Jezik, međutim, govori i kada se njime želi ćutati. Njegove reči, kao i reči njegovih saradnika na skupštini Stalne konferencije gradova i opština, u velikoj meri odslikavaju svu pogubnost beskrvne politike, koja će u konačnici, po svemu sudeći, biti gubitnička, bar u onom delu zemlje koji se ne zove Vojvodina. Tadić “und jaranen” su - zalažući se, u skladu sa evropskim putokazima i prirodom skupa, za decentralizaciju i regionalizaciju - zapravo izrekli da suštinski ne žele da se zemlja decentralizuje i da će učiniti sve što je u njihovoj moći da se taj proces što duže odlaže. Oni su, takođe, pokazali da suštinski ne razumeju šta znači decentralizacija, kao ni regionalizacija. Sve je bilo u skladu sa nedavno izrečenom predsedničkom besmislicom, koja je namerno “iscurela” u javnost, o tome da će centralizovana DS doprineti decentralizaciji zemlje. A svima je jasno da je Statut Vojvodine, embrion decentralizacije, usvojen samo zbog toga što stranka, hvala bogu, nije bila dovoljno centralizovana i nije skončala “pod skutima” predsednika i njegove PR službe.

Pre nego što pređemo na konferenciju SKGO, treba podsetiti da Tadićev nedolazak na svečano proglašenje novog Statuta, juče u Novom Sadu, predstavlja svojevrsni politički autogol. Predsednička PR služba očigledno nema moć da izmesti svoj pogled iz “kruga dvojke” i da posmatra stvari i iz drugog ugla, te da u skladu sa tim prepozna šta je koristan a šta štetan politički potez, odnosno “nepotez”. (Inače, osnov dobrog PR-a jeste posmatranje stvari iz što više relevantnih uglova.) Njegovo glasno odsustvo predstavlja još jedno poniženje građana Vojvodine, koje je bilo zapravo “tačka na i” sramnog odugovlačenja usvajanja Statuta. Sigurno je da će građani Vojvodine pronaći načina da predsednika kazne zbog ove njegove “završne gluposti”, a verovatno će i vojvođanski DS - ukoliko želi da preživi poziciju između čekića i nakovnja u koju ga je, s namerom ili ne, gurnuo predsednik stranke – pronaći odgovor na besmislene tvrdnje predsednika da je u prvoj verziji statuta bilo elemenata koji su ugrožavali suverenitet zemlje.

Upornim ponavljanjem izlizane fraze o “suverenitetu i integritetu Srbije” Tadić zapravo pokazuje da je – nazovimo stvari pravim imenom – centralista u srcu i duši, i da se po tome suštinski ne razlikuje od Nikolića i Koštunice. I nažalost, to nije posledica samo procene njegove PR službe nego nečeg mnogo dubljeg. A da smo u pravu kada to tvrdimo, govore jednostavna poređenja. Recimo, u jednoj centralizovanoj zemlji kao što je Francuska, pokrajine imaju neuporedivo veće nadležnosti nego što bi Vojvodina dobila i po prvobitnoj verziji statuta. “Nove nadležnosti” nisu uporedive, faktički su smešne, u odnosu na ono što je Vojvodina imala pre Miloševićevog ustavnog puča, odnosno u periodu kada je doživela ogroman ekonomski, kulturni i svaki drugi napredak. Čak, analitičari s pravom upozoravaju da, po važećem Ustavu (kojeg su, btw, građani Vojvodine odbacili) i Statutu, Vojvodina ima mnogo lošiju poziciju nego po miloševićevskom Ustavu iz 1990. godine.

Na konferenciji SKGO predsednik je izneo jednu veoma interesantnu tvrdnju. On je rekao da proces regionalizacije i decentralizacije ne sme da bude proces feudalizacije. Zašto je to rekao i kakvog to ima smisla? Jasno je da je centralna Srbija tradicionalno navikla na feudalni način organizacije života i da iz njega suštinski nikada nije iskoračila, odnosno da lokalne “age i begovi” postoje bez obzira na državno i društveno uređenje, pogotovo ako uzmemo u obzir hroničnu insuficijenciju demokratskih pravila igre. Ono što na prvi pogled može biti apsurdno ali je istovremeno proverivo tačno, to je činjenica da lokalne “age i begovi” imaju veću, za stanovnike i bolno veliku moć, ukoliko je država centralizovanija. Iz prostog razloga što u centralizovanoj zemlji, koja je po definiciji bezdušna, jer je stotinama milja udaljena od “običnog čoveka”, nema mogućnosti neposredne korekcije sistema lokalne moći u samoj lokalnoj zajednici ili regionu. Upravo bi sistem decentralizacije, koji bi značio ne samo prenos vlasti i nadležnosti, već i osnaživanje drugih poluga društvene moći i uticaja, uz demokratizaciju i promociju civilnih vrednosti, smanjili mogućnost “feudalizma”. Dovođenjem u vezu “feudalizma” i decentralizacije, pa makar i putem negacije, Tadić pokazuje kako doživljava vlast, kao i to da ne razume šta je suština decentralizacije, odnosno da je u pitanju potpuno obrnut proces od procesa jačanja lokalnih “aga i begova”. To je otprilike kao da je rekao da proces mršavljanja ne sme da bude proces neprestanog krkanja svinjetine i ispijanja piva!

Predsednik je zapravo hteo reći da je feudalizam u Srbiji moguć jedino ako je Srbija – jedan feud, nedeljiv! S obzirom kakav je njegov odnos prema Statutu Vojvodine, kao i odnos prema unutrašnjoj organizaciji zemlje, s obzirom kakve simboličke poruke šalje svojim građanima, jasno je da on ne želi da Srbija napusti feudalistički način promišljanja života i smrti. To je ono što on i mnogi ovde nazivaju tradicijom. Mada deluje nategnuto kao teza, ali suštinski je predsednik rekao, i vrlo lako je to razumljivo i običnim građanima, da od decentralizacije, dok je on na vlasti, nema ništa, odnosno da građani ne treba da brinu da će neko tu da se suštinski zajebava oko regionalizacije i jačanja lokalnih samouprava, već da je u pitanju mimikrija “u skladu sa evropskim putokazima” i prirodom skupa. I ovom prilikom, Tadić je bezvoljno pričao o Statutu Vojvodine, kao da je on, božemeprosti, u suprotnosti sa decentralizacijom i regionalizacijom zemlje. Kad god priča o Statutu Vojvodine, predsednik ima izraz lica upućen širokim narodnim masama: jebiga, morali smo ga usvojiti, izvinjavam se!

Njegov bliski saradnik, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas - koji je u javnosti već imao toliko “provala” da je po njima stao rame uz rame sa Palmom, koalicionim kolegom iz Jagodine – na toj konferenciji je počeo da brani Beograd! Veli da Beograd toliko daje u budžet da, parafraziram, faktički hrani pola Srbije, a da opet svi napadaju glavni grad koji nije ni kriv ni dužan. To naravno uopšte nije tačno. Niko pod centralizmom ne podrazumeva nekog radnika sa Karaburme koji vredno radi i redovno plaća svoje obaveze prema državi. Pod centralizmom i pod beogradizacijom ne podrazumevaju se opštine, gradski budžet i opštinski budžeti već više nego glomazna i centralizovana državna administracija, na koju su poput pijavica (pijavice na pijavicama) prikačene mnogobrojne institucije, firme, agencije, organizacije i pojedinci. Ni nekoliko puta bogatija država ne bi mogla da “hrani” tako brojnu i tako raspojasanu elitu koja odavno ne živi ni na nebu ni na zemlji, i koja apsolutno nema uvida u to kako živi ostatak zemlje. A i ako ima, bezdušno smatraju da im “tako i treba” jer ne žive u Beogradu!

Uticajni demokrata Đilas na taj način zapravo klasično izvrće tezu. Kako to treba čitati i ima li uopšte smisla to što on govori? Možda je ovo hteo da kaže: nije Srbiji (i nesrećnoj Vojvodini) problem – Beograd, već je Beogradu problem ostatak Srbije, koji stalno nešto zanoveta i ništa ne radi! Suština je izgleda u tome, u tom mentalnom kontinuitetu imalaca moći u Beogradu, koji ono “nešto malo” izvan Beograda doživljavaju kao nekakvu izraslinu na Beogradu, čiji se smisao krije u tome da nahrani Beograđane i da im obezbedi prostor za odmor i zabavu, ako im dosade “splavovi”. Života izvan Beograda nema! Izraslina na Beogradu je dobroćudna ako je mirna, ako ćuti i ako se na njoj ne primećuju nikakve promene. Zloćudna je ako počne da traži svoja prava i izađe iz pozicije inferiornosti…

Beograd građane izvan sebe (!) doživljava kao infantilne, nedovoljno obrazovane i prosvećene da se brinu sami o sebi. Nažalost, tu se može govoriti o maniru koji je veoma široko rasprostranjen i koji ima razne pojavne oblike. A suštinski je, izgleda, situacija obrnuta, izgleda da beogradska elita ne ispunjava niti jedan uslov da se nazove elitom, osim “love” koju poseduje. Problem nastaje kada neko saopšti da je “car – go”! Ubrzo biva marginalizovan, a to je najbolje što mu se može desiti.

I ako neke veze imaju sadašnji zahtevi za decentralizacijom sa događajima prilikom raspada bivše SFRJ – onda se one kriju pre svega u tome što građani Vojvodine, a potom i građani centralne Srbije, uprkos gromoglasnim medijskim porukama sa beogradskih stanica koji čine sve da izgube svaku alternativu, jasno vide da je car – go! Ako se to ne shvati, doći ćemo u situaciju da Beograd izgubi pravo da vlada Srbijom, kao što je izgubio pravo da vlada drugim delovima bivše Jugoslavije. Neće najverovatnije biti nove secesije, mada ni to nije isključeno, već će se desiti pravi proces decentralizacije Srbije, a u kojem će i Vojvodina morati dobiti svoje izvorne nadležnosti.

Nedim Sejdinović (www.e-novine.com)

„Beogradski fantom“ je tako epopeja o jednom drugačijem vremenu u kojem su postojala bar neka pravila koja su se mogla kršiti. Ali on je i nešto drugo: on je davni eho jednog naroda kojem je bilo tesno u „ogradama civilizacije“, i koji je verovao da se varvarstvom može u savremenom svetu ostvariti kvalitetna egzistencija. E sad se treba vratiti u „ograde civilizacije“, a to će biti teško! Kako je ono govorio pokojni premijer: od akvarijumskih ribica se može napraviti riblja čorba, a obrnuto baš i ne ide!

Nedim Sejdinović

I nema tu viška istorije niti filozofije, nema tu ni materijala za umetnost i književnost, nema prostora ni za izvrnuta gledišta, jer ništa od toga nikome, pa ni nama samima, nije interesantno. Čak ni za antropologe nema prostora, niti za etnologe. Uz sve naše nesreće, mi imamo dodatnu nesreću potpune praznine, skorele ili pozajmljene pa izraubovane tradicije: čak ni naša mržnja i naše zlo, kojih imamo za izvoz, nikome nisu atraktivni, tako bedni i izlizani.

Desi se tako u istoriji da čovek ili zajednica sebe dovedu u poziciju da svaki korak deluje pogrešan, da vodi u provaliju. A ne može se više ni u mestu ostati. Ne može.

Predlog statuta Vojvodine izazvao je burne polemike, iako mnogi vojvođanski intelektualci ukazuju na to da on zapravo Vojvodini ne donosi suštinsku autonomiju, odnosno da je produkt nakaradnog, centralističkog Ustava Srbije. Kakvo je vaše mišljenje o samoj sadržini statuta?

– Polemika oko vojvođanskog statuta, po meni, ukazuje na suštinsku dramu srbijanske političke klase. Naime, na delu je stalni sukob dva koncepta države, najpre Jugoslavije, a sada i same Srbije: unitarna ili složena država. Ili kako još bolje to formuliuše Olga Popović: kolika ili kakva država! Statut o kojem je reč ne izlazi iz okvira koji je za to dao Ustav iz 2006, koji je, kao i prethodni, u suštini centralistički, pa je žestina polemike oko ovog dokumenta utoliko čudnija. Konzervativni blok izričito zastupa tezu o jedinstvu, koja je u pluralnim drustvima – besmislena. Posebno začuđuje mešanje Sinoda SPC koji izražava zabrinutost da će predloženi statut Vojvodine ugroziti suverenitet i teritorijalni integritet Srbije.

Zašto se konzervativističke i nacionalističke snage toliko protive statutu, da li je to paničan strah od decentralizacije, politički autizam, politička igra ili nešto drugo? Čini se da njima, na kraju, smeta i samo pominjanje imena Vojvodina?

– Vojvodina je dobrovoljno ušla u Srbiju, i posle toga u Jugoslaviju. Ona ima puno pravo da se izjasni kakav položaj želi u sadašnoj Srbiji. Zanimljivo je da je imputiranje navodnog secesionizma i “pravljenja države u državi” – isti metod kojim se srbijanska elita služila u optužbama protiv jugoslovenskih republika koje su tražile veću decentralizaciju. Ukoliko Beograd ne uvaži zahteve Vojvodine, preti realna opasnost da se zahtevi Vojvodine radikalizuju. Zato je prihvatanje sadašnjeg statuta koji je minimilan, što se tiče prava Vojvodine, najbolje rešenje. Uostalom, status Vojvodine nije zauvek dat ni ovim Statutom. On će se profilisati u datim okolnostima a biće rukovođen ostvarivanjem interesa kako Vojvodine, tako i Srbije.

Očito je da Beograd ne prihvata realnost kako u susedstvu, tako i u samoj Srbiji. Fiksacija na unitarnu državu i pozivanje na jedan narod, jednu zastavu, u suštini je antimoderno i preti daljom fragmentacijom Srbiji. Uočljiva je tenzija između centra i periferije u Srbiji. Beogradizacija je iscrpela Srbiju i opustošila njene regione. Na jednoj strani, Beograd se zalaže za pripajanje Republike Srpske i dela Kosova, a na drugoj, Srbija zbog takve politike gubi vlastito stanovništvo koje konstantno odlazi iz zemlje.

Vi ste svojevremeno argumentovano branili tezu da je u Vojvodini izvršavan etnički inžinjering dugi niz godina. U svetlu novih događanja, smatrate li da su autori tog inženjeringa zadovoljni svojim postignućima? Odnosno, u kojoj meri je Vojvodina zadržala svoj kulturni i politički identitet?

– Vojvodina je i u Jugoslaviji, a isto tako i u Srbiji, od početka bila predmet svojevrsnog inžinjeringa. Poznato je da je Vojvodina bila jedan od retkih evropskih regiona u pogledu multietničosti i multikulturalnosti, ali isto tako i po suživotu i toleranciji. Proterivanjem Nemaca nakon Drugog svetskog rata, Srbi su postali relativna većina, a nakon poslednjih ratova Vojvodina je postala većinski srpska (oko 64 odsto). Medjutim, očigledno je da srpski nacionalisti nisu zadovoljni ovom proporcijom. Da podsetim, nije slučajno da su Obraz i druge desničarske organizacije, kao što su “Nacionalni stroj”, 1389 i slične, najaktivnije baš u Vojvodini. Želi se istaći da suživot u suštini nije moguć. Nakon petog oktobra fokus Koštuničine vlade bio je na Voijvodini, uz podršku SPC. Zbog toga je Vojvodina bila predmet rasprave u Evropskom parlamentu. Polemika oko Statuta je u suštini samo vrh ledenog brega.U toku je zaokruživanje Srbije kao države, pa se samim tim nametnula i tema njenog unutrašnjeg rešenja.

Nedavno je u intervjuu za naš sajt predsednik Evropskog pokreta u Srbiji Živorad Kovačević rekao da je problem Vojvodine suštinski već internacionalizovan, odnosno predmet interesovanja Brisela i Strazbura. Slažete li se sa njim i da li se može anticipirati odnos međunarodnih i evropskih institucija i organizacija prema stepenu vojvođanske autonomnosti?

– Prošlo je vreme kada su ovakva pitanja bila samo unutrašnja stvar. Vojvodina je član Evropske asocijacije regija i to joj već omogućava pristup izvesnim fondovima koje EU izdavaja za balansirani regionalni razvoj. Vojvodina ima jaku mađarsku manjinu koja je veoma aktivna u profilisanju budućeg statusa Vojvodine. Veoma je važno da se ona opredelila za vojvođanski okvir. Kao što sam pomenula, Vojvodina je već prisutna u evropskim institucijama i biće još više, posebno ako se stvari otmu kontroli.

Nedim Sejdinović (www.autonomija.info)

Da li je medijska pompa koja se digla oko vojvođanskog statuta, potom mobilizacija nacionalističko-centralističkih „intelektualaca“, otkrila da se u srbijanskom društvu suštinski ništa nije promenilo tokom poslednjih dvadesetak godina?

– Vjerojatno postoji neka vrsta prešutnog koncenzusa kada je u pitanju centralistički ustroj Srbije. No, to ne treba da čudi. Naime, ukoliko pogledate ne baš kratku povijest državnosti Srbije, onda ćete vidjeti da je petnaestak godina autonomije Vojvodine bio tek decentralistički incident. Naravno, takva konstelacija nije utješna, obzirom na činjenicu da je koncept decentralizirane države danas jedino valjan. I u tome je, čini se, temeljni problem glede poteškoća reusvajanja statuta Vojvodine u srbijanskoj skupštini, a deklarativnost proeuropskih „demokratskih“ snaga ovdje vrhuni u paradaksu. Paradoks dodatno osnažuje činjenica da za statut Vojvodine treba da glasuju predstavnici stranke koja je Vojvodini autonomiju ukinula.

Dok ovdašnji, vojvođanski intelektualci smatraju da statut, koji je proizašao iz nakaradnog Ustava, ne garantuje Vojvodini suštinsku autonomiju, dotle „centrala“ burno reaguje protiv takvog statuta! Kako čitati tu svojevrsnu protivrečnost?

– Nespremnošću da se o autonomiji Vojvodine iz vizure Beograda pristupa racionalno i u kontekstu suvremenih procesa ustroja država. Nekima još uvijek nije jasno da je koncept države i s njom usko navezane privilegirane državne nacije iz XIX. stoljeća danas davno prošlo vrijeme u zemljama liberalne demokracije. Naravno, ima ovdje i prikrivenih interesa, jer autonomija Vojvodine za jedan dio „službenih nacionalnih ideologa“ može dovesti u pitanje lako zadobivene sinekure. Stajališta vojvođanskih intelektualaca, premda su ispravnija, tek su upozorenje da racionalnosti ima u političkim diskursima u Srbiji.

Može li se reći da Beogradu i samo pominjanje Vojvodine, ne samo kao političkog već i geografskog pojma, izaziva svojevrsnu centralističku alergiju? I može li takvim ponašanjem Beograd dovesti do aktivacije i boljeg pozicioniranja autonomističkih vojvođanskih snaga?
– Strahujem da ne! Da to ima utjecaja, onda bi solidarnost i suradnja autonomaških snaga bila ne samo trajnija nego i djelotvornija. Za političko djelovanje, drugim riječima, nije potrebno imati zajedničku strategiju protiv nekoga, već puno zahtjevniju stvar – suglasnost oko zalaganja za nešto. Kada je u pitanju zalaganje za autonomiju Vojvodine u posljednjih dvadesetak godina, jasno je svakome da osim jala postoji u do neba vapijuća nedosljednost skoro svih političkih aktera.

Nevladine organizacije Vojvodine su pozvale međunarodne institucije da sa posebnom pažnjom prate dešavanja oko Statuta Vojvodine. Da li je moguće očekivati, i na kom nivou, internacionalizaciju pitanja Vojvodine?
– Ne vjerujem, jer međunarodne institucije često ne reagiraju ni na daleko izazovnije i potencijalno teže probleme. S druge strane, oni se, na žalost, u neposrednom susjedstvu imaju čime baviti – Bosna i Hercegovina i Kosovo imaju daleko veću težinu. Istina, to ne znači da netko, najvjerojatnije politički posve nebitan, neće gdjekad na nekome forumu reći o Vojvodini koju rječcu, no, na tome će sve i ostati.

„Vika oko statuta“, po nekima, otkriva i pukotine u vladajućoj Demokratskoj stranci. U kojoj meri je realno očekivati javne turbulencije u ovoj stranci i da li bi vojvođanski statut mogao da bude „inicijalna kapisla“?

– Nije toliko problem i legitimnosti neslaganja oko nečega, već pitanje političke dosljednosti. Također, važno je znati da je uzrok toga situiran u demokratskim deficitima naših stranaka, što otvara ne mala strahovanja kada je u pitanju politička stabilnost i proeuropska perspektiva Srbije. Pa ipak, sumnjam da, osim „talasanja u javnosti“ može doći do ozbiljnijeg raslojavanja u najmoćnijoj političkoj stranci u Srbiji danas. Jedan od razloga za to treba tražiti i u interesima vodstva, koji ne spadaju uvijek u domenu političkoga već i financijsko-materijalnoga te egzistencijalnoga…

Nedim Sejdinović (www.autonomija.info)

U kojoj meri je vojvođanski statut bio „sneg koji je pokrio breg“, to jest koliko je halabuka koja se oko njega digla otkrila da se u srbijanskom društvu suštinski ništa nije promenilo tokom poslednjih dvadesetak godina? Kao da iz famozne Osme sednice još nismo izašli?

– Izašli smo iz Osme sednice, barem vremenski, ovo je ipak drugi period, makar su kostimi i maske aktera drugačiji. To kažem samo zbog toga, jer bih preporučio opreznost u pogledu jakog kontinuiteta sa prošlošću. Ali je tačno da su neki osnovni problemi tvrdoglavo ostali i da se nerešavanje nekih dilema vraća kao kazna. A u pogledu vojvođanskog statuta reč je o tome da je on odista čvorište, jer preko njega se prelama ono osnovno, naime instaliranje i distribucija moći, to jest, koncept moći u Srbiji. Zato to nije usputno pitanje. Ne u poslednjem redu opet se očituje da nedostaje konsenzus između različitih elita koji je inače neizostavan za funkcionisanje demokratskog poretka, prvo u pogledu integracije u Evropsku uniju, a posle toga u vezi unutrašnjih pitanja. Drugačije rečeno, u okvire ovog pitanja se ulivaju i mnoga druga relevantna pitanja koja se tiču najelementarnije problematike političke zajednice, značenje nacije, odnos centra i delova, solidarnost između delova itd.

Demokratska stranka je uzela zalet, jer je znala da je iole ozbiljna regionalizacija neophodan uslov približavanja evropskim stazama, no iz današnje perspektive pre izgleda da nije mislila dovoljno ozbiljno, ili da nije uopšte ni htela da misli ozbiljno. Sada su najglasniji reprezentanti desničarskog diskursa, što je za vreme Osme sednice mogli biti promovisano samo u okvirima iskrivljenog partijskog jezika. Staromodan sam u pogledu političkih opcija, te za mene još uvek postoji desnica i levica. Time hoću da kažem da pod desnicom ne mislim u načelu ništa pežorativno, mada su moja politička ubeđenja potpuno suprotna. No, nema iole ozbiljne demokratije bez desnice, mi zavisimo od tog momenta, to jest od samoosvešćivanja desnice. Jer, dodatno, politički diskurs u Srbiji umnogome zavisi od desnice zato što ovde ne vidim u skoroj budućnosti šanse za levicu koja nije kontaminirana desničarskim motivima i u socijalnom i u nacionalnom smislu. Ali, naša desnica je konstantno pogođena i uvređena i ne vidim da nudi nešto konsekventno, osim gde-gde familijarnog prepucavanja i neke amorfne frustriranosti. Ona bi da bude anti-globalizacijska, ponekad nešto uhvatim neku iskru u njihovom diskursu što bih i mogao da prihvatim, ali na kraju uvek ispada da je to nekonsekventno i nepromišljeno. Ne verujem ionako da se globalizacija može kritikovati na taj način, nacija slabo konkuriše kapitalu, ako se tako hoće. Ili se udara svim snagama na strani kapital, jer donosi ropstvo, poniženje itd., ali se domaći kapital koji se zapravo zgražava konkurencije stranog kapitala, ostavlja netaknutim jer je, eto, domaće. Ona bi želela domaće kapitaliste, ali bez uplitanja svetskog kapitalizma, a ovo zadnje uvek znači prodiranje kapitala na svetskom nivou. Ona bi možda htela neku Evropu koja se ponaša kao dobroćudni bankar a koji sipa novac, ali bez svega onoga što podrazumeva današnja institucionalizacija Evrope, to jest, Evropska unija. Desnica je obično zainteresovana da pozicionira naciju u dinamici modernog društva, što smatram neophodnim. Jer, uprkos mog dekonstruktivnog stava o naciji, mislim da se bez rekonstrukcije značenja nacije teško može ići dalje. Ali, opet ova naša desnica ne pokazuje nikakvu spremnost da se pozabavi s tim. Ona nije uopšte svesna toga koliko je teško misliti naciju, da je to napor nad naporima, pa zato maše sa njom kao nekim instrumentom za upotrebu. Kao da je nacija prosta datost, a ne zadatost. A pomislimo li recimo na takve tvrdnje koje projektuju u vojvođanski statut neku demonsku silu manjina koja će pritajeno pripojiti Vojvodinu severnom susedu, i da je statut eto samo paravan za zakulisne radnje, onda stvar postaje groteskna farsa. Tada se naprosto pada ispod nivoa Osme sednice, jer to je ideološka opsesija nekog partijskog aparatčika iz pedesetih godina, ne sećam se da je u retorici iste sednice bilo takvih fantazmagorija, doduše bilo je drugih. Kao da ne znamo demografsku strukturu pokrajine, kao da ne znamo kako izgleda sadašnjost, etnička slika u Vojvodini, kažem, ako se već spuštamo na nivo takve insinuacije! Kao da imamo patriote koji ne mare za datosti svoje zemlje.

Dok vojvođanski intelektualci smatraju da statut, koji je proizašao iz nakaradnog Ustava, ne garantuje Vojvodini suštinsku autonomiju, dotle „centrala“ burno reaguje! Kako čitati tu svojevrsnu diskrepanciju?

– Ovo izgleda kao klasični politički konflikt: nekome je dato rešenje premalo, nekome je, pak, previše, pa se mudro traži kompromis negde na sredini između dva stava. Međutim, nije tako.

Statut je već otelovljenje kompromisa, on zapravo ne otvara vrata regionalnoj autonomiji kakva se može naći u nekim zemljama Evrope, on staje na pola puta, vrata su se samo donekle otvorila. Ne vidim smisao toga da se na kompromis dodaje novi kompromis, onda se gubi oštrica regionalizacije i počinje se realizovati simulakrum. Uostalom, teško je ne primetiti žig rukopisa Demokratske stranke na tekstu statuta, njeno oprezno odmeravanje mogućnosti realizacije određenih interesa i na centralnom planu. Određeni članovi, naročito u vezi imovinskih prava, su tako definisani da dozvoljavaju dosta široko tumačenje, te omogućavaju upliv kontingetno određenih interesa. Ionako, apsolutno neracionalno mi deluje da neko pripisuje Demokratskoj stranci sklonost da stvari ispusti iz ruku i da otvara prozore za strujanje navodno različitih separatnih sadržaje. To može da kaže samo neko ko ne želi da vidi kakav je nastup Demokratske stranke i kakva je njena politika i, najzad, kakva je konstelacija moći u ovoj zemlji.

Ne, ne, statut odaje upravo način upravljanja Demokratske stranke ovom zemljom, bez obzira na činjenicu ko je učestvovao u pisanju teksta i ko brani statut trenutačno pred javnošću. Tvrdnje da postoje elementi separatizma u statutu deluju neubedljivo i važe uz fantazmagorije sa kojima se raspravljati ne može. Shodno tome, moglo bi se sada upustiti u priču o suverenitetu, te da se kaže da statut ni na koji način ne implicira instaliranje suvereniteta pokrajini, ali bojim se da su šanse za racionalni dijalog male i sve manje.

Za mene je, s obzirom na Srbiju, ozbiljno pitanje kako se može tretirati pitanje solidarnosti s obzirom na poznatu činjenicu različite razvijenosti Srbije. Kao i drugim zemljama u svetu, i Srbiji je neizostavno potrebna solidarnost a koja je uvek usko grlo. No kako tematizovati solidarnost u društvu koje ismejava i bagatelizuje solidarnost kao tobože otrcano socijalističko načelo? Zato inače plemeniti princip da je autonomija Vojvodine najviše potrebna Srbiji, i da je ona zapravo „za“ a ne „protiv“, deluje toliko neefikasno i bledo kada se izgovara. Jer, pada na tlo koje to prima sa podozrenjem, malo ko u nas veruje u solidarnost, a još manji broj je spreman da to sprovodi u delo. Samo, onda treba početi negde drugde, valja se starati o nekim drugim stvarima, a ne u statutu videti oličenje zla koje nadire u Srbiju.

Može li se reći da Beogradu i samo pominjanje Vojvodine, ne samo kao političkog već i geografskog pojma, izaziva svojevrsnu centralističku alergiju? I može li takvim ponašanjem Beograd dovesti do aktivacije i boljeg pozicioniranja autonomističkih vojvođanskih snaga?

– Beograd je oduvek bio višeslojan i ne sme se pojednostaviti, uvek je bilo takvih stvari u njemu i povodom njega koje su me fascinirale, mada sam beležio i takve stvari koje su me razočarale. Govorim iz pozicije nekoga kome je intelektualno „ozračje“ Beograda bilo uvek izuzetno važno, kome je bilo stalo do toga da i u Beogradu publikuje knjigu, kome je bitno da održava veze sa Beogradom i dan-danas, itd. Štaviše, u nekim prapotopnim vremenima pripadao sam grupi koja je bila optuživana od strane ovdašnjih autonomaških korifeja politike da subverzivno sklapa savez sa određenim krugovima u Beogradu. Ovi momenti nalažu oprez za mene, u nekim stvarima sam skeptik i ne mogu bez odmeravanja.

Međutim, činjenica jeste da postoji razmišljanje i koncept moći koji se vezuje za Beograd kao glavni grad i centar moći, a nikako se ne može prenebregnuti, naime, razmišljanje koje polazi od misionarskog stava da ono izbliza poznaje dušu nacije, te da upravo iz njega može da emanira prava suština koju svi moraju prihvatiti. Ovo razmišljanje smatra da je svaki regionalni obrazac narušavanje integriteta, da je disperzija moći pogubna, priznaje regionalizaciju samo na nivou neke tehničke decentralizacije. Ono je sklono tome da priču o regionalnom identitetu pojednostavi i karikira u smislu toga da je to samo instrument u pohodu na osvajanje moći od regionalnih elita, da je to samo momenat u besomučnoj strategiji moći koji se može dobro iskoristiti od strane autonomistički nastrojenih elita. No, čak i ako bi bilo tako, kako to da se ne razmišlja i u suprotnom pravcu, naime, zar su oni koji se pozivaju na „centralu“ kao garant integriteta, na ne-regionalni koncept moći očišćeni od takve mogućnosti? Da li su oni nevini igrači na pozornici moći i stalo im je samo do zdravlja i do uzdignuća nacije, a ne mogu instrumentalizovati naciju u tranzicijskoj borbi za moć? Kako to da se volšebna glad za moć pripisuje samo jednima, a ne i drugima! Kako to da su jedni inficirani, naime, oni grešnici koji zagovaraju regionalizaciju, a drugi koji se pozivaju na naciju i integritet imuni, blaženi, kao da su se danas rodili! Kao da ne postoje slepi putnici u vezi nacije koji bi želeli da imaju užitak u ovom svetu bez bilo kakvog doprinosa!

U Srbiji su dosad različiti koncepti moći manje-više obitavali u istom, predstavljali su reprodukciju istog: uvek je dolazilo do raspodele moći između političkih, ekonomskih, kulturnih, pa i etničkih elita, a mogućnost kontrole moći nikad nije bila srazmerna. Naravno veoma dobro znam da se moć može zloupotrebiti, što pretpostavlja i mogućnost instrumentalizacije za svrhe autonomije. Već viđeno, ništa novo pod suncem. Nema ni jednog identitetskog obrasca koji nije podložen korumpiranju. Ali, kao da centralistički raspoloženi akteri pretpostavljaju da subjekti-građani autonomije apriori nisu sposobni da kontrolišu moć koja se pripisuje pokrajini. Kao da su oni koji se okupljaju oko centralističkog koncepta obdareni da bogomdano ekonomišu sa elementima moći, a ovi drugi pitomi, poluglupi žitelji su osuđeni večito da budu žrtva regionalističkih manipulacija različitih elita!

Vojvođanski akteri su još dužni da osmisle jezik a koji se ne utapa u prizivanje neke ružičaste prošlosti koje više odavno nema a nije je nikad ni bilo, te ne ponavlja do besvesti neke ideološke slogane, a poštuje datosti koje još uvek postoje u Vojvodini. Mislim, ne u poslednjem redu na multikulturalnu sazdanost koju bi mnogi želeli da zaborave ili da potisnu. Autonomija je bitna, treba je ispuniti sadržajem i to jeste nesvakidašnji zadatak. Voleo bih da isti akteri budu podstaknuti da rade u ovom smislu, voleo bih, kažem…

Nevladine organizacije Vojvodine su pozvale međunarodne institucije da sa posebnom pažnjom prate dešavanja oko Statuta Vojvodine. Da li je moguće očekivati, i na kom nivou, internacionalizaciju pitanja Vojvodine?

– Ne verujem da je dobro za bilo koji demokratski poredak da spoljni subjekti rešavaju sporne stvari. Čini mi se čak da je to elementarno načelo svake demokratije da probleme rešava u sopstvenim okvirima i da ima toliko unutrašnju snagu da izađe na kraj sa krucijalnim nevoljama. Ali, skrivati notornu činjenicu da je od raspada Jugoslavije neka vrsta internacionalizacije neprestano na delu u ovim krajevima, je naivno i neproduktivno. U tom smislu nevladine organizacije su samo prepoznale realpolitičke tendencije. Pitanje je uvek bilo samo kakav je dati stepen i kakav je dati modalitet internacionalizacije, a ne da li ona postoji ili ne. Jer, pokazali smo slabe kapacitete u pogledu razrešavanja nekih osnovnih pitanja, i nedostatak spremnosti da se neke stvari urade prizivao je nastup internacionalnih subjekata, ma šta to značilo. Uostalom, ne verujem da sa jedne strane ovde postoje oni koji žele internacionalizaciju, a sa druge strane su oni drugi koji su protiv svake internacionalizacije, jer to zadire u naš suverenitet. Na neki način svi to rade, samo bi svi želeli internacionalizaciju koja njima odgovara, koja gura napred njihove interese, te se zato kreću čas prema Zapadu, čas prema Istoku od kojeg mnogi očekuju da čuju zvukove autoritarnog kapitalizma. Shodno tome, oni koji su se razvikali protiv internacionalizacije nisu previše iskreni. Ako pod internacionalizacijom mislimo, suženo rečeno, političko uplitanje Evropske unije, ono može da bude samo odmereno, i na polu-distanci, te uticaji bi mogli da budu više posredni.

U svakom slučaju, EU bi nevoljno prihvatila da realizuje posao promišljanja regionalne autonomije i sazdanosti Srbije umesto ovdašnjih aktera. Spoljna politika EU je varirala u pogledu modaliteta uplitanja, meni se čini da su na kraju ovde decenije konfederalni elementi dobili prevagu, što determiniše manevarski prostor evro-birokrata u nekim poljima. Razume se, ukoliko stvari postavimo šire i uvedemo i ekonomsko uplitanje, tada se situacija menja.

„Vika oko statuta“ otkriva i pukotine u vladajućoj Demokratskoj stranci. U kojoj meri je realno očekivati javne turbulencije u ovoj stranci i da li bi vojvođanski statut mogao da bude „inicijalna kapisla“?

– Meni se čini da je nastanku situacije Demokratska stranka itekako doprinela, za mene je ona zapravo jedan od glavnih aktera ove nemile scene. Čak, shodno njenoj snazi, ona snosi najveću odgovornost za nastali haos i potenciranje nelagodnosti, kao i za činjenicu da je toliko važno pitanje kao regionalna autonomija postala plen različitih interesa. Ona je neodređenim izjavama, hoću-neću nastupom, odlaganjem prihvatanja statuta neprestano održavala nekakvo lebdeće stanje, što je pojačavalo sumnju u njene iskrene namere u pogledu redefinicije statusa Vojvodine. Umesto toga da iskoristi kapital koji je stekla u kontekstu poslednjih izbora, ona ga naveliko troši, možda računajući na ionako postojeću apatiju u pogledu politike u ovoj zemlji, a i na slabu i enerviranu opoziciju. Mene pojedini nastupi Demokratske stranke podsećaju na taktiku Miloševića koji je na retoričkom planu uvek bio neizmerno blaži od njegovih oponenata, ali je ideje opozicije apsorbovao i posle nekoliko nedelja promovisao ih je kao sopstvene.

Vladajuća stranka s vremena na vreme nastupa kao da bi htela da bude sveobuhvatni igrač političkog terena koji može da asimiluje različite i oprečne pravce razmišljanja, ona je čas zagriženi, revnosni i najzad jedini reprezentant Evrope u ovim krajevima, čas verni čuvar nacionalne supstance. Pri tome, kao da nas uvek ostavlja nedoumicu u pogledu Evrope: zaista, šta će nam ona, da li zbog toga što je ona riznica finansijskih sredstava pa će nam deliti sredstva kapom i šakom, ili zbog nečeg drugog? Ako bismo koristili pravilno pojam populizma, a ne ovako deformisano kako je to kod nas uobičajeno, tada bih morao da kažem da se u ovakvoj orijentaciji kriju elementi upravo populizma: ne birati jasno političku orijentaciju, nego oscilirati u neodređenim zonama, preuzimati ideje od političkih protivnika, politička pitanja obezvređivati u svetlu navodne ekonomske efikasnosti, jer, eto ne treba previše misliti o teškim stvarima, najvažnije je samo dobro živeti itd. No ja ne mislim da će doći do nekog spektakularnog raslojavanja u dotičnoj stranci ili do dramatičnih previranja.

Jer, naše stranke su više tranzicijske ili posttranzicijske mašinerije koje liče na interesne kartele, shodno tome, pukotine se mogu brzo krpiti, a u svemu tome političke ideje mogu doći u drugi plan.

Nedim Sejdinović

(www.autonomija.info)

Kako doživljavate veliku medijsku i političku halabuku koja se u našem društvu podigla oko donošenja statuta Vojvodine i da li se mogu prepoznati njeni glavni generatori? I šta je zapravo njen cilj po vašem mišljenju?

– Glavni generatori su protivnici onoga što se zove evropski put Srbije. To su oni čije su ideje poražene na poslednjim izborima u Srbiji, a posebno u Vojvodini i koji misle da im se pruža nova šansa da dobiju podršku javnog mnjenja zvonjenjem na uzbunu zbog navodnog rasturanja Srbije. Oni su se sami legitimisali i nije potrebno nabrajati ih.

Da li razdori unutar Demokratske stranke, koji su isplivali u javnost povodom odnosa prema decentralizaciji zemlje i vojvođanskoj autonomiji, mogu da ugroze jedinstvo ove velike stranke? I da li će se upravo na regionalizaciji i decentralizaciji uskoro lomiti koplja na političkoj sceni Srbije?

– Ako ima razdora u Demokratskoj stranci, to je i šteta i politička kratkovidost. Ova stranka je sjajno prošla na izborima u Vojvodini, ali treba da zna da je do toga došlo velikim delom zbog jasne podrške birača platformi koja se zalagala za autonomiju Vojvodine i da se sa tim ne treba igrati. Snaga, pa i svojevremena premoć Radikala i drugih koji su bili protiv evropeizacije Srbije u pojedinim vojvođanskim gradovima opominju da ta podrška nije za uvek data. Ipak, lično ne verujem da će to biti teren na kome će se odvijati glavne političke bitke u neposrednoj budućnosti, jer mislim da je čitava ova kampanja kratkog daha. Nedvosmislena podrška DS–a Statutu Vojvodine brzo bi ohladila ambicije i njenih protivnika i nekih koalicionih saveznika, koji dovode u politički nemoguću situaciju delove svoje stranke u Vojvodini .

U kojoj je meri regionalizacija i decentralizacija Srbije uslov za evropske integracije i kako objašnjavate, čini se, hronični nedostatak volje za decentralizacijom kod srbijanske političke i intelektualne elite?

– Ja ne mislim, kao što neki govore, da je Srbija bila uvek za decentralizaciju. Naprotiv, centralizam je neodvojiva i stalno prisutna komponenta političke istorije Srbije. Nema uopšte sumnje da je regionalizacija i decentralizacija Srbije jedna od bitnih prepostavki za napredak na evropskom putu. To znaju dobro i donosioci odluka u Srbiji i to će biti dodatni važan razlog da se suprotstave pokušajima da se dovede u pitanje autonomija Vojvodine. Apsurdno je nuditi autonomiju na Kosmetu, gde i nema države Srbije, a dovoditi je u pitanje onde gde ona ima svoje duboke istorijske korene.

Veliki broj vojvođanskih političara, intelektualaca i organizacija smatraju da bi problem Vojvodine mogao uskoro da bude internacionalizovan ukoliko se ne postigne saglasnost oko statuta! Da li je uopšte realno da pitanje Vojvodine bude interesantno za međunarodne i evropske organizacije i institucije?

– Ono je sigurno već predmet velike pažnje u Briselu i Strazburu. U delikatnoj poziciji Srbije u predvorju Evropske unije najmanje nam treba da otvorimo nepotrebno novi blok. Internacionalizacija bi samo štetila i ne treba je priželjkivati. Treba odlučno odbaciti optužbe za „stvaranje države u državi“ i „antiustavni karakter Statuta“ i raspravu prevesti u vode traženja prihvatljivijih formulacija koje neće dovesti u pitanje nadležnosti i druge suštinske stvari. Smešno je da jedna od najčešćih zamerki odredbi o mogućnosti osnivanja, radi njene promocije, predstavništava Vojvodine u regionima Evrope i u Briselu. Da Jagodina ili Kragujevac osnuju takva predstavništva, svi bi aplaudirali. Uostalom, u Briselu svoja stalna predstavništva ima 2.600 organizacija, institucija, regiona, crkava i kompanija.

Nedim Sejdinović

(intervju emitovan na sajtu Nezavisnog društva novinara Vojvodine www.autonomija.info)

Statut Vojvodine ovih je dana bio u centru političke i medijske pažnje, mnogo energije i strasti uloženo je u to da se on odbrani ili dezavuiše! Kako to objašnjavate s obzirom da je u pitanju jedan suštinski benigan akt, koji je daleko od regionalnih standarda razvijenih evropskih zemalja?

– Statut najžešće kritikuju oni kojima je dosadno bez neprijatelja. Pretpostavljam da ga mnogi od njih nisu ni čitali. Njima je važno da u svakom trenutku dokazuju političku i ideološku budnost i rodoljublje. Lakše je voditi hajku protiv nekoga ili nečega nego raditi nešto korisno. Postupak je uvek isti, banalan ali delotvoran. Pusti se glas da da neki dušmani cepaju Srbiju i onda se ospe paljba po njima. Moje ribolovačko udruženje može da potpiše ugovor s udruženjem iz Segedina ili Gdanjska. Vojvodini se brani da sarađuje s nekom od stotina evropskih regija, pokrajina ili kako se već zovu.

Mnogo se govori o tome da postoje razdori unutar Demokratske stranke kada se govori o decentralizaciji zemlje i vojvođanskoj autonomiji. Pažljivi posmatrači će po mnogo čemu uvideti da u tome ima dosta istine. U kojoj meri pitanje decentralizacije zemlje može da bude klica razdora u ovoj velikoj stranci?

– Ne vidim zašto bi Demokratska stranka bila izuzetak. U većini partija ima nesporazuma, svađa, podmetanja nogu i zavrtanja ruku. Prirodno je da član DS iz Surdulice drugačije vidi Vojvodinu od onoga iz Subotice. Vrh stanke mora da udovoljava svima pomalo. Demokrate znaju koliko glasova su dobile u Vojvodini i na predsedničkim i na parlamentarnim izborima. Ti glasovi će im biti potrebni i drugi put, pa ne očekujem da Tadić i njegova ekipa odustanu od onoga što su započeli. Uzgred, malo je slučajeva da ljudi napuštaju partiju koja je na vlasti.

Veliki broj vojvođanskih političara, intelektualaca i organizacija smatraju da bi problem Vojvodine mogao uskoro da bude internacionalizovan! Da li je realno, po vašem mišljenju, da pitanje Vojvodine i njene autonomije u jednom trenutku bude interesantno za međunarodne organizacije i javnost?

– Međunarodne organizacije i institucije oglašavaju se povodom kršenja ljudskih prava i sloboda ili u slučajevima kada u nekoj zemlji dođe do dramatičnog zaoštravanja. Ne bih rekao da je ovde potrebna neka evropska trojka za posredovanje i smirivanje strasti. Ipak je to unutrašnje pitanje Srbije. Naravno, nije mi svejedno kad po nekim beogradskim listovima čitam novovremene odjeke i reagovanja nabijene mržnjom prema svemu vojvođanskom. Mržnja nikad ne donosi ništa dobro.

Dugo već živite na relaciji Novi Sad-Beograd. Koliko je tačan utisak da čak ni liberalniji beogradski intelektualci i političari nemaju odveć senzibiliteta za Vojvodinu, ne samo u političkom nego i u ekonomskom, istorijskom, civilizacijskom i kulturnom smislu?

– Utisci nisu merljivi. Među ljudima s kojima se srećem u Beogradu ima onih koji govore o gospodskoj i građanskoj Vojvodini, naprednijoj i kulturnijoj od ostalih delova države. To je jedna vrsta preterivanja. Druga je ona kada se tvrdi da Pajtić, Čanak i Mađari razbijaju Srbiju radi stvaranja vojvođanske države. Ima i onih koji postavljaju večito dušebrižničko pitanje: zašto baš sad, u ovom osetljivom trenutku? Političari su majstori sejanja paranoje, a običan čovek iz Lapova ili Kuršumlije lako poveruje da su za njegove nedaće, bedu i jad, krivi neki tamo razbijači jedinstvene Srbije. U zemlji gde mnogi ne mogu da zamisle život bez neprijatelja nije čudno što je tako rasprostranjeno uverenje da će Srbija procvetati čim se ponovo ukine Vojvođanska akademija i umetnosti.

Nedim Sejdinović

(intervju je objavljen na sajtu Nezavisnog društva novinara Vojvodine www.autonomija.info)

Kako doživljavate ovu takoreći histeriju koja se stvorila u srbijanskom društvu oko predloga vojvođanskog statuta? U kojoj meri vas sve to podseća na nedavnu prošlost?

– A zar se ikada kod nas o važnim pitanjima, ekonomije, politike, pa i kulture razgovaralo bez histerije, bez podizanja tenzija, bez pretnji i ultimatuma? Za jedno društvo zaista je veliki problem ako nema svesti o opštem interesu, niti mogućnosti da se otvori razuman i racionalan dijalog. Kada bi političke partije imale svoje vojske (a možda nismo daleko ni od toga) ovde bi se uveliko vodio građanski rat do istrebljenja.

Interesantno je da mnogi vojvođanski intelektualci smatraju da je statut tek jedna opsena o autonomiji, odnosno da on ne garantuje suštinsku autonomiju. Sa druge strane, imamo tu silnu halabuku koja dolazi iz “centrale”. Kako objasniti ovu svojevrsnu diskrepanciju, može li se u njoj prepoznati nečija politička igra?

– Tačno je da nijedan statut, nijedan zakon, pa ni ustav, takav kakav je, ne garantuju ništa. Sve je podređeno partijskim i ličnim interesima. Institucije zadužene za poštovanje zakona su kompromitovane i bez autoriteta, a sudeći po sastavu nekih od najviših državnih i predstavničkih organa, to je pre vladavina najgorih nego najboljih.

Nekako se ovih dana, prisećajući se centralizma, prisećamo i reči jednog bosanskohercegovačkog intelektualca, koji je rekao da su se bivše republike SFRJ - ako se već govori o otcepljenju – otcepili od Beograda, a ne od Srbije ili Jugoslavije. Koliko su tačne te reči, po vašem mišljenju? Ako jesu, šta je to u Beogradu što tera druge od njega?

– Ne znam da li Beograd ima to značenje kakvo je imao u vreme Miloševića. Tačno je da su centralne institucije, kao što su ovaj naš tragikomični parlament, ili srpska vlada smešteni u Beogradu, ali odluke donose partijske birokrate koje dolaze iz raznih delova Srbije. Kadrovi iz Jagodine, Niša, Kragujevca, Čačka, da ne nabrajam dalje, jednako su «zaslužni»  za ovaj «rakov hod»  hod kojim se kreće društvo u celini, za blokadu reformi i ukupnog društvenog sistema.

Kada se gleda sa strane, čini se međutim da nema dubinskih razlika u stavovima političkog i intelektualnog Beograda - bilo da su levo ili desno, gore ili dole – oko suštinskih pitanja, bilo da se radi o suočavaju sa prošlošću, Kosovu, Crnoj Gori ili Vojvodini, koliko god ta pitanja bila različita!

– Verovatno se sa pravom očekuje da Beograd kao najmnogoljudniji grad sa svojim intelektualnim potencijalima, univerzitetom, kulturnim ustanovama, prednjači u svemu onome što nazivamo «evropski put Srbije». Nažalost, nije tako. I intelektualci su se uglavnom rasporedili po političkim partijama. Čitavo društvo je u konfuziji, opet su na delu prežvakane ideje i programi koji su već jednom doživeli krah. Muka čoveka hvata kada ponovo čuje retoriku iz početka devedesetih, sve one reči i rečenice koje su nas uvalile u velike nevolje iz kojih nikako da se izvučemo. Malo se  ili ništa naučilo na grešakama učinjenim u bliskoj prošlosti. Umesto diskontuiniteta sa nekadašnjom politikom, sve je očevidniji kontuinitet. Kako je nedavno, sa pravom, napisao advokat Srđa Popović, Koštunica je nasledio Miloševićevu politiku, a Tadić Koštuničinu. Naravno, nekih nijansi ima, ali taj kontuinitet se pokazuje upravo na odnosu prema Kosovu, Crnoj Gori, a sada i prema statutu Vojvodine.

Nedim Sejdinović

(intervju je emitovan na sajtu Nezavisnog društva novinara Vojvodine - www.autonomija.info)

Kada čovek, koji kao drži do teksta, počne da se bavi novinarskim poslom, taj ozbiljno rizikuje bar tri stvari: da pomalo ili poviše izgubi jezički osećaj, da počne da frazira, da se prema rečima ophodi kao prema svakodnevnom alatu, ne osluškujući njihov zvuk i dubinu, zanemarujući igrivost, značenja i nijanse; drugo, da piše samo na spoljni nadražaj i da ima precizno određene rokove, da će stizati na kraj teksta tačno u zakazano vreme, što zbog ritualnog odnosa prema roku, što zbog straha da će se nešto u međuvremenu desiti što će obesmisliti tekst; i treće, možda najpogubnije i najopasnije i najiluzornije, što može poverovati da tekst, misao izrečena u njemu, može doneti nekakvu promenu tu, oko nas, svuda. Kažem da je treće najpogubnije, jer jedino je moguće pisati ako si siguran u to da to što pišeš nikome nikada ništa neće značiti.

Ovo je tekst koji služi jedino tome da pokrije vremensku prazninu, što je možda znak da ima eventualno šanse za mene.