Skip to content

30 GODINA OD USTAVA SFRJ IZ 1974. GODINE: Pokušaj spasavanja, a ne razbijanja Jugoslavije

Za mnoga važna pitanja iz bliže i dalje političke istorije Srbije ili bivše Jugoslavije u domaćem javnom mnjenju kao da nema dovoljno sluha. Ustav SFRJ iz 1974. godine je toliko puta spominjan i napadan u javnosti, ali je uvek nedostajala ozbiljna i argumentovana rasprava o njegovoj istorijskoj ulozi, kao i o tendencijama ustavopisaca. U Srbiji je ovaj poslednji najviši pravni akt počivše SFRJ ne samo kritikovan nego takoreći satanizovan, postao je najozloglašeniji dokument svih vremena. On se proglašava glavnim razlogom za raspad Jugoslavije i krivcem za “nerešeno srpsko nacionalno pitanje”.

Slobodan Milošević je, uz svesrdnu podršku pojedinih beogradskih intelektualnih krugova, prevashodno onih okupljenih oko SANU, na pitanju položaja Srbije po Ustavu iz 1974. godine, i izgradio svoju urnebesnu političku karijeru. Setimo se samo pesama koje su odjekivale po tzv. antibirokratskim mitinzima – Oj Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela!

Ustav iz 1974. godine definisao je tadašnju Jugoslaviju kao federalnu zajednicu šest ravnopravnih republika i dve autonomne pokrajine. Neki istoričari i politički analitičari smatraju da su nekoliki konfederalni elementi u njemu značili pokušaj da se odgovori na narastajuće međunacionalne i međurepubličke tenzije, odnosno pokušaj da se one umanje. Tito je po ovom ustavu proglašeb doživotnim predsednikom, a nakon njegove smrti predviđeno je kolektivno predsedništvo sa rotacijom članova iz pojedinih republika. Jedna od njegovih posebnosti bila je i omogućavanje građanima Jugoslavije koji su bili muslimanske vere da se izjašnjavaju nacionalnim imenom – Muslimani.

Posle donošenja ovog ustava, pa sve do njegovog faktičkog i bespravnog, takoreći uličnog poništavanja, 1988. godine, pa i posle tog perioda, u Srbiji su se vodile kafanske i naučne rasprave i pravile analize o negativnom uticaju određenih ustavnih odredbi na srpsko nacionalno pitanje. Dobrica Ćosić, po mnogima glavni koordinator ovih raspri, rekao je svojevremeno da je Ustav iz 1974. godine “za srpski narod oktroisan, i da je on stavio srpski narod u neravnopravan položaj sa ostalim jugoslovenskim narodima”. Tada se založio i za aktivnije učešće intelektualaca u političkom životu jer nas “u bliskoj budućnosti čekaju odluke teže od onih koje smo donosili 1941. godine”.

Politički i ekonomski analitičar, novinar Dimitrije Boarov, u razgovoru za “Građanski list”, u Ustavu iz 1974. godine prepoznaje pokušaj zaustavljanja rastakanja Jugoslavije, odnosno njenog spasavanja. Po njemu, republike i nacije koje su se udružile u Titovu Jugoslavije, posle kraha prethodne, bile su toliko emancipovane da je bila neophodna značajna decentralizacija kako bi uopšte opstala šansa da se država ne raspadne.

– Činjenica da su političke elite u republikama insistirale na radikalnoj decentralizaciji govori o tome da je država imala sistemske probleme koje nije mogla da reši, pre svega u ekonomskoj sferi. Činilo se da će decentralizacija poboljšati socijalističke ekonomske odnose, kako se to tada zvalo, to jest da će ekonomija biti efikasnija. Mada tradicionalni centralisti i unitaristi smatraju da je ovaj ustav razbio Jugoslaviju, moje je mišljenje da je stvar potpuno obrnuta, odnosno da je on pokušaj da se ta država spasi – kaže Boarov.

Nekadašnji visoki funkcioner Saveza komunista Jugoslavije, svedok i učesnik u ustavnim reformama SFRJ, Boško Krunić za GL kaže da je Ustav iz 1974. godine predstavljao “finalizaciju političkog procesa decentralizacije, kojeg treba razumeti kao koncept samoupravnog transformisanja društva”.

– To je značilo uvođenje jake lokalne samouprave, decentralizaciju federacije, odnosno jačanje odgovornosti, ali i prava republika članica. Podsetio bih, međutim, da se i prva Jugoslavija menjala na sličan način u različitim istorijskim okolnostima. Dvadesetih godina prošloga veka trajao je strašni unutrašnji konflikt između entiteta u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, da bi tridesetih eskalirao. Posledica toga je bilo osnivanje hrvatske banovine. I u Sloveniji je bila pokrenuta slična ideja, ali je njenu realizaciju sprečio rat… Na taj način treba posmatrati i Ustav iz 1974. godine – kaže Krunić.

I Slobodan Budakov, današnji predsednik Skupštine Vojvođanskog pokreta, a nekada pokrajinski funkcioner, ističe u razgovoru za “Građanski list” samoupravnu komponentu Ustava iz 1974. godine. Prema Budakovu, ova ustav je bio više povelja o samoupravljanju nego ustav moderne države.

– Razvoj samoupravljanja je garantovao pravo, pre svega, svakom pojedincu, a onda svakoj organizaciji i teritorijalnoj celini da odlučuje o svojoj sudbini. Bila je sasvim prirodna stvar da Vojvodina kao istorijska pokrajina, specifična po etničkom sastavu, civilizacijskim dostignućima u kulturi i privredi, predstavlja zasebnu celinu u okviru SFRJ. Sa današnje tačke gledišta mnoga rešenja iz tog ustava se mogu itekako kritikovati, ali istovremeno ne treba smetnuti s uma činjenicu da je Vojvodina u periodu od 1974. godine pa do 1988. godine, kada joj je ukinuta autonomija, dostigla najviši stepen privrednog, kulturnog i svakog drugog razvoja – kaže Budakov.

Dimitrije Boarov se slaže da je Vojvodina bila veliki dobitnik Ustava iz 1974. godine i da joj je on omogućio brži razvoj ekonomskih i drugih potencijala, nego što je to bio slučaj u centralizovanom sistemu države.

– Međutim, već početkom osamdesetih došlo se do granice koji je jednopartijski politički monopol postavio, tako da se Vojvodina našla u krupnim problemima koji su slabile društvene snage koje su branile autonomiju. U političkoj sferi, liberalne snage u Vojvodini, kao ni u drugim delovima SFRJ, nisu uspele da se suprotstave konzervativnim – kaže Boarov.

Boško Krunić ističe da su napadi na Ustav iz 1974. godine bili zapravo napadi na decentralizaciju SFRJ i autonomiju Vojvodine i Kosova. Ti napadi, po njemu, deo su evolutivnog procesa velikodržavnih ideja, u slučaju Srbije – velikosrpske ideje.

– Koncept velikodržavnih ideja dobijao je u Srbiji kroz vreme samo različite modalitete i privid nečeg novog. Osamdesetih godina, kada je došlo do rušenja autonomije Vojvodine, nazvan je antibirokratskom revolucijom, što je naravno bila koještarija. Važno je reći da iza tog koncepta ne stoje samo predstavnici vlasti i političari, nego prevashodno etno-intelektualna elita, koja je uvek bila protiv bilo kakve decentralizacije i posebnosti Vojvodine. Koreni toga sežu do dvadesetih godina prošloga veka – kaže Krunić.

Budakov takođe smatra da je u Beogradu oduvek postojala jaka težnja za centralističkim odlučivanjem, pogotovo u oblasti ekonomskih pitanja.

– Vojvodina je bila najrazvijenija, raspolagala je ogormnim agrarnim potencijalom i bila je veoma interesantna za Beograd i Srbiju. U nerazvijenim delovima zemlje uvek postoji, zakonito čak, intencija da se sve sliva u jednu kasu, pa da se onda deli jednakom kašikom. To, naravno, razvijenijim delovima nikada nije odgovaralo. Zbog toga je Vojvodina i pokrajinsko rukovodstvo i toliko napadano posle 1974. godine; nerazvijeniji deo Srbije bio je veći i, moram da kažem, nasrtljiviji. Posledice toga živimo danas – kaže Budakov.

Boarov smatra da su oštri napadi na Ustav iz 1974. godine bile “proizvod tradicionalne težnje konzervativnih snaga u Srbiji da se koncepcija države zasniva na koncepciji sile koja će nametati sreću i način življenja kolektivitetu u jednoj državi”.

– U pitanju je organicistička koncepcija države kao velikog organizma u kojem su svi delovi podređeni celini. Ta anahrona koncepcija na svako pitanje nudi jedan isti odgovor: celina je toliko dragocena da se mora očuvati silom. Međutim, kod nacionalno mešovitih država, kao i kod država sa velikim razlikama u ekonomskoj razvijenosti pojedinih regiona, sila je veoma opasna kao kohezivni element. Ona može da funkcioniše jedno vreme, ali kada napetosti i protivrečnosti dostignu određenu granicu, sila može samo da odgodi ali ne i da spreči eksploziju. Komunisti su to shvatili, te su odlučili da pokušaju da spasu Jugoslaviju izvesnim popuštanjem unutrašnjim silama. Proizvod toga je Ustav iz 1974. godine – kaže Boarov.

Boarov, međutim, smatra da način popuštanja nije bio adekvatan, jer se i dalje cela koncepcija zasnivala na političkoj arbitraži jedne, komunističke partije, koja je imala puni monopol. Ispostavilo se da “decentralizacija države u takvoj situaciji predstavlja njenu fragmentaciju, jer ti monopoli nastavljaju da funkcionišu na decentralizovanom području, a potom dolazi do njihove međusobne napetosti”.

Slobodan Budakov smatra da se ne može odgovoriti na pitanje da li se autonomističke stranke okupljene oko Vojvođanskog saveza, čiji je inače on bio koordinator, zalažu za veći ili manji stepen autonomije od onoga iz 1974. godine.

– Ne radi se ni o manjem, ni o većem stepenu. To je neuporedivo. Autonomija Vojvodine mora po mnogo čemu biti drugačije definisana u novom, nadamo se, ustavu moderne države, za razliku od onog iz 1974. godine, koji je bio ustav društva samoupravljanja. Istovremeno, ne smeju se negirati stvari koje su se potvrdile u praksi posle 1974. godine. Vojvodina mora da ima zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, da raspolaže svojim privrednim resursima. To je ono što garantuje bolji, brži i uspešniji razvoj pokrajine i njeno približavanje Evropi, samim tim i snagu Vojvodine da povuče za sobom u Evropu i šire područje Srbije – kaže Budakov.

Nedim Sejdinović

 

Published inNovinski clanci

2 Comments

  1. Dušan Dušan

    Zašto toliko laži, svi znamo da ni jedna federalna jedinica to jest republika nikada nisu bile priznate u un-u samo jugoslavija i njene granice, a granice je vukao ko je kako stigao odatle Srbi traže ono što je njihovo to jest zemlja pa pobogu muslimani u Bosni su Srbi muslimanske veroispovesti 70 % hravta su srbi rimokatolici postoji toliko dokumenata i istorijskih činjenica koje ukazuju na to.
    Pa dovoljno jepročitati popis stanovništva iz austrougarske i iz toga ćemo videti da su u delu današnje boke i hrvatskog primorja sve bili Srbi pravoslavni i Srbi rimokatolici.
    U ostalom Jugoslavija je i nastala od tri naroda Srba Hrvata i Slovenaca, gde su tu bošnjaci ko su bošnjaci ?

    • Princ Lazar Princ Lazar

      smesno ono sto kaze dusan…Srbija do tokija uahahhahahahahahahhaha

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *