Skip to content

TEOFIL PANČIĆ, NOVINSKI PISAC: Kako doakati bengalskom plamenu

Nova knjiga Teofila Pančića, predanog hroničara neobičnih fenomena našeg okruženja, “Čuvari bengalske vatre”, zbirka je kolumni koje je ovaj popularni novinski pisac i književni kritičar objavljivao u nedeljniku “Vreme” od 5. oktobra 2000. godine pa do atentata na Zorana Đinđića. U pitanju je svojevrsni nastavak knjige “Urbani Bušmani”, koja je, u obliku primenjene antropologije, iz iskošenog ugla, zabeležila, katkad tumačila, a katkad ismevala, skoro nestvarnu stvarnost ove zemlje tokom devedesetih godina prošloga veka.

– «Urbani Bušmani» su ljudi koji su živeli, kao uglavnom i svi mi u ovoj zemlji, u nečemu što je spolja trebalo da izgleda kao civilizacija, a zapravo su civilizacijski regresirali na nivo zavisnosti od svih mogućih prirodnih fenomena. Svi dobro znamo kako je to izgledalo tokom devedesetih – nema struje, nema vode, nema prevoza… Urbani Bušmani su ljudi koji su, zahvaljujući vlastitoj političkoj i građanskoj neodgovornosti, došli do toga da žive kao svojevrsni divljaci u urbanoj scenografiji. Sa druge strane, «Čuvari bengalske vatre», knjiga je koja «pokriva» period od oktobarskih političkih promena 2000. godine pa do ubistva Zorana Đinđića, dakle period koje je za jedne bilo vreme poleta i velike nade, a za druge te, kako sam ih nazvao, «čuvare bengalske vatre» period u kojem su pošto-poto, grčevito pokušavali da očuvaju sve ono najgore iz devedesetih. Verovali smo da njihova bengalska vatra više nikoga ne može da opeče, ali stvari koje su potom usledile govore da izgleda nismo bili u pravu. Osim o «čuvarima vatre», ja sam u ovim tekstovima govorio i o ljudima koji su pokušavali da – nekad pametno a nekad manje pametno, nekad uspešno a nekad manje uspešno, nekad dosledno a nekad manje dosledno – doakaju bengalskom plamenu – kaže u razgovoru za CKM Teofil Pančić.

viagra no prescription online Obe knjige su uglavnom proistekle iz kolumni koje su imale skupni naslov «Nuspojave». Među nuspojave međutim uvrštavaš i fenomene i ličnosti koji su bili, ili su to još uvek, naš tzv. društveni mainstream…

– Rubriku «Nuspojave» pokrenuo sam 1997. godine u, kako se to kaže, drugačijim istorijskim okolnostima. Nazvao sam je po jednoj knjizi Vudija Alena, i u samoj toj pozajmici krije se doza ironije. «Nuspojave» sam zamislio kao vrstu «krosovera», u kojem će se preplitati fenomeni politike, kulture i svakodnevnog življenja. Nekad se stvari prosto nametnu, pa sam se bavio i tzv. velikim temama, ličnostima i pojavama koje jesu mainstream, ali češće sam kopao po nekim privatnim doživljajima ili sam po gradskim hronikama pronalazio tobože trivijalne događaje i pokazivao kako oni jesu metafora stanja u jednom društvu. U pitanju je žanrovski i stilski okvir u kojem se «Nuspojave» kreću sve do danas.

buy accutane in kingston pa Da li se može reći da bi ličnosti i fenomeni koji predstavljaju naš društveni mainstream u nekim normalnijim okolnostima bile zapravo nuspojave?

– Ono što je kod nas normalno u principu nije normalno po standardima nekog demokratski razvijenog društva. Naš mainstream čine ljudi koji su do juče ako ne klali zarđalim kašikama, ono govorili da bi to rado činili. Takvih ludaka ima svugde, to nije sporno, ali ti ludaci negde drugde nisu mainstream već margina. Oni su u normalnom okruženju incident, izuzetak, zanemarljiva manjina…

http://buy-generic-clomid.com/generic_clomid_side_effects.htm Kako bi izgledala rubrika «Nuspojave» u nekoj drugoj, normalnijoj zemlji?

– Svako društvo svojim fenomenima određuje na šta bi ličila jedna takva rubrika. Bilo bi tu naravno i mnogo sličnosti, jer su neke stvari univerzalne, jer postoji univerzalni sloj ljudske gluposti. Bez obzira na njenu univerzalnost, bez obzira što je – kako bi to rekao Krleža – ljudska glupost kosmička sila, ona uvek ima i lokalne manifestacije. Moglo bi se reći da se ja bavim našim lokalnim, balkanskim, srpskim manifestacija gluposti, ali i mržnje, primitivizma, niskosti, neukosti i moralne ništavnosti.

Voliš za sebe da kažeš da si novinski pisac. Koji su novinski pisci na tebe izvršili najveći uticaj?

– Kada sam bio klinac, negde početkom osamdesetih, najuticajni i najbolji novinski pisci bili su Igor Mandić, pokojni Veselko Tenžera, Bogdan Tirnanić i Milan Vlajčić. Svako od njih je na svoj način uticao na mene. Kasnije su se ti ljudi razvijali u raznim pravcima, te su neki uspeli da očuvaju svoj ugled, a neki baš i nisu. Ako bi trebalo da izdvojim samo jednog, onda bi to u svakom slučaju bio Igor Mandić.

Jedan si od najuticajnijih domaćih književnih kritičara. Koje knjige po tebi čitaoci CKM-a nikako ne bi smeli da propuste?

– Upravo sam pročitao novi, fascinantan roman Umberta Eka «Tajanstveni plamen kraljice Loane», koji bih svima iskreno preporučio. Smatram da bi ova knjiga mogla da bude sjajan novogodišnji poklon . Preporučio bih i knjige ruskih spisateljica – «Noć» Tatjane Tolstoj i «Praznik u Rimu» Viktorije Tokareve. Za one koji preferiraju žanrovsku literaturu, tu je, takođe Ruskinja, Aleksandra Marinjina i njeni kriminalistički romani. Od aktuelnih knjiga domaćih pisaca, nikako ne treba zaobići novi roman Vladimira Tasića «Kiša i istorija».

Nedim Sejdinović

 

Published inIntervjui

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *