji od njih je učinio nešto za svoje kolege. A kada biste videli: kako jedan Ismail Kadare (naravno, koristeći i političke okolnosti) “gura” albanske pisce po svetu, bilo bi vam jasno da se mnogo toga može učiniti. Ako nešto bude do mene, znam da ću bez razmišljanja učiniti sve što mogu i za druge pisce. To je moralno pitanje, pa čak i pitanje dužnosti.

Rekli ste da imate ambivalentan odnos prema srpskom izdavaštvu? Danas je prava erupcija ili, bolje rečeno, inflacija izdavačkih kuca. Teško se snaći u tom haosu.

– Tačno, ali bolje da je tako nego da ih nema. Ja još uvek verujem da dobre knjige uspevaju da žive pored onih što bi da donesu novac i ništa drugo. Ponešto će razrešiti i tržište. (Kako to lepo zvuci – “tržište” – koje danas kod nas određuje količina novca u džepu jednog upornog i verujućeg sloja ljudi koji se još nije odrekao lepote reči.) Žao mi je što je ona vrsta izdavača koja je ozbiljno okrenuta knjigama i budućnosti svoje i svetske kulture (a koja ne ignoriše i prave tržišne zakonitosti) nije delimično potpomognuta od strane države. Zašto i oni delovi privrede koji još uvek funkcionišu ne bi osnovali, na primer, neke fondacije za izdavaštvo?

Kako «Geopeoetika» opstaje u ovom vremenu koje svakako nije sklono izdavačima relevantnih knjiga? Koja je formula opstanka, opstanka bez pravljenja ružnih kompromisa sa bezvrednom literaturom?

– Formula ne postoji. Mora se, pre svega, voleti ono što se radi. Ako sam ja taj koji bi u ime “Geopoetike” znao “male tajne” uspeha, onda su one u sledećem: ja sam pre svega pisac i mislim da imam vrlo specifičan ugao posmatranja pravljenja knjige. Takođe sam operisan od suvišnog egocentrizma, te me raduje objavljivanje knjiga drugih pisaca. Potom, morate se izveštiti u ekonomskoj “gimnastici”. To je stalna igra na žici, ako ne želite da pravite bilo kakve kompromise. To nije lako. Recimo, stalno sebe podsećate u kakvoj zemlji živite, pa gledate da što manje zaradite, a da od toga korist imaju pre svega kupci. Čini vam se pomalo ludo? Hvala na pitanju.

Koje naslove treba uskoro očekivati u vašoj produkciji?

– Upravo se pojavio roman Denija Geđa “Papagajeva teorema” (od kojeg očekujemo zanimanje publike kao za “Sofijin svet”, jer su ovo veoma slične knjige, a ova možda i bolje napisana), potom roman Džulijana Barnsa “Troje”, i dr. Nadamo se, najzad, završetku rada na dvotomnom “Mediteranu” Fernana Brodela, za koji mesec. Objavićemo i esej-roman Pola Ostera “Pronalazak usamljenosti”, potom divnu knjigu “Filozofije tišine” jedne američke autorke, a nastavićemo i sa čitavom serijom novih ruskih novootkrivenih pisaca.

Često veoma pohvalno govorite od književnostima “malih” naroda. Te književnosti su nama skoro u potpunosti nedostupne i daleke. Da li postoji način da se upoznamo bar sa literaturom naroda koji nas okružuju?

– Da. Ja se nadam da ću uskoro biti u prilici da obelodanim lepe vesti o saradnji “malih” naroda, tj. književnosti. Radi se na više planova paralelno, pa đemo valjda uskoro biti u mogućnosti da počnemo da nadoknađujemo izgubljeno u poslednjoj deceniji. “Geopoetika” mora da pravda svoje ime.

Nedim Sejdinović

Published inIntervjui

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *