@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); MILETA PRODANOVIĆ, KNJIŽEVNIK I SLIKAR: Pitanje srpske kulture – klozetsko pitanje – Nedim Sejdinović

MILETA PRODANOVIĆ, KNJIŽEVNIK I SLIKAR: Pitanje srpske kulture – klozetsko pitanje

“Prosečan tiraž knjiga u srednjoj Jugoslaviji bio je pet do deset hiljada. Prosečan. Sada se toliko štampaju samo Kasandra i Koeljo. U Srbiji je, što reče jedan moj prijatelj, više pisaca poezije nego njenih čitalaca. Za jednu pesničku knjigu, nezavisno od njenog kvaliteta, među desetak miliona ljudi koji tvrde da umeju da čitaju ćirilicu, realni tiraž bio bi jedva stotinak primeraka. Više se isplati fotokopirati, možda čak i rukom prepisati. Pa bi to bila neka vrsta povratka u srednji vek u kojem su, kako kažu, Srbi bili najsrećniji”, kaže u razgovoru za naš list Mileta Prodanović, književnik i likovni umetnik, koji je nedavno za roman “Ovo bi mogao biti vaš srećan dan”, u konkurenciji dvadesetjednog dela pisanog na nekom od jezika bivše Jugoslavije, dobio nagradu “Bulgarica” koju dodeljuje zagrebački časopis “Arkzin”. Mileta Prodanović je rođen 1959. godine u Beogradu i pripada generaciji pisaca čija su dela nazivana jedinstvenim imenom “nova srpska proza”. U romanu “Ovo bi mogao biti vaš srećan dan” Prodanović ironizira i dovodi do groteske zbivanja u jednoj beogradskoj porodici za vreme prošlogodišnjeg bombardovanja.

Vaš roman “Ovo bi mogao biti vaš srećan dan” dobio je nagradu “Bulgarica”, koju dodeljuje zagrebački časopis “Arkzin”. Možete li nam reći nešto o ovoj nagradi?

– Neobično ime nagrade potiče iz polemike koja je pre nekoliko godina vođena u Zagrebu, pojednostavljeno rečeno, da li su hrvatski i srpski isti, slični ili sasvim različiti jezici. Zastupnik teorije radikalne različitosti je u jednom trenutku polemike ispalio da je, što se njega tiče, srpska književnost isto što i bugarska. I onda se momci iz “Arkzina” dosetili i jednu ediciju, u čast te državotvorne gluposti, nazvali po tome. Pre mene ovu nagradu su dobili David Albahari i Vladimir Arsenijević. Valja reći da to nije nagrada samo za roman, već za književnost uopšte, i to nagrada za neobjavljeni rukopis, a ne za izdatu knjigu. Još krajem prošlog proleća je bio raspisan taj anonimni natječaj – ja sam imao završen rukopis, oni koji su ga čitali znaju da je nastajao tokom bombardovanja, dakle u proleće1999. godine, u pripremi kod mog izdavača bila je knjiga koju sam zavrsio ranije, to je “Crvena marama, sva od svile”, i nekako je bilo zajedničko mišljenje da se sa “Srećnim danom” ne žuri. Svi oni koji su relativno dugo na sceni imaju ovakav ili onakav kredit, nekad pozitivan, nekad negativan. Naprosto, čuje se za ime. I zato mislim da je jako dobro ponekad se podvrći ovoj vrsti testa, poslati nešto na konkurs na kojem ne može da proradi to što neko nekoga zna, a još bolje ako to nije kod kuće nego u nekoj drugoj sredini. Rukopis sam poslao na vreme, ali od njihovog obećanja da će rezultati biti objavljeni u oktobru nije bilo ništa. Bilo mi je glupo da se raspitujem posto bi se onda, je l’ tako, narušio onaj princip anonimnosti. U proleće ove godine smo moj izdavač i ja zaključili da je konkurs sigurno propao ili da je nagrada dodeljena nekom drugom, pa je tako knjiga izašla u Beogradu. Otprilike u isto vreme javili su da su konačno završili žiriranje. Ovih dana sam se, u Beču, susreo sa glavnim urednikom, Borisom Budenom i on je rekao da će zagrebačko izdanje sigurno izaći ove jeseni, što podrazumeva i moj odlazak u Zagreb, ukoliko naravno dobijem vizu i ukoliko mi u ovoj sredini ne budemo imali neki novi nastavak Apokalipse…

Da li je moguće i potrebno obnavljati ex-jugoslovenski kulturni prostor i kako vidite saradnju, na kulturnom planu između bivših jugoslovenskih republika?

– Ni u vreme koje je bilo najnepovoljnije nisu prestali baš svi kontakti. Glupo je, naravno, poći u obnavljanje sa nekom idejom da se u međuvremenu nije dogodilo ništa, da su se, eto, nestasni dečki malo posvađali, pobili, pa sad puj pike ne važi. A postoje ljudi koji su skloni da to baš tako urade. Bez ozbiljnog promišljanja krivice, valjda po analogiji sa prethodnim katastrofama, kada bi se po pravilu stvorio zgodan globalni kontekst da se prljavstina efikasno gurne pod tepih. A onda posle izvesnog vremena ona ponovo proradi… Bojim se da to sad neće ići tako – ovoj sredini je potreban ozbiljan pogled na sebe samu i tek posle toga može da se ide u neko obnavljanje. Nažalost, među onima koji bi to da urade na brzaka ima i onih koji su itekako bili odgovorni za nesreću koja se dogodila. Tu je opet na sceni ta lakoća, naličje lakoće kojom se krenulo u razaranje. Ako politički imperativ ponovo bude nalagao – oni će prvi da potrče u nekakvo grljenje i ljubljenje. Kao što nisam bio sa njima kada su se svađali ne nameravam da budem ni kada se budu administrativno mirili. Ja se zapravo nisam ni svađao, pa ne osećam potrebu da se mirim. Ali treba naprosto biti svestan da će u ponovo postavljenoj mreži odnosa isključivi razlozi stajati u kvalitetu. Hoću da kažem da će biti objavljena knjiga slovenačkog pisca koja prevazilazi okvire te sredine, dakle knjiga koja je, recimo, prevedena na spanski ili nemački. I obrnuto, naravno. A ne da se to prevodi i izdaje zato što se mi sad ponovo tako strasno volimo. Znači da treba obnavljati protok informacija i dela, izložbi, filmova, svega… ali na osnovu zakona ponude i potražnje, a ne “po ključu”, ne pod nekom vrstom administrativne prinude kakva je postojala u drugoj Jugoslaviji.

U romanu «Ovo bi mogao biti vaš srećan dan» ironizirate odnos «našeg» čoveka prema zapadnoj civilizaciji, u senci NATO akcije u Srbiji…

– Problem sa ovom sredinom je u tome što ona odavno ne zna ni sta je, ni gde je. Ta apsolutna nesposobnost je starija od najnovijih ratova, neki njeni aspekti su, može se reći, drevni, neki su se rodili u vreme socijalizma, u vreme kada smo bili prestonica svetske imperije bosonogih nazvane “nesvrstani”. To je taj stravični, taj bahati kompleks više vrednosti. Pobedili smo ceo svet. Ako treba, pobedićemo i okolne galaksije. Čoveka kojem su Varvarin ili Lebane najveći gradovi u kojima je ikada bio televizija lako može ubediti da nas ceo svet mrzi zato što, recimo, u Valjevu ili Vršcu ili bilo kojem gradu u kojem je na lokalnoj vlasti SPS rastu jabuke veličine lubenice, a u svim tim agresorskim zemljama jedva da ima jabuka veličine jagode. Još od Nušića i Domanovića u ovoj zemlji je sumnjiv svako ko zna neki strani jezik. Ja ne znam da postoji zemlja koja, poput naše, harači svakoga ko se – i pored činjenice da je kod nas najbolje – ipak odluči da ode negde u inostranstvo. To zatvaranje, ta orgija ksenofobije, dovodi i do obnavljanja nekih grotesknih toposa iz prošlosti, pedesetih godina se tvrdilo da Zapad umire od gladi i da sve što se napravi od Los Anđelesa do Berlina biva doneto u Trst, da mi to gledamo iz Sežane pa da pomislimo da svi oni tako žive. Samo prebrojte razne televizijske proroke, razne slikare-dopisnike-publiciste-udbaše koji vas svakodnevno uveravaju da Zapad samo što nije odapeo. Kada čovek, jedinka, prestane da ima uvid u to ko je i sta je – onda ide kod psihijatra. Vicevi i hodnici raznoraznih psihijatrijskih ustanova prepuni su Napoleona, pronalazača ubojitih zraka, pobednika nad celim svetom. Nama je kao društvu potrebno ozbiljno lečenje. U celoj knjizi “Ovo bi mogao biti vaš srećan dan” ironija je binarna. Zato se i u podnaslovu javlja ta kategorija “sveopšte nekorektnosti”. Kao što postoje naši stereotipi o Zapadu, tako postoje i njihovi stereotipi o Istočnoj Evropi, o Balkanu i njegovim narodima… To vam je, recimo, kao kada birate između Džejmija Seja i Ivana Markovića…

Postoje mišljenja da je srpski «kulturni model» zapravo tradicionalno antizapadni, i da je Miloševićev režim tu činjenicu samo dobro iskoristio, time je razvijajući do opasne ksenofobije. Da li je to, po vama, tarno? Odnosno, da li je taj model uzrok ili posledica zbivanja na političkoj sceni Srbije na kraju veka?

– Pitanje je sta je uopšte kulturni model – kao ni društvo, on naprosto nije statičan, nije dat jednom za svagda. Činjenica je da su postojali talasi ovih ili onih uticaja. Evo, baš pre neki dan sam video reprezentativni portret Ota Vagnera, najvećeg bečkog arhitekte prelaza u dvadeseto stoleće. Oko njegovog vrata, na lenti, je uz još jedno odličje stoji Takovski krst. Pretpostavljam da je taj orden dobio od kralja Milana kome je projektovao letnji dvor u Takovu. Dvor je kasnije stradao prilikom burnog stizanja nove dinastije 1903. godine, budući da je bio od drveta. sta ćete… lepi dvorovi lepo gore. Taj isti kralj Milan bio je kolekcionar ne kiča nego umetnosti koja se i danas smatra velikom i značajnom. Zapadne umetnosti. Primera ima zaista mnogo, čak i onih iz vrlo starih vremena, iz dvanaestog i trinaestog veka, primera koje današnji turbo-nacionalisti nikako ne bi voleli da čuju. Ima naravno i sijaset suprotnih primera – i to mnogo. Najbolja varijanta je uvek bila otvorenost i prema istoku i prema zapadu, jedno kreativno prožimanje. Vlast je naravno uvek birala najgore. Tačno je da je zatvorena, poluobrazovana, ratovima ometena “narodnjačka” inteligencija bila pouzdani saveznik svih despotizama, vidovdanskog jednako koliko i Titovog ili ovog današnjeg. A sta ističe iz čega – teško je reći – biće najpre da se uzajamno produkuju. Ilustrativan primer je, na primer, polemika oko uvođenja železnice u Srbiju. To danas zvuči glupo, ali to je u devetnaestom veku bila vrlo ozbiljna i duga rasprava. Postojali su oni koji su tvrdili da će nam železnica oduzeti našu autentičnost, našu nepatvorenu suštinu… Ali malo ko bi se začudio ako ovaj režim danas ili sutra ne bi zabranio nekontrolisani internet kao pojavu stetnu za našu nacionalnu dušu. To jest za njihovu vlast. Eto, dotle smo dosli. Čovek postane pomalo umoran od činjenice da generacije ovde prolaze kroz iste probleme, da se bore sa istim ludostima…

Opozicija je istakla za predsedničkog kandidata Vojislava Koštunicu, osvedočenog nacionalistu. Po nekima, čovek koji se može suprotstaviti Miloševiću mora da bude njegov politički antipod, a ne proizvod. Da li se iza nemogućnosti opozicije da isprofilise neki drugi i drugačiji model ličnosti i politike krije samo njena nesposobnost?

– U trenutku sveopšte zaljubljenosti naroda u čoveka kojem se sunce zaustavilo u trsavoj kosi, ruku na srce, nije lako bilo biti opozicija. Pošto se ispostavilo da je taj čovek – i pored napadnih uveravanja naše vrle nacio-inteligencije da je upravo on nosilac novih pojava u društvu, da je on taj toliko željeni diskontinuitet – zapravo nosilac kontinuiteta totalitarizma i naslednik svih represivnih aparata komunizma, nije nimalo čudno to što je opozicija bila u toj meri premrežena policijom. Postoje trenuci u kojima je apsolutno irelevantno da li je neko malo više desno ili malo više ka centru. DSS je profilisan kao desna partija kakva postoji u svim Zapadnim društvima. Da li je to moja šolja čaja ili nije reći ću kada budu bili pravi izbori. Ako ćemo pravo – glasali smo i za gore, sve u nadi da oni mogu da pobede one najgore. A onda se uvek ispostavi da ti koji za sebe tvrde da su jedina opozicija uvek nekako odigraju za Miloševića. Što se tiče sadasnjeg kandidata, barem u tom smislu nemam sumnje. Čoveka koji bi bio nešto sasvim drugo smo, nadam se da se sećate, ipak imali. I dalje mislim da je to bio Ante Marković. Baš zato što je bio drugo tako je žestoko napadnut od strane svih tadašnjih centara moći, izuzev možda dva. Oni koji su i danas na vlasti, pa ako hoćete i u Sloveniji, dobro su znali da sa njim nema divlje transformacije, on je bio prepreka na putu do cementara, jahti, diskoteka i radio stanica, porodičnih bogatstava koja mogu da se mere samo sa ruskim petro-mafijašima, dopišite šta hoćete… I zato su se tadasnje političke, a danas i političke i finansijske elite lepo dogovorile da se malo pobiju. Ne oni nego raja. Sve ostalo je tehnologija, a odigrali su, mora se priznati – savršeno. U boljoj varijanti danas možete čuti konstataciju da to ionako nije imalo sanse. To je vrlo lepo čuti – najpre se učini sve da neka stvar propadne, pa se onda izjavi kako to ionako nije moglo da uspe. Opet, to je takođe jedno značajno čvorište naše novije istorije i po tome što je taj takozvani Zapad tada započeo svoju čuvenu seriju mudrih poteza i de fakto podržao najgore. Što, ovako ili onako – čini i danas.

Po definiciji, kultura u najširem smislu te reči stvar je koja se u društvima krize najpre raspada, a najsporije obnavlja. Da se kultura raspala, evidentno je po svemu sta se desava u Srbiji. Pitanje je kako je obnoviti, to jest, sta prvo učiniti posle eventualnih političkih i društvenih promena u zemlji.

– Ne znam da li se sećate da je jedna od prethodnih godina bila proglasena za “godinu kulture”. I sta je bilo sa tim? Ništa. U toj godini kulture, i pored svih onih silnih plakata i spotova nije se dogodilo ništa vredno pamćenja, naprotiv, samo je produbljena ta provalija između nas i sveta, samo je doslo do daljeg jezičkog raskola. Mi danas, zbog te odvojenosti, ksenofobije, hermetičkog zatvaranja naprosto više ne razumemo jezik novih pojava u svetskoj kulturi. A te je jezike, barem jedan značajan deo ljudi koji se bavi kulturom, još pre desetak godina, itekako dobro znao. Baš zato što se ne prati položaj kulture, pre svega u zemljama takozvane “tranzicije”, nismo svesni da nas, posle političkih promena tek čeka velika kriza u uspostavljanju pre svega nove ekonomske baze kulture. Posle teških godina se u Poljskoj ili Českoj stiglo do toga, ali mi smo još miljama daleko od toga. Porediti se sa Austrijom ili nekom drugom zemljom Evrope – zaista je neukusno. I to je sve nezavisno od drugog suštinskog pitanja nase kulture, a to je pitanje katarze. Da li ćete, na primer, poverovati današnjim komentatorima i kolumnistima “Politikinog” subotnjeg nekulturnog dodatka – da su to MORALI da rade. Da su bili prinuđeni. Raznim nostalgičarima kajmaka iz pariskih bistroa. Pre neki dan sam listao knjigu fotografija iz posleratne Francuske. Javno sisanje kolaboranata. Možda ne treba ići toliko daleko u nekom budućem ispostavljanju računa kulturnim kolaborantima – možda bi bilo dovoljno uvesti obavezu da, ukoliko osete potrebu da i dalje javnosti pružaju na uvid svoje dragocene misli, ispod njihovog potpisa obavezno stoji “u periodu tom i tom radio to i to”. Ništa više. Inače, srpsko društvo, tačnije njegove elite koje su po pravilu najgori segmenti društva stalno su opsednute nekim prečicama. Kao – mi smo jedan vispren narod, tako, duhovit i žovijalan, zato dok drugi crnce i prave nešto u znoju lica svog – mi nalazimo prečice. U pokusajima da pronađemo prečicu, kao u onoj aporiji drevnog grčkog mudraca – svet nam pobeže. Ali ništa zato, naći ćemo mi prečicu, zeznućemo ih. Tako je i u kulturi. Bojim se, ipak, da to neće ići tako. Stoga pitanje naše kulture nije pitanje remek-dela, njih će biti ili neće biti, u zavisnosti od pojedinačnih napora, talenata… Pitanje kulture je pitanje osnove, najšireg sloja. Skoro da bi se to moglo nazvati klozetskim pitanjem – pođite prema Kraljevu ili prema Vranju, pa usput zastanite u tim šljaštećim lokalima. To je pitanje srpske kulture, a ne da li će ovaj ili onaj igrač nastupati u narednoj sezoni, da li će neko dobiti NIN-ovu nagradu ili zašto Ministarstvo nije dalo novac da za nastup na ovogodišnjem bijenalu arhitekture u Veneciji. Kada na “Ibarskoj” u svakom toaletu bude sapun, papir za ruke i papir za crevne završetke, kada ne bude amonijačnih i fekalnih poplava, tek onda ćemo moći da govorimo o tome da li je M. P. dobar pisac ili folirant, da li neka nova drama, knjiga ili izložba postavlja ova ili ona pitanja.

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.