Skip to content

LASLO VEGEL, KNJIŽEVNIK: Surova drama Vojvodine

zyban drug contraindications with viagra Novosadski književnik Laslo Vegel je već sredinom osamdesetih prepoznao začetke ekspanzije provincijalizma i nacionalizma u Jugoslaviji. O tome je pisao u esejima skupljenim u zbirku “Odricanje i opstajanje”. Kasnije je ta ekspanzija provincijalizma i nacionalizma dovela do krvavih ratova, do mnogobrojnih žrtava, i izgleda da se još uvek ne zaustavlja. Za “Bulevar” Vegel govori o surovoj drami Vojvodine, o centralizmu kao moćnom oružju vladajuće elite, o novosadskim intelektualcima…

best price for viagra http://www.sojournshelter.org/sidefiles/erectile-dysfunction/ zenegra online Po nekim podacima, u Vojvodini se u poslednje vreme nanovo zaoštravaju političke i međunacionalne tenzije. Interesantno je i to da se, uporedo sa tim, zaoštrava i odnos ne samo režima, već i beogradske nezavisne ili opozicione javnosti prema vojvođanskom pitanju. Kako vi na to gledate?

http://caseyanthony.com/?search=viagra-online-without-prescription – Ne bih govorio o zaoštravanju u smislu konflikta, jer za konflikt je potrebno bar dva više-manje ravnopravna aktera, a manjine u Vojvodini ne predstavljaju značajnu političku snagu. One mogu nekako da prežive, ili da budu žrtve, za konflikt one nemaju snagu. Naime, treba znati da je Vojvodina nacionalno homogenija nego ikad u svojoj istoriji, i da se za poslednjih 50 godina toliko izmenila etnička mapa Vojvodine, da za takvo nešto nema pandana na ovom terenu u periodu unazad više stotina godina. U tom smislu, Vojvodina je tipična postversajska negativna paradigma. O zaoštravanju, o konfliktnosti prema tome ne može se govoriti. Ovde je reč o jednoj surovoj drami, bez tragičnih konflikata. Ali tome treba dodati: radi se o takvoj drami, o takvim razmerama, da ona sve više postaje problem savesti, moralnog i političkog identiteta većinskog naroda. To je sada sve više kulturna činjenica, koja naravno ima moralne dimenzije i političke implikacije, i posledice. Drugi deo vašeg pitanja skreće pažnju na jednu žalosnu činjenicu. U deceniji istočnoevropske tranzicije Beograd je bio jedini glavni grad u tom delu Evrope, u kojem se nije desilo ono što se desilo u drugim glavnim gradovima u bivšim socijalističkim državama. Desilo se nešto suprotno: dok su u drugim glavnim gradovima stotine hiljada ljudi demonstrirala protiv jednopartijske nomenklature, u Beogradu je više stotina hiljada ljudi demonstrirala za tu istu nomenklaturu. Tu činjenicu moramo imati na umu i onda ako uvažimo da su se dogodile i antirežimske demonstracije. Celinu slike određuje i jedna i druga istina. Beograd sada doživljava teške dane, tom gradu potrebna je jedna duhovna obnova, da bi zauzeo ono mesto u Evropi, koje po svojim potencijalima zaslužuje. Ova duhovna obnova zahteva mnogo više od političkih promena, zahteva kritičko prispitivanje, osavremenjenje jedne političke tradicije koja ne počinje naravno sa sadašnjim vlastodršcima.

prednisone 20mg 50 92 Prema istraživanjima javnog mnjenja, u Vojvodini su najmanje, u nacionalnom smislu, tolerantni mladi ljudi. Kako to objašnjavate?

– To me ne iznenađuje, isto kao što me ne iznenađuje da ni mnogi kritičari vladajućeg sistema ne žele o tome ništa da znaju. Postoji više istraživanja koja ukazuju na ovu činjenicu. Svakako da se to moglo očekivati. Ponovo se obistinila biblijska poruka: ono što starije generacije pokvare, sveti se mladima. Mladi su vaspitani u novim okolnostima, u duhu jedne nove političke filozofije, u jednom novom, antievropskom društvenom prostoru, koji je postala oficijalan, i koji se uvukao u udžbenike, u svakodnevni, javni i porodični život. Sve to ukazuje na činjenicu da je nacionalizam osvojio ne samo one sfere života koju određuje država već da je ušao u sve pore života. Ta istraživanja demantuju ona mišljenja da je nacionalizam „izdahnuo”, da je trajao samo „nekoliko godina”, da se tiho, takoreći bez velike buke, transformisao u „građansku opciju”. Možda se samo traumatizirao. A podaci u isto vreme demantuju naše amatere istraživače ideološkog usmerenja, koji tvrde da je u Vojvodini sa jedne strane ksenofobija visokog intenziteta, a sa druge je nacionalna tolerancija pozitivna. O toj toleranciji pre svega bi trebalo pitati manjine. Veliki odliv manjinskog stanovništva demantuje te stručne istraživače.

buy cialis now online Neki intelektualci smatraju da je centralizam, odnosno centralističko uređenje države veoma moćno oružje vladajuće elite. Slažete li se s time?

– U našem slučaju centralizam je toliko ukorenjen u političku tradiciju, da je morao da pobedi, pa i po cenu rušenja države. Nekadašnja Jugoslavija je nestala, ali centralizam je ostao. Više nije „čuvar one Jugoslavije” nego je „čuvar sadašnje i buduće vladajuće elite” – to je osnovna koordinata koji povezuje relativno inherentne koncepcije, kao što su komunistička ideologija, unitarizam, populizam, nacionalizam. Centralizam je zaista moćno uružje vladajuće elite, moćnije nego državna televizija, a pritom deluje suptilnije da preko njega vlast integriše u svoje koordinate i opoziciju, koja se muči između zadatih koordinata, i deset godina ne može da izađe iz tog začaranog kruga. Ono što vlast u javnosti gubi preko svoje televizije, dobije preko centralizma, s kojim je saglasan i veliki deo opozicije. Mi imamo jednu čudnu opoziciju: spremna je za sve, ali bez građanske hrabrosti. Ulazi u hrabre akcije, bez hrabrih i temeljnih misli. Sukobljava se sa palicama, ali ne sa mislima koji su moćnije nego policijske palice. Naravno, time dotičemo hagiografiju naše kulturne i političke elite, odnosno antielite. I setimo se da krajem osamdesetih, nismo imali nikakvu pravu samizdat-kulturu, ili disidenstski intelektualni sloj. Sve je izašlo iz šinjela države. A time smo stigli i do pravog pitanja, do etatističke intelektualne tradicije, u kojoj su intelektualci gradili državu, a država je gradila njih.

http://maientertainmentlaw.com/?search=cialis-professional-20-mg Ideja o vojvođanskoj posebnosti sve je više prisutna u javnosti. Prema ispitivanju javnog mnjenja, ideja o vraćanju autonomije sve više ima simpatizera…

– Građani jednostavno poseduju emocionalnu privrženost vojvođanskoj posebnosti, koja se politički još nije kristalizovala. Ta svest se postepeno povećava, i zahvaća sve širi deo stanovništva. Kod seljaka više, kod državnih službenika manje. I to je razumljivo. Svakako da Vojvodina kao ekonomsko kompaktna, kulturno specifična regija, koja poseduje izvesnu tradiciju autonomije, ima mesto u mreži evropskih regija. One su povezane sa interesima, i one će se više izaći na videlo, ako u demokratskom ambijentu interesi mogi biti slobodni izraženi. Bez hajki, etikatiranja, žigosanja. Tada će nove autonomase stvoriti interes, a ne nostalgija ili istorija. Ne bih se čudio ako se i među kolonistima i izbeglicama pojača vojvođanski lokalpatriotizam. U tom procesu vojvođanska autonomija će biti jedan način demokratizacije društva, pod uslovom da demokratizaciju ne zamišljamo kao neki opozicijski partijski lideri, po kojim će se demokratija uvesti u narod čarobnim štapićem. Ako govorimo o demokratiji, onda moramo znati, da ona može biti trajna vrlina samo u složeno segmentiranom društvu, koje je toliko složeno, da je upravo zbog toga imanentno i veoma komplikovano povezano. Homogeno društvo ne može biti demokratsko. Ono može biti paternalističko, diktatorsko, autoritarno, ali nikako demokratsko. Može da ima i karakter prosvećene diktature, koja može imati i oblik tranzicije. Ako je nešto homogeno, onda zaslužuje da ima jednog vođu, svejedno kako se on zove.

http://maientertainmentlaw.com/?search=lasix-use-in-kidney-disease U Vašim delima Novi Sad je postao značajan književni toponim. Šta mislite o Novom Sadu danas, o depresivnom i anemičnom Novom Sadu?

– U suštini, Novi Sad je već decenijama jedan nesrećan grad, koji u ovom veku nije bio miljenik istorije. On – zbog različitih komunikacijskih, geografskih privrednih okolnosti – u drugoj polovini prošlog veka zaista doživljava jedan neverovatan razvoj, razvoj koji je bio redak u širem regionu, da ne kažem u srednjoistočnoj Evropi. Ali to je prošlost, koja se ne vraća. Novi Sad je grad u čiju je sudbinu duboko urezana istorija našeg šireg regiona. U jednom malom prostoru se kondenzuje mnostvo problema, paradigmi, modela i drama. U tom duhovnom smislu Novi Sad je mnogo značajniji nego u političkom ili ekonomskom, i poseduje neku metaforičnu dimenziju. Naravno, to je samo okvir za mene. Na kraju krajeva, ja sam u Novom Sadu proveo ceo moj život, moje najlepše i najteže dane i godine, tu sam proveo svoju mladost, tu sam živeo sa svojim zabludama i sa svojim iluzijama, tu sam doživeo svoje poraze i eventualne uspehe. Ja sam bezdomovinski lokalpatriot, rekao sam to još davno, i čini mi se da je to lepša strana stvarnosti.

viagra pharmacy discount Novosadski intelektualci većinom nisu uspeli dovoljno jasno i glasno, izuzev nekoliko časnih primera, da se distanciraju od nacionalističke i ratnohuskacke politike beogradskog režima. Mnogi od novosadskih intelektualaca nisu ni u jednom trenutku podigli glas protiv zločina koje je srpski režim činio u ime srpskog naroda. Dok se u Beogradu uglavnom zna “ko je na kojoj strani”, ovde postoji čudna sklonost intelektualaca da budu prisutni “i sa jedne i sa druge strane”, da pišu za nezavisne novine, da se predstavljaju kao prozapadni intelektualci, a da istovremeno uređuju rigidna anticivilizacijska režimska glasila.

– Već više decenija problem vojvođanske, pre svega novosadske kulturne elite je da ne veruje u sebe i svoje kulturne vrednosti, te sve više postaje tek bledi refleks nećega što je već etablirano. Moram da kažem da su Novi Sad i Vojvodina postepeno gubili svoj kulturni identitet, i stvorila se takva situacija u kojoj više nije bilo ni važno kako se ponaša kulturna elita. Tačna je Vasa konstatacija da iz Novog Sada nije pokrenuta neka snažna demokratska ideja, niti se pojavila grupa intelektualaca koja bi izrazila modernu, evropsku emancipatorsku misao. Ali je tačno i to da taj grad nije bio ni laboratorija zla. Što se tiče te dvoličnosti o kojoj me pitate, mogu da kažem da to nije nikakva novosadska specifičnost – ona je prilično česta pojava. Ni u stvarima ketmanstva nismo naročito orginalni! Možda je dvoličnost ovde transparentnija, jednostavno zbog toga jer su institucionalni okviri siromašniji i nema iznijansiranih posrednika koji bi činili nevidljivim moralne prestupe. U poslednjih nekoliko godina ipak vidim neka pozitivna pomeranja. Naime, treba znati da u periodu samoupravnog socijalizma u Vojvodini vladala veoma čvrsta ruka, a posle jogurt-revolucije Vojvodina biva izložena jednom zaista tragičnom kulturnom soku. Verujte mi, ja više ni ne mogu shvatiti zašto je bilo potrebno toliko degradirati Vojvodinu. Možda je u tome imao ulogu i taj legendarni inat, ali svakako to nije bilo racionalno. Taj sok je apsolutno dezintegrisao moralnu i intelektualnu autonomiju novosadske i vojvođanske kulturne elite. Možda u istoriji tog grada nikada nije situacija bila tako teška, ambivalentna, i možda nikada jedna situacija nije ostavila takve moralne posledice kao ova. Posle takvih šokova negde sredinom devedesetih godina, posle skoro 30 godina trauma, o Novom Sadu, pre svega mlađi ljudi, počeli su razmišljati u drugim pojmovima, i počelo je neko osvešćenje. Sve je to još dosta u fragmentiranom obliku, ima dosta konfuzije, ima mešavine koju primećujete, ali se formira jedno kritičko javno mnjenje, formiraju se nove institucije, formiraju se grupe, i, verovatno, jednog trenutka postaviće se pitanje kvalitetne transformacije.

Nedim Sejdinović

 

Published inIntervjui

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *