Skip to content

PREDRAG MARKOVIĆ, IZDAVAČ I KNJIŽEVNIK: Vlast i opozicija su delile iste intelektualce

Za ime Predraga Markovića, izdavača i književnika, vezuje se nastanak i etabliranje jedne veoma važne generacije u srpskoj književnosti, generacije kojoj pripadaju, između ostalih, Svetislav Basara i Radoslav Petković. Poslednjih godina, kao čovek koji je stajao iza “Vremena knjige”, kasnije “Stubova kulture”, smišljenim uredničkim i makretinškim potezima, uspeo je da promoviše čitav niz domaćih autora, i to ne samo u Srbiji. Krug književnika koji se danas okuplja oko “Stubova kulture” jesu književnici koji su, mahom, otpočetka dizali glas protiv ratnohuškačke i šovinističke politike režima Slobodana Miloševića.

Naš sagovornik danas je član upravnog odbora ekspertske mreže G17 PLUS zadužen za nacionalni i kulturni preporod Srbije. Sa njim razgovaramo o srpskim intelektualcima, zloupotrebi kulturnih institucija, političkom teroru…

follow link Tvrdnja da je velika većina srpskih intelektualaca aktivno učestvovala u stvaranju nacionalističke euforije koja je ustoličila Miloševićev režim i atmosferu koja je dovela do svega ovoga što se dešavalo i dešava u Srbiji – postala je skoro opšte mesto. Šta vi, kao čovek koji godinama aktivno učestvuje u javnom životu Beograda i Srbije, mislite o tome?

– Veoma česta konstatacija da su srpski intelektualci bili neka vrsta podrške ili plodnog tla za definisanje i profilisanje ideja koje su u službi režima i režimske politike, počiva na čudnom pristupu da se pod intelektualnom elitom podrazumeva onaj sloj intelektualaca koje je isti taj režim proglasio elitom. To je svojevrsni apsurd jer je činjenica, koja je bila jasna još 1990. i 1991, da su u medijskom iskorišćavanju i propagiranju rata učestvovali oni intelektualci koji su bili stvoreni disidenti, pažljivo negovani proteklih decenija, ljudi koji su se nalazili na funkcijama u institucijama kulture, ljudi koje je režim napravio. Zbilja vodećim intelektualcima, onim intelektualcima koji su, kao što se vidi i danas, predstavljali srž naše kulture – od ljudi starije generacije, odnosno tada vodeće generacije, kakvi su bili recimo Pekić i Kiš, ili pisci kakvi su Radoslav Petković, David Albahari, Dušan Kovačević, Svetlana Velmar Janković ili Vida Ognjenović (da ne govorimo o mlađim piscima kakav je Dragan Velikić) – koji su bili centralno kvalitetno većinsko i kvantitativno većinsko intelektualno telo – glas je bio zaprečen. I to upravo svojatanjem instititucija od strane onih intelektualaca koji su imali čudnu poziciju da su s jedne strane bili velike žrtve režima, a o kojim je režim vrlo pažljivo vodio računa, vodio računa da se njihove priče i pesme nađu u čitankama, knjige u lektiri, da imaju stalne prihode, da budu stambeno obezbeđeni, da imaju sinekure, itd.

Takva vrsta lažne slike je sa mnogih strana korišćena. Ja sam, recimo, svojevremeno pitao Aleša Debeljaka zašto on piše otvoreno pismo, ispred Društva književnika Slovenije, Matiji Bećkoviću. Da li on veruje da Matija Bećković predstavlja srpske intelektualce. Zašto ne piše Mihajlu Pantiću, koji je u tom trenutku imao sličnu poziciju kao Debeljak u Sloveniji, koji je bio čovek oko koga su okupljeni skoro svi važni srpski autori.

Međutim, ima tu još jedna stvar. Ispostavilo se početkom devedesetih da je i veliki deo opozicione političke scene u Srbiji zaražen istim virusom kao i vlast. U pojedinim segmentima vlast i opozicija su delile iste intelektualce. Svi političari su poticali iz istog ili sličnog informativnog miljea, pa niko od njih nije tražio usluge intelektualaca koji nisu pripadali režimskim institucijama. Uvek se setim knjige Milete Prodanovića “Pas sa slomljenom kičmom”, objavljene 1990. godine, koja je namerno bila stavljana u stranu, od strane opozicionara isto koliko od strane vlasti, a koja je bila jedan intelektualni, književno ubedljiv kritički pristup narastajućem nacionalizmu. On jednostavno nije mogao da bude primećen.

follow Međutim, mnogi od intelektualaca koji se danas protive nacionalističkoj i ksenofobnoj državotvornoj politici, koji čak tvrde da u oduvek i bili protiv sadašnjeg režima, često su pravili izvesne kompromise sa njim…

– Svaki režim koji sebe predstavlja uspešnim na izvestan način je darežljiv prema intelektualcima okupljenim oko institucija. Takvi režimi privlače veliki broj ljudi iz intelektualne elite, i najprirodnije je bilo da mnogi od njih sa režimom sklapaju kompromise. To je iskustvo iz svih totalitarnih režima.

Ne želim da upadnem u zamku da poredim fašizam sa ovim što se dešava na ovim prostorima, ali je činjenica da je fašizam na početku, kao ideologija, okupljao prevashodno intelektualce. Ako se setite Hamiltona, videćete da je izuzetno veliki broj intelektualaca bio okupljen oko te ideologije, ali mnogi od njih su kasnije postali veliki borci protiv fašizma.

Neki naši intelektualci, kao i opozicija, tvrdili su još u septembru da je Miloševićev režim “lisica saterana u zamku”, i da je pitanje dana kada će pasti. I vi iz “G17 PLUS” ste tvrdili nešto slično…

– Ovog puta je reč o intelektualcima koji govore sa stanovišta svoje struke, a to nije definicija intelektualaca. Oni imaju toliku količinu informacija iz jedne oblasti da njome lako manipulišu, a kada uđu u političku sferu, oni imaju običaj da kažu: “Ja o tome ne znam ništa. O položaju Srba u Krajini nemam nikakve informacije, ali s obzirom na svoje znanje istorije ili s obzirom na svoje shvatanje jezika u poeziji imam da izjavim…” I posle toga izjavi nešto što je sasvim budalasto jer ne odgovara činjenicama ili pribegne nekoj blesavoj metafori, blesavoj jer je upućena pogrešnom miljeu. I onda dobijate još veću medijsku zloupotrebu nekog stava, koji bi možda kao intelektualni stav bio benigan, ali kao javan on postaje izuzetno opasan. Mi smo probali kao “G17 PLUS” da razdvojimo grupacije eksperata po njihovim strukama i da dobijamo odgovore na politička pitanja samo u onoj sferi gde se politika preklapa sa strukom.

Kada je reč o režimu Slobodana Miloševića, racionalan odgovor je da se taj režim nalazi u zamci. To je potpuno jasno, ali je to samo racionalan odgovor. Ali u politici ima mnogo iracionalnog, ma koliko se ona svodila na nešto racionalno, na novac i interes. U okviru tog iracionalnog postoji veliki broj poteza koji mogu da opovrgavaju ovakvu racionalnu tezu i mogu da proizvedu veliko zlo. Racionalno gledano, Srbija je zemlja koja je saobraćajno i geostrateški veoma bitna, koja je po stanovništvu i njegovoj obrazovnoj strukturi i njegovoj socioekenomskoj moći veoma važna, i ona ne može da bude “crna rupa”. A to su zakoni koje se ne tiču samo ekonomije i ne tiču se samo saobraćaja. I oni nužno moraju imati reperkusiju na vladajući režim, koji čini, svejedno sa kojim opravdanjem, da ta zemlja bude “crna rupa”. Dakle, tom režimu je svakako odzvonilo, ali je pitanje vremena kada će pasti. Sa stanovišta ličnih života odlaganje može da bude katastrofalno.

Susrećemo se sa više nego zabrinjavajućim političkim terororom koji sprovodi režim, učestalim pozivima na upotrebu sile. Mnogima se čini da sve što se dešava neizbežno vodi u krvoproliće.

– Režim reaguje kao čitavo društvo. Vi imate samo jednu konstantu u ispitivanju javnog mnjenja u poslednjih devet meseci, a to je da neprestano raste broj ljudi koji ne samo da priželjkuju već su odlučni da se stanje u zemlji reši silom. Taj broj ljudi danas iznosi neverovatnih 36 odsto, a po anketama, po završetku kampanje NATO bombardovanja, iznosio je samo osam posto. To je pitanje interakcije, nije to samo pitanje odgovora na neke postupke režima, ili preovlađujuće načine rešavanja konflikta u poslednjih deset godina. Ako se sila nameće kao rešenje, onda je prirodno da opredeljenje za silu ili gola upotreba sile postaje praksa svih. I u porodici, pitajte psihologe, i na ulici, pročitajte crne hronike. Naravno da onaj koji ima veću silu pod sobom više terora čini, a najopasnije u svemu tome je što ljudi po tom pitanju postaju ravnodušni.

Režim se, prirodno, opredelio za sredstva koja su mu preostala. Našao se u situaciji u kojoj nema odstupnicu, a pritom je način na koji se neki konflikti rešavaju, sudeći prema opisu političkih akcija, isti i u poziciji i opoziciji. Režimu je u toj situaciji vrlo jednostavno da proglašava određen način ponašanja, jer opozicija koristi potpuno isti politički jezik kao i vlast. Režim ne odstupa već se jezička ravoteža koja postoji samo usijava, ali ostaje ravnoteža i dalje. Pritom uspeva da prikaže, na šta skoro svi pristaju, da je raspoloženje stanovništva (koje je negde 80 prema 20 posto u korist drugačijih rešenja od onih za koje se zalaže režim) podeljeno 50 naprema 50 odsto. U takvoj situaciji, pošto je to pat pozicija, neko mora učiniti potez više, a taj potez mora biti potez silom. I na to, što je strašno, pristaju skoro svi.

Postoji teza da srpski narod mora da prođe svojevrsnu katarzu, da se suoči sa svim onim što se dešavalo proteklih godina, sa svim onim što je režim činio u njegovo ime. Često se spominje i neophodnost denacifikacije na ovim prostorima. Kakav je vaš stav o tome?

– Ovaj narod je prošao katarzu tokom bombardovanja. Potpuno je jasno iz ponašanja ljudi neposredno posle bombardovanja pa do danas, da je on spreman da se suoči sa posledicama sopstvene ravnodušnosti i internosti u poslednjih deset godina. Ali, treba biti pošten pa reći da će do potpunog suočavanja sa činjenicama doći tek kada se ovde desi ono što se dogodilo u Hrvatskoj, što se sada dogodilo u BiH, dakle, tek kada bude postojala spremnost svih da se u jednoj drugačijoj atmosferi, jednim drugačijim jezikom razgovara o prošlosti i sadašnjosti.

Neko će tada izneti podatak da je, već pod oružjem, nekoliko garnizona u Srbiji svojevremeno odbilo da ide u rat u Hrvatsku, što je tada bilo veoma rizično i u čemu nisu učestvovale nikakve političke partije ili intelektualci. Takva vrsta punktova sigurno je postojala na svim stranama. Mislim da ćemo, u toj drugačijoj atmosferi, dobiti i takvih podataka isto toliko koliko ćemo dobiti podataka i o neodgovornosti, o koristoljubivosti, o korupciji, o ljudskom zlu koje narasta neverovatnom brzinom onoga trenutka kada mu se to omogući, kada se napravi kontekst u kojem ono može nekažnjeno da deluje.

Vi ste u “G17 PLUS” zaduženi za nacionalni i kulturni preporod. Kako zamišljate kulturni preporod u Srbiji posle promene režima? Šta bi trebalo prvo uraditi?

– Ne treba biti optimista i verovati da kultura ima direktne veze sa promenom režima, odnosno da će se i u oblasti kulture odmah desiti neke suštinske promene. One će doći na kraju zbog toga što je stanje u kulturi višestruko kontaminirano, velikim uplitanjem politike, nedefinisanjem onoga što pripada pojedincima i onoga što pripada institucijama. Zbog toga je kod nas nacionalni i kulturni preporod povezan, jer se mora prvo obaviti redefinisanje i izgrađivanje osnovnih kriterijuma nacionalnog identiteta i mogućnosti da se taj identitet očuva. Potrebno je prvo početi sa rešavanjem problema u privredi, u pravosuđu, u obrazovanju, a onda će ti novostvoreni kriterijumi imati dejstvujući činilac i u samoj kulturi, koja se postavlja kao posledica te makro slike. Ono što će se prvo, sasvim sigurno, desiti jeste da će neki monopoli nestati i da će doći do prestrukturiranja kulture, počevši od samog ministarstva kulture pa do svih institucija kulture. Međutim, veliko je pitanje kako će u jednoj siromašnoj zemlji kao što je naša, koja će neminovno postati još siromašnija u prvom trenutku posle ekonomskih reformi, uopšte opstati nacionalne institucije, a potom i sve velike institucije kulture.

Nedim Sejdinović

 

Published inIntervjui

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *