Skip to content

MIOMIR PETROVIĆ, KNJIŽEVNIK: Nije sva mudrost postojanja u Ligi šampiona, roštilju i hladnom pivu

Nekada su ga kolege nazivale “vunderkindom iz Birjuzove”. Kao veoma mlad imao je iza sebe nekoliko objavljenih knjiga. Danas je on već poznat i priznat pisac, koji je, osim što je pisao knjige, bio i dramaturg u pozorištu Atelje 212 u Beogradu, dramaturg i zamenik direktora drame i portparol Narodnog pozorišta u Beogradu. Autor je romana: “Sakaćenje romana”, “Pankration”, “Samomučitelj”, “Persijsko ogledalo”, “Arhipelag” i “Lisičje ludilo”. Uskoro iz štampe, u izdanju “Lagune”, treba da mu se pojavi roman “Staklena prašina”. Njegovo ime je Miomir Petrović, rođen je 1972. godine.

Za moto vaše lične web-prezentacije izabrali ste vrlo pesimističan citat Ernsta Jingera, koji između ostalog kaže da je “od malena osećao da ovde (na planeti Zemlji) ne možemo da živimo”. Da li vi osećate da ovde ne živite, a ako je tako, koji je vaš životni prostor?

– Web prezentacija može imati za cilj da bude dopadljiva a može imati za cilj i otkrivanje šifre za razumevanje nečije literarne poetike. Uživali u toj poetici ili ne. Jingerov citat je moto koji se kroz intertekstualnost pojavljuje u mnogim mojim romanima. Odnosi se na egzistencijalnu (ne)slobodu čoveka, uopšte. Ko kaže da moderna umetnost mora da bude optimistična? Kome je do toga, može da kupi Vilerov goblen na pijaci. Pisci žive kroz svoje knjige i u njima. Moj životni prostor je pre mašta, nego “ovde”. Volim maštovitu, uzbudljivu, dinamičnu priču koja se ne zadržava samo na pojavnom, materijalnom, opipljivom. Čim neko kupi knjigu, bilo koju knjigu, on nužno pokazuje potrebu za prevazilaženjem trivijalnog, svakodnevnog, pojavnog. Umetnost zadovoljava glad za nematerijalnim, za poetičnim, suptilnim. Nije sva mudrost postojanja u Ligi šampiona, roštilju, hladnom pivu, radu od devet do pet i master-kartici. Ne kažem da je to loše, ali mnogima to naprosto nije dovoljno. Takvi i pišu i citaju.

Uskoro će pred nama biti vaš novi roman “Staklena prašina”, čija je tema potraga za nestalom mitskom crkvom na ostrvu Rodos. Da li ste pišući ovaj roman pratili svojevrsni svetski trend literarnog “preispitivanja” istorije, s posebnim osvrtom na istoriju religije?

– Ne. Biće da svetski trend prati mene. “Argivski incident” iz 1996, “Samomočitelj” iz 2000, “Persijsko ogledalo” iz 2001, “Arhipelag” iz 2003. objavljivani su pre nego što je trend postao trend. Šalim se. Da li su Evripid, Sofokle i Eshil slabiji tragičari zato što se najčešće koriste motivima iz antičke istorije, mitologije ili ih pozajmljuju od Homera? Uostalom, nekada je o našem vremenu bolje pričati kroz prošlost. Stvari postaju jasnije, plastičnije, neumitnije. S druge strane, potraga za mitskom crkvom u “Staklenoj prašini” je samo povod za ispovest jednog mladog monaha, Srbina, koji glavnom junaku, arheologu, otkriva povod za svoje zamonašenje koji leži u ratnoj prošlosti njegove porodice. Reč je o poslednjim ratovima na tlu bivše Jugoslavije.

Da li u “Staklenoj prašini” nastavljate tradiciju “mračnog pripovedanja”, u kojem je, da parafraziram jednog kritičara, destrukcija – prirodno stanje stvari? Ima li svetla na kraju tunela?

– U “Staklenoj prašini” svetlosti na kraju tunela itekako ima. Sam naslov romana govori o tananim, delikatnim, finim stranama egzistencije. Govori o tome da se može postojati i biti srećan čak i u okolnostima u kojima prednost ima nasilje, agresija, licemerje, deviza da je “čovek čoveku vuk”. Kao što i cvet izraste iz pukotine u betonu. “Staklena prašina” je samo delimično roman o otkrivanju mitske crkve Svetog Pavla. To je roman o otkrivanju sopstvenog identiteta.

Da li biste za sebe rekli da pripadate onoj grupi pisaca koji uporno odbijaju da se uhvate direktno u koštac sa zavodljivom stvarnošću koja ih okružuje. Kako ocenjujete vlastitu poziciju u ovim čudnim vremenima kao književnika i intelektualca?

– Ne. Smatram da pripadam onoj grupi evropskih pisaca koji “zavodljivost vremena u kome živimo” (a mi živimo u grotesknoj tranziciji) vide u univerzalnom ponavljanju istorije. Jedino zavodljivo u tragikomičnosti naše (“ovde i sada”) egzistencije je to što su demagogija, zablude i floskule kvazieksperata nešto što je civilizacija toliko puta videla, iz toga nije izvukla pouke i još toliko puta će se ponoviti. Nije naturalizam (zločini, sankcije, beda…) jedino što literatura nudi srpskom piscu kao mogućnost. Na žalost, estrada je zavladala svim poljima kreativnosti i nije čudo sto ti dosadni klinci (zločini, sankcije, beda…) imaju prođu. Njihova publika iovako veruje svemu sto vidi na TV-u. Što ne bi verovala da je ostrašćeni naturalizam budućnost domaće literature? Moj rukopis je geopoetički, neobarokni. Nisam ja jedini pisac sa takvim afinitetom. Angažovanost može biti ubitačnija ako je subverzivna. Pročitajte “Pankration”, “Persijsko ogledalo” i “Lisičje ludilo”, pa mi kažite da to nije angazovano? Na prvu loptu nije, slažem se. To je i bio cilj. Nemaju svi pisci fond od tri pročitane knjige i “školu života” koju Balkanci toliko vole da istaknu. Nisam toliko genijalan da bih tvrdio da sam barbarogenije. Barbarogenije se uvek hvali time što ništa ne čita, nigde ne putuje, nije radoznao i ništa ne prati ali se u sve razume.

Gde se po vama nalazi granica koju pisac ne sme preći u pravcu mašte ili stvarnosti? Odnosno, kada sama stvarnost počinje da opterećuje književno delo, a kada odsustvo stvarnosti?

– Umetnost je kao vrhunski sport. Jasna je kao dan. Deli se na dobru i lošu umetnost. Dobra knjiga nema jednu, već sto i jednu manu. S druge strane, jedina mana loše knjige je što je loša. Odsustvo stvarnosti, dakle, refleksije može biti uzrok kliničke smrti dobro zamišljenog romana isto onoliko koliko i odsustvo mašte može uništiti odličnu konstrukciju. Za to nema škole. Talenat je osećaj za meru, kaže Ostrovski. Odsustvo mašte a preterano prisustvo realnosti od pisca pravi feljtonistu. Roman mora biti fiction. S elementima stvarnog i pojavnog.

Na kraju, da li se u Srbiji može živeti od pisanja? Ili bolje, ko u Srbiji danas živi od književnosti?

– Posle devet knjiga mogu da literaturom pomognem svojoj egzistenciji. Ne i da živim od toga. Pored toga, predajem na fakultetu, bavim se advertajzingom, pišem kolumnu za jedan licencni časopis… U Srbiji pisci ne mogu da isključivo žive od knjiga. To nije ništa dramatično. Mi pišemo na malom jeziku, za malobrojnu publiku u malecnoj državi i to je to. Ne kažem da ovde nema i probrane čitalačke publike, ali najbolje ide šund. To je normalno. Gladni ljudi žele da pobegnu u svet lažnog glamura, pretenciozne seksualnosti i izveštačenog humora. Naravno, neki pisci se “gađaju” izmišljenim tiražima zato što ih je sramota da priznaju istinu. Žene pogotovo. Čitava ta histerija za nekim “ženskim pismom”..! Zamislite kada bih ja išao ulicom i urlao iz sveg glasa: “Ja sam muškarac, pišem za muškarce, ja sam muškarac, pisem muškim pismom, ja sam heteroseksualni muškarac, divite mi se!!!”

Nedim Sejdinović

Published inIntervjui

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *