@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); FILIP DAVID, KNJIŽEVNIK: Mi lebdimo u bezvazdušnom prostoru – Nedim Sejdinović

FILIP DAVID, KNJIŽEVNIK: Mi lebdimo u bezvazdušnom prostoru

Jedan od retkih beogradskih intelektualaca koji su se otpočetka, dosledno i argumentovano suprotstavljali Miloševićevoj ratnohuškačkoj i šovinističkoj politici, književnik Filip David, ostaće za neke buduće, nadajmo se: drugačije, generacije svetao fragment iz mračnih vremena. Dugo godina je radio kao urednik Dramskog programa Televizije Beograd, da bi 1991. godine bio otpušten zbog osnivanja Nezavisnog sindikata RTB. Napisao je više TV drama i filmskih scenarija, i objavio tri knjige pripovedaka: “Bunar u tamnoj sumi”, “Zapisi o stvarnom i nestvarnom” i “Princ vatre”. Autor je i romana “Hodočasnici neba i zemlje”, kao i zbirke angažovanih tekstova pod nazivom “Fragmenti iz mračnih vremena”. 1998. godine splitski «Feral» objavljuje knjigu prepiske između Davida i Mirka Kovača.

Za “Bulevar” Filip David govori o odgovornosti i krivici srpskih intelektualaca za rat, o zloupotrebi tradicije i o “užasnoj egzistencijalnoj praznini” u kojoj živimo.

Često se govori o odgovornosti (srpskih) intelektualaca za rat. Vi ste jednom prilikom rekli da je to postalo opšte mesto i da je odgovornost potrebno individualizirati. Međutim, ovde se već godinama upravo to izbegava…

– Osećanje za etiku, za odgovornost prema sopstvenoj sudbini, za odgovornost onoga što je učinjeno drugima, ta važna, bitna osećanja, kako za pojedinca, tako i za čitavu zajednicu, teško da nam može nametnuti neko sa strane. To je ono na čemu se zasnivaju osnovna moralna načela jednog uređenog društva. O krivici se mora govoriti da bi se shvatili koreni zabluda i dubina tih zabluda. Krivica je individualna, ali je odgovornost kolektivna. Za zločine se sudi pojedincima, a ne narodima, ali čitavi narodi mogu biti odgovorni pred istorijom, pred budućim pokolenjima zato što su dali legitimitet svojim političkim vođama da u njihovo ime čine civilizacijski nedopustive stvari. Mislim da bi u sve školske programe trebalo uvrstiti dve knjižice nevelikog obima: “Pisma nemačkom prijatelju” Hermana Broha i “O krivici” Karla Jaspersa. Neke stvari se moraju prvo shvatiti da bi uopšte bio moguć razgovor takve vrste, da bi se razumeo odnos između kolektivne odgovornosti i pojedinačne krivice. Francuski istoričar Anri Bezanson u svome poznatom “Govoru u institutu” (prevedenom i kod nas) tvrdi da je osnovni problem u zemljama nekadašnjih komunističkih režima to što nije sprovedena dosledna deideologizacija kao što je u Nemačkoj nakon Drugog svetskog rata provedena denacifikacija. Stare zablude se nastavile da žive samo što je “lenjinizam zamenjen šovinističkim nacionalizmom”.

Govorili ste i o zloupotrebi tradicije. Sa danasnje tačke gledišta, pozivanje na tradiciju je potpuno obesmišljeno; čini se da i narod više nema sluha za tu vrstu retorike. U čemu je, po vašem misljenju, tajna?

– Pogledajte samo šta se čini sa pričom o takozvanom “svetosavlju”. O tome je nedavno pisao Mirko Đorđević, jedan od najboljih poznavalaca problema vere i crkve. Danas mnogo citirani žički vladika Nikolaj Velimirović sveo je značaj sv. Save na njegov tobožnji nacionalizam, a ispražnjeni i u suštini nepostojeći pojam “svetosavlja” ispunili su rasističkom ideologijom ‘evroazijstva’, odnosno natruhama nacističke, haushoferovske geopolitike, ruski sveštenici emigranti koji su između dva rata došli u Srbiju. Reč je, dakle, o zloupotrebi u političke i nacionalne svrhe istaknute ličnosti srpske kulturne tradicije, sv. Save, a da pri tome, generalno govoreći, nema odbrane od te zloupotrebe. Ovakvo “svetosavlje” i duhovno nasleđe Nikolaja Velimirovića teško da mogu činiti temelje nekakve buduće evropske Srbije. U osnovi takvih ideja su oni koji su “ostali upamćeni po tome što su u Hitleru videli spasioca Evrope od judeo-masonske zavere”, izrazito antizapadno orijentisani intelektualni i crkveni krugovi. Poštovanje i uvažavanje tradicije je važno za kulturni identitet, bez tradicije nema duhovnog i istorijskog kontinuiteta, preko tradicije se ostvaruje veza prošlih vremena sa sadašnjošću i budućnošću. Ali, zloupotreba tradicije uništava, razara, osnovno tkivo društvene zajednice. Tradicija zasnovana na lažnim mitovima samo vodi raznim oblicima društvene metastaze.

Da li se može reći da su u Srbiji danas potpuno potrošene reči, politika, ideje, ljudi i da vlada, kako ste jednom citirali Bena, “užasna egzistencijalna praznina”?

– Reči su potrošene tamo gde su ideje potrošene, gde je retorika isušena, gde se istina zamenjuje lažima li poluistinama. Ta “praznina” nastupa tamo gde je sve postalo ideologija (boljševička, nacionalistička, svejedno koja), gde se sve ideologijom pokriva, i krađe, i zločini i manipulacije, gde su uništeni temelji na kojima jedno društvo počiva. Mi lebdimo u jednom bezvazdušnom prostoru, u užasu te egzistencijalne praznine kao primer društva totalno razorenih vrednosti.

Da li se u Srbiji danas prepoznaju dovoljno jake snage, nekorumpirane, političke i intelektualne, koje bi mogle da vrate Srbiju u svet?

– Te snage se još jasno ne prepoznaju. Ne prepoznaju u onome obimu i meri koja je opasnost za sadašnji režim i koja može doneti stvarne promene. Možda je klica toga u studentskom “Otporu”. Ti momci i devojke koje poštujem dobro znaju protiv čega su, ali ni oni verovatno jasno ne znaju za šta su. O Srbiji i Jugoslaviji u budućnosti malo ko ovde ima neku određenu predstavu. Sve nam govori da đe i sa promenom sadašnje vlasti ostati mnogi od problema korupcije, manipulacije medijima, demagogije, zakulisanih političkih borbi, da ne nabrajam dalje. Vidite šta se danas događa u Hrvatskoj posle značajnih i krupnih političkih promena. Teško je oslobađanje od balasta prošlosti. Ne mogu se preko noći promeniti institucije, posmenjivati ljudi iako se zna da su se mnogi zatekli na svojim radnim mestima ne zbog stvarnih sposobnosti nego zbog političke podobnosti ili kriminalnih veza. Složen je taj put zamene podobnosti profesionalizmom. Političari žele proverene, privržene, a ne vredne i sposobne. Istovremeno valja izbeći zamke revanšizma. No, u ovome trenutku najvažnija je stvar prihvatiti i realizovati princip smenjivosti vlasti. A istovremeno činiti sve što se može na jačanju esnafskih organizacija, sindikata, većem uticaju nevladinih organizacija, svih onih elemenata društva koji treba da odigraju ulogu kontrolora vlasti. Svake vlasti. Ove sadašnje loše i neke buduce, možda bolje. Postojanje jakog, kritičkog, delotvornog javnog mnjenja je preduslov postojanja stabilnog i slobodnog građanskog društva.

Opozicija govori da je Miloševićev režim “lisica saterana u tesnac” i da je samo pitanje vremena kada će pasti. Mnogi se sa tim tezama opozicionih lidera ne slažu. Kakvo je vaše misljenje?

– Znate, za ovih poslednjih desetak godina režim je više puta bio sateran u “tesnac”, čak spreman na predaju posle svojih velikih izgubljenih bitaka. Vlast se nekoliko puta u poslednjih desetak godina prosto valjala ulicama, kako se to kaže, ali nije imao ko da je preuzme. Posle rušenja Berlinskog zida, svrgavanja Čaušeskog u Rumuniji, posle devetomartovskih demostracija u Beogradu i studentskog bunta, posle višemesečnih zimskih demostracija širom Srbije 96/97 postojale su sve okolnosti za smenu postojeće vlasti. Ali postojao je i strah od promena uvek pravdan nekim spoljnim okolnostima, a pravi problem je zapravo u tome što naša politička opozicija, najvećim delom, ni programski, ni organizaciono nije za tako nešto bila spremna. Dobar deo opozicije je populističkog karaktera, sa razvijenom zastavom nacionalizma, “prosveđenog” ili nekog drugog, u mnogo čemu okrenut prema prošlosti, a u mnogo manjoj meri ka vremenu koje dolazi. Naše političke partije i pokreti uglavnom pripadaju organizaciono i programski devetnaestom i početku dvadesetog veka. Pa, za koga je to privlačno? Sigurno ne za takozvanu “srednju klasu”, još manje za mlade. To samo odbija od politike, što je tragično jer su nam promene zaista neophodne, tragično jer u ovim prelomnim trenucima za sudbinu zemlje veliki broj građana odlučuje se za ćutanje, apatiju, neučestvovanje u javnom životu.

Da li novi, nikada agresivniji, režimski napadi na nezavisne medije označavaju njenu slabost, ili vlast oseća da sada, zbog potpunog prekida odnosa sa Zapadom, ima odrešene ruke da čini što joj je volja?

– Rekao bih da je pre svega reč o ovome drugom, kao i o pripremanju terena za izbore koji dolaze. Vlast se trudi da svemu tome da legalistički privid, kako se sve čini u okviru postojećih zakona. Ali, zaista je fascinantno do koje mere režim ne poštuje te iste zakone kada su u pitanju mediji pod njegovom kontrolom. U redu je da se odgovara za proizvoljne tvrdnje, uvrede, izmišljotine. Tako je svuda u svetu. Ali najpsovačkiji listovi i mediji su upravo oni koje kontroliše režim a taj zakon njih ne pogađa. Najgore uvrede izriču političari koji se štite svojim imunitetom. Razumljivo je takođe da se radio i TV frekvencije odobravaju po zakonu, ali taj zakon onda mora da važi za sve podjednako. A kako se dozvole dobijaju? Studio B je nedavno prikazao faksimile dokumenata iz kojih jasno proizilazi da se dele po partijskoj pripadnosti. Iz istih dokumenata saznajemo da su plaćanja zakupa frekvencija oslobođeni mediji sa partijskim preporukama. Kakva je logika da svi građani Srbije preko struje plaćaju pretplatu za državni radio i TV kada je ona podređena isključivo uskim partijskim interesima? Državna televizija je izrazito partijska televizija, kao što nam je i država partijska. Tu se od vrha do dna gradi jedan sistem podređen partijskim potrebama lažne, iskrivljene stvarnosti. Znate li sta je danas glavni posao producenata kulturno-umetničke redakcije televizije? Ne proizvodnja programa, nego bavljenje falsifikatima, menjanje istorije televizije. Na “špicama” repriznih emisija koje treba da idu u program (jer nove proizvodnje nema), brišu se imena nekadašnjih urednika koji su te emisije proizveli, ispisuju imena sadašnjih partijski podobnih urednika, a na odjavnim “špicama” godina stvarne proizvodnje zamenjuje se datumom novoga emitovanja! Uz to, nije dozvoljena repriza onih umetničkih programa (filmova, drama, serija, zabavnih emisija) gde se pojavljuju umetnici koji nisu po volji sadašnjem režimu. To je nedopustiva diskriminacija, a istovremeno i kriminalni akt za koji će jednoga dana morati da odgovaraju jednako naredbodavci i izvršioci. Tako nešto možete pronaći samo u književnosti “negativne utopije” Orvela ili Zamjatina.

Posle relativno kratkog uzleta tokom protesta 1996-97. godine izgleda je splasnuo duh bunta među građanima. Usledila je grozna ravnodušnost. Da li je to ona ravnodušnost bliska smrti?

– Nema ideja koje bi jasno pokazivale put ka budućnosti. Nema vizije budućnosti. To više ne može biti potrošeni komunizam, ni anahroni nacionalistički pokreti poput ravnogorskog i njima slični, niti “nedefinisano svetosavlje”. Na “patriotskim” skupovima, konferencijama istomišljenika, u prvim redovima raznih državnih svečanih akademija, sede jedni pored drugih staljinisti, lenjinisti i čuvari lika i dela Dimitrija Ljotića, popa Đujića, đenerala Nedića. To se zove “narodno jedinstvo”. Jadno, iznuđeno jedinstvo privilegovanih koje se zasniva na pustoj želji da se sačuvaju vlast i moć. Mi imamo samo jedan put, upravo onaj koji se neprestano zaobilazi – put evropske integracije, uz poštovanje ekonomskih, kulturnih specifičnosti, bez mitskih opterećenja, istorijskih i ideoloških zabluda. Ali da bi se tim putem pošlo, nedostaju još uvek pravi ekonomski, politički i kulturni programi.

Mnogi Vaši prijatelji su početkom devedesetih napustili Beograd. Vi ste – mada ste, pretpostavljam, imali prilike da odete – ostali. Možete li nam reci zašto.

– To je stvar ličnog opredeljenja, izbora. Ima trenutaka kada je jednako teško doneti odluku da se ode ili da se ostane. Svako ima svoj prag osetljivosti, svoje standarde, svoj način sagledavanja stvari, suprotstavljanja lošem životu. Za srpsku kulturu, književnost posebno, tragična je činjenica da je ono što je u njoj najbolje otišlo u dobrovoljnu ili manje dobrovoljnu emigraciju. Da spomenem samo neka imena: Mirko Kovač, Vidosav Stevanović, Bora Ćosić, Bogdan Bogdanović, David Albahari, Vladimir Arsenijević, Dragan Velikić. Ako kažem da su većina od njih moji stvarni prijatelji, pisci koje poštujem, onda se može bar delimično izmeriti količina usamljenosti koju ponekad osećam. Jer, uz prerano preminule Kisa i Pekića, to su uglavnom pisci moje generacije ili njoj bliski. Pa i Kis i Pekić su nasli utočište u Parizu, odnosno Londonu. Ja sebe jednostavno ne mogu da zamislim nigde drugde, daleko od svoje biblioteke, jezika, grada u kojem sam proveo gotovo čitav život. Možda je to isuviše sentimentalno sagledavanje stvari, ali je teško pobeći od sopstvene prirode. Za mene su hrabri oni koji su otišli jer su za to imali snage. A opet, neki od prijatelja koji su napolju, govore kako su hrabri oni koji su ostali. Dakle, sve se svodi na lična osećanja, dobre i loše procene.

Aktivno ste učestvovali u stvaranju organizacija “Grupa 99” i “Foruma pisaca”. Pošto se kod nas veoma malo pisalo o ovim organizacijama, možete li za naše čitaoce podrobnije reći o čemu se tu radi?

– Grupa 99 osnovana je u oktobru 1999. u Frankfurtu za vreme najvećeg svetskog sajma knjiga. Okuplja petnaestak pisaca sa prostora bivše Jugoslavije. Želeli smo da učinimo ono što je u okviru naših moci na obnavljanju zajedničkog kulturnog prostora. Vezuju nas slicna istorijska iskustva, geografska bliskost, licna prijateljstva. Suprotstavljamo se granicama u kulturi, kulturnom šovinizmu. Želimo da naše knjige i naši tekstovi dođu do što šireg kruga čitalaca. Naše kulture su bliske, naši jezici slični. Obnavaljanje kulturnog prostora je nužnost, neophodnost. Alternativa je izolacija, a svaka izolacija bila ona kulturna, ekonomska, politička, vodi opštem propadanju. Forum pisaca je nastao u Beogradu, decembra 1999. kao esnafsko profesionalno udruženje. Nekoliko članova Foruma su istovremeno i članovi Grupe 99. Podneli smo urednu dokumentaciju za registraciju našeg udruzenja, ali MUP Srbije je tu registraciju odbio navodeći da neki od ciljeva i zadataka navedeni u našem statutu nisu u skladu sa zakonom. A šta piše u tim “problematičnim” članovima statuta? Citiram, doslovno: “U svom radu Udruženje neposredno ostvaruje ciljeve zbog koji je osnovano, a pre svega: – Odbrana esnafskih prava i odbrana prava na profesionalni književni rad, te zalaganje protiv političkog nasilja, cenzure, za slobodno, otvoreno i demokratsko društvo”. Eto, to su aktivnosti neprihvatljive za našu policiju. Da li je trebalo da napisemo kako smo za cenzuru, nasilje i totalitarno društvo? Ili se od pisaca traž potpuno distanciranje od svake javne aktivnosti? Mi smo u svome osnivačkom dokumentu jasno i precizno napisali da u društvu u kojem nema ljudskih prava i sloboda nema ni umetničkih sloboda. Te stvari su itekako povezane. Dakle, borba za prava esnafa je i borba za slobodno i otvoreno drustvo.

Kakav je prijem kod hrvatske i bosanske publike imala knjiga prepiske između Mirka Kovača i Vas, objavljena 1998. u ediciji “Feral Tribuna”, i da li će ova knjiga biti uskoro štampana u SRJ?

– Sudeći po pismima koja Mirko i ja još uvek dobijamo od čitalaca, po reagovanju naših prijatelja, sve ono što smo beležili u našoj višegodišnjoj prepisci nisu bili samo nasi lični problemi, naše nedoumice, naši strahovi, nadanja i razočarenja, nego i mnogih drugih. U početku sam bio protiv toga da se ova prepiska objavljuje, ima tu dosta ličnih, intimnih detalja, ali je prevagnulo oseđanje da su nasa pisma ipak svedočanstvo o jednom tragičnom dobu, “iz prve ruke”. Mirko je svedočio o jednoj, ja o drugoj strani, on u Rovinju, ja u Beogradu, on u spoljnom, a ja u unutrašnjem egzilu. Naše pozicije su umnogome bile slične, a u ponečem i različite. Pravo je čudo da nijedno pismo nije izgubljeno, da je za tih nekoliko godina intezivnog dopisivanja svako pismo stiglo na odredište, pa i u vreme najžešćih sukoba i potpunog prekida svih odnosa između Srbije i Hrvatske. “Knjiga pisama 1992– 1995.” prevodi se na više jezika, a da li đe biti objavljena i u Srbiji, ne znam. Zasada nemamo izdavača.

Zašto domaći izdavači, čak i oni koji nose epitet građanski, nezavisni, ne štampaju knjige najnovijih srpskih disidenata? (Mirko Kovač, Vidosav Stevanović i Bora Ćosić su izbacivani iz svih novijih antologija srpske proze, čak i onih koje su sastavljali “postmodenristički pisci i kritičari”.)

– To je zaista kulturni skandal. Primera radi, poslednji roman Mirka Kovača “Kristalne rešetke” jedan je od najboljih romana ikada napisanih o Beogradu, ali Beograđani ga ne mogu čitati. Čitaju ga u Hrvatskoj, Bosni, Švedskoj, Italiji, Mađarskoj… Vidosav Stevanović je jugoslovenski pisac sa najviše uspeha u Francuskoj. Knjige koje je pisao poslednjih godina, romani, eseji, nisu objavljeni izvorno, na srpskom. Bora Ćosić je nešto bolje sudbine zahvaljući ediciji “Apatridi” nekadašnjeg B-92. No, sve u svemu, neshvatljivo je odricanje od najvećih vrednosti naše književnosti i kulture samo zato što je reč o “disidentima”. To je velika sramota naših izdavača!

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.