Skip to content

SLOBODAN ILIĆ, KNJIŽEVNIK: Spagetti a la Belgrado

Pesnik, režiser i pre svega pisac Slobodan Ilić nedavno je objavio roman “Lutke” koji nema baš mnogo dodirnih tačaka sa njegovim prethodnim radom. U pitanju je jedna, kako veli, “zbrzana” priča, triler, u kojem glavnu ulogu igraju “žestoki momci” sa naših ulica, koji se nalaze sa “one strane dobra i zla” i koji su jedina naša “realnost sa pokrićem”. U pomalo enigmatskom intervjuu sa Ilićem pokušavamo naslutiti odgovor na pitanje da li pisac u Srbiji danas, da bi uspeo, mora da bude “žestok momak” ili je dovoljno samo da dobro piše. I kakva je uloga dobrog izgleda autora u njegovom literarnom uspehu… Ilić je do sada objavio dve knjige poezije (“Biografija belog psa”, “Nikad neću znati o čemu govorim”), dve knjige priča (“MU” i “A?”) i roman “Voli me”. Režira kratke igrane i dokumentarne filmove, koji su prikazivani na festivalima u Berlinu, Padovi, Bolonji i Monpeljeu…

Roman “Lutke” je žanrovsko iznenađenje, faktički triler, doduše duboko utkan u naše, izvrnuto, društveno tkivo. Otkud odluka da napišeš ovakav roman?

– Već dugi niz godina zagovaram stav o tome da u Srbiji, zapravo, nema teme. U jednom razgovoru na temu o temi, britanski pisac Ian McEwan mi je rekao da on, takođe, ima isti problem i da ga rešava tako što započinje projekat bez predrasuda o tome šta je „in“ ili „off“. Dakle, tematska opstipacija paradoksalno postaje izazov. Roman „Lutke“ su pre „spagetti a la Belgrado“, gde maliciozni začini generišu merilo vremena – ukuse i mirise naše stvarnosti. „Lutke“ su, zapravo, roman sa porukom: „Nije život za svakoga“.

Da li je u Srbiji danas moguće, da li je etično pisati o bilo čemu drugom osim o strašnom moralnom i ljudskom posrtanju, o sveopštoj depresiji, o egzistencijalnom tumaranju?

– U „Lutkama“ junaci su s onu stranu dobra i zla. Oni su, pre svega, bezdušni. Svi principi humanosti za njih su – kamilica! Njihov “cortex” funkcioniše kao samo još jedan line-up moralnih varijacija. Mislim da upravo ubice u Srbiji održavaju taj neophodni konsenzus opuštenosti dok je sve drugo – „šmira“. Ja ovim romanom ne aboliram ubice, ali mislim da su oni apsolutno podudarni sa stvarnošću. Oni su, za sada, naša jedina realnost sa pokrićem.

U romanu se pojavljuju imena i nadimci poznati takođe iz naše svakidašnjice; neki od njih ne pripadaju kriminalnom miljeu ili se varamo?

– Nadimci su jedan poseban sociološki fenomen. Ovde je reč o deprivaciji koja pokazuje da je Beograd „bio toll“ srpskog tribalizma. Nije reč o getoima, već o plemenima integrisanim u urbanu sredinu. Za mene je to kao “komp” u štali. Naime, užasno veliki prostor za različite jukstapozicije i substitucije. Svaki oblik skupe gluposti ulazi u jeftino ime. Nadimaka je puno, i ja sam na strani većine, ali većina je mrtva. To je baš demokratski čin. Zar ne?

Roman je objavio požarevački izdavač “Braničevo”. To je takođe malo iznenađenje. Otkud “Braničevo”, kakav je tvoj stav prema izdavačima u Srbiji generalno?

– Tako je. Braničevo je iznenadjenje, kao što je i za mene bilo iznenađenje da je najduži proces u Hagu okončan smrću – bezuspešno. Moj glavni junak je zao i bezdušan, koji na kraju ostaje živ. Sve komparacije su jasne. Kunst je napraviti što veći “shit” i odjahati u legendu.

Da li ti je teško odgovoriti na tako često pitanje – koji pisci su na tebe najviše uticali? Ipak, možeš li pokušati? Koje knjige bi preporučio kao nezaobilazne čitaocima CKM-a!

– Preporuka je jednostavna: i za mačoiste i za feministkinje – Anri de Monterlan – „Devojke“. Inače, mnogi pisci koji su uticali na mene prestali su da me smaraju. Uvek kada sam u dilemi izmedju Ane Karenjine i Madam Bovari, ja sam za zbrzanu priču, dakle, za Bovari.

I na kraju, da li se u Srbiji može živeti od pisanja, to jest od književnosti? Odnosno, ko u Srbiji danas živi od književnosti?

– Za pisanje je neophodno bogatstvo, svejedno, bilo to u Srbiji ili Njujorku. Ne verujem, više, u pisce koji su siromašni. I ne verujem više u pisce koji su ružni. Pišući ovaj roman u Budimpešti, shvatio sam da je u Srbiji mnogo takvih. Loš „outfit“ naših pisaca često mi izaziva dijareju. To što ima pametnih i ružnih, ja ih vidim u plastenicima gde jagode rastu. Ali, multi-tasking je fancy i ja ne vidim ništa loše u tome, čak ni lošu literaturu.

Nedim Sejdinović

Published inIntervjui

2 Comments

  1. Vlada Vlada

    Da li neko zna kako da dodjem do Slobe Ilica?
    Duguje mi sto evra vec trigodine.
    😉
    pozdravite Slobu, sada bez sale, od Vlade BDSM.

    • Slobodan Slobodan

      Vlado ja tebi ne dugujem nista. Nego ti dugujes meni za onaj film koji smo pravili. Takodje, dugujes mi za montiranje tvog tupavog romana BDSM koji sa ja eredio. U svakom, alucaju, sada si uKanadi, inace da si ovde, ti vise ne bi imao mogucnosti da mislis. Pozdrav, Slobodan

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *