Enter your email address:

Delivered by FeedBurner

Recent Comments

Archives

Miscellaneous

Feeds
« NAJSKUPLJI GRADOVI SVETA: Taj skupi, preskupi istok
MILENKO PEROVIĆ, FILOZOF: Ako ih vrijeđa što ih neko dovodi u vezu s fašizmom, možda za njih ipak ima nade »

PETAR LUKOVIĆ, NOVINAR: Ispod Srbije tutnji šovinistički vulkan

June 19, 2003 | Author: admin | Filed under: Intervjui

Ako bi se htelo u najkraćem predstaviti beogradski novinar Petar Luković, “Pero s onoga svijeta”, teško bi se mogla pronaći bolja formulacija od one koju je svojevremeno izrekao novinar sarajevskih “Dana”: “Pero je čovek koji se grozi svega što bi po balkanskoj logici plemenske pripadnosti morao da voli”. Starije generacije ga se sećaju kao muzičkog kritičara koji ih je ponekad slatko nasmejavao, a ponekad i opasno “nasekirao”. Devedesetih je pisao kolumne u nekoliko balkanskih novina. Sve u svemu, mračne godine ratova i “vladavine najgorih” lakše su se “disale” uz njegove tekstove. Urnebesnu hroniku srpske propasti zabeležio je u knjigu “Hronika srpske propasti”, koju je pre dve godine objavio splitski “Feral tribune”.

Posle “oktobarskih promena” Luković nastavlja da nervira patriote, nacionaliste, fašiste i, pre svega, novinare koji su služili Miloševićevom režimu.

Kako ste proslavili pobedu “plavih” vaterpolista na Evropskom prvenstvu, a kako reagovali na incidente koje su se desile u Novom Sadu i Beogradu od strane ostrašćenih, patriotskih navijača?

– Igrom slučaja, baš kao i prošle godine kad su košarkaši pobedili na Svetskom prvenstvu, boravio sam u Hrvatskoj: nekoliko sati uoči finalne vaterpolo utakmice u Kranju, u razgovoru s Miljenkom Jergovićem, zaključili smo da je besmisleno navijati za bilo koji od ova dva tima jer će svaka vrsta “slavlja”, u porazu ili pobedi, biti ogavna. Međutim, ono što se desilo u Beogradu a posebno u Novom Sadu – svojim je primitivizmom uvijenim u oblandu fašističkog patriotizma nadmašilo najcrnje slutnje. Srpski nacizam, na delu, pokazao se u svoj svojoj lepoti: krvave poskočice (“Biće mesa, klaćemo Hrvate”), patološka mržnja, fanatizam glede zločinaca kakvi su Šešelj ili Mladić ili Šljivančanin – uverava me da ispod Srbije tutnji šovinistički vulkan i da se ova zemlja ne samo nije opametila od tragičnih ratova, već je, izgleda, spremna i željna da u opštem krvoproliću nađe svoj razlog za postojanje. Naravno da čitava priča sa sportom nema nikakve veze: pobedili naši vaterpolisti ili izgubili, ishod bi bio isti – jer je protivnik Hrvatska, crvena marama za svakog srpskog bika. Možda zato, već godinama, navijam protiv svih naših državnih reprezentacija; nije u pitanju, ponavljam, sportski element, već ono što dolazi posle: kad nam se na trgovima okupljaju mladi četnici s šajkačama i šubarama i noževima u ustima, da potvrde kako je svaka vrsta srpskog sporta samo nastavak sportskih aktivnosti u Srebrenici.

Kažu da je i ministar inostranih poslova Goran Svilanović skakao u bazen sa podignuta tri prsta i uzvikivao “Srbija, Srbija…”

– Hteo sam da verujem da uloga ministra u ovim turbulentim hepeninzima traga za rešenjima i kompromisima – recimo: da Svilanović razgovara s čelnicima hrvatske reprezentacije i pokuša da spusti loptu – a ne da diplomatski obučen u majicu i farmerke skače u bazen. Ako je istina da je uzvikivao “Srbija, Srbija” i pokazivao tri prsta – moram da priznam da sam šokiran kad bi se ovo ispostavilo kao činjenica – onda za ovu zemlju nema nikakve nade. Sa ili bez Svilanovićevog skoka, jasno je – bar iz onih snimaka iz Kranja koje sam video – da su “naši” vaterpolisti, novinari, pratnja, whoever, bili emocionalno nabrijani do granice eksplozije gde samo tanka linija deli patriotizam od ludila. Pravdati svoje ponašanje suludim, rasističkim hrvatskim navijačima, poznatim po ovakvim ispadima upravo u Sloveniji – nije nikakav alibi. Barem diplomatija ima svoja pisana i nepisana pravila.

Da li se može reći da su se u tri dana (prošli petak-nedelja) u Srbiji odigrala dva mala građanska rata (vaterpolisti + hapšenje “Sljive”)? Neki tvrde da je sve to najava nekih sumornijih vremena?

– Tačno je: samo je 96 sati trebalo Srbiji da pokaže kakva ona, u stvari, jeste. Zaboravimo Evropu, tranziciju, privatizaciju, ljudska prava; okrenimo se onome što nam se desilo i što potvrđuje tezu da je Miloševićev ratni legat – mržnja, fašizam, primitivizam – još uvek većinsko mišljenje. Šteta je što se policija uplašila i pokušavala da bude humanitarni NGO: u ovakvim situacijama sve je dozvoljeno – dopustiti ludacima da ponižavaju ljude u uniformama početak je kraja bilo koje vlasti. Ipak, iz ova dva mala srpska rata, dobili smo jedan happy end: Veselin Šljivančanin je uhićen. Najlepša vest koju sam čuo poslednjih meseci.

Na šta vam Srbija liči, danas, skoro tri godine posle oktobarskih promena i nekoliko meseci posle ubistva premijera Đinđića?

– Liči na zemlju koju razvlače centripetalne i centrifugalne sile, liči na patološki slučaj bez presedana, liči na svakodnevni haos – najpre zahvaljujući liku koji se zove Vojislav Koštunica, čiji mentalni profil, iz dana u dan, sve više preuzima ono najgore iz lobotomičnog arsenala Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. Sve dok Vojislav Kalašnjikov bude jedina nada onih beogradskih i novosadskih SA-jurišnika, ova će se zemlja vrteti u zatvorenom krugu nepriznavanja zločina i odbijanja svake odgovornosti; šteta koju je, kao predsednik SRJ, Koštunica učinio – jeste nemerljiva. Tragedija jeste da je on još uvek najpopularniji srpski političar; tragedija se tu ne zaustavlja – bez Đinđića, s kojim Koštunica, realno, nije imao nikakve šanse, opcija demokratske, normalne Srbije dovedena je u pitanje. Ukratko, sve dok vidim Koštunicu, Čovića, Ilića i one koje ih podržavaju – Isakova i Mićunovića, neću se osećati dobro.

Jednom ste rekli da su vam za vreme Milosevica manje pretili nego danas. Sa druge strane, neki novinari se žale da vi njima pretite. Miodrag Popov vas je i tužio; dokle je stigao taj proces?

– Za vreme Miloševića, istina je, imao sam manje problema nego u ove dve i po godine “slobode”. Miloševića i njegovu ekipu baš nije puno interesovalo šta pišem u “Feralu”, “Danima”, “Mladini” ili “Našoj borbi”, sve dok su držali uzde nad RTS-om ili “Politikom”. Onda je stigao osetljivi Koštunica koji je odmah počeo da se buni; ne samo on, već Ilić, Čović, javio se čak i Miodrag Popov da me tuži zbog mog teksta u “Reporteru”. Upravo danas čujem da je bilo suđenje, ali da me niko nije obavestio. Proces s ovim razrokim fašistom, izgleda, traje i trajaće… ali sam davno prestao da se uzbuđujem. A što se pretnji drugim novinarima tiče, priznajem da im pretim tako što objavljujem ono što su nekad pisali i govorili. Tek da ih podsetim da su bili ratni zločinci i da ima onih koji to još uvek pamte.

Bili ste predsednik Suda časti Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Kako gledate na svu ovu “frku” oko Saveta za radio-difuziju?

– Još od marta 2002. nisam predsednik Suda časti NUNS-a: dao sam ostavku na to mesto, jer u samom Udruženju nisam imao podršku za svoje – rekli su mi: radikalne stavove. Što se Saveta za radiodifuziju tiče, odavno sam izgubio svaku iluziju o pravovernosti tzv. nezavisnih medija; da nije tako, zar bih još 1996. dao otkaz u “Vremenu”, u času kad sam tamo bio zamenik glavnog i odgovornog urednika? Kampanju protiv Cekića, Cvetkovića i Radinovića vidim kao primalni strah tobož nezavisnih medija da očuvaju ono što im je Milošević omogućio: da budu “protiv” dok im se ne kaže da budu “za”. Uopšte, čitava priča o radiodifuznom Savetu je tipično naša: “navodno nezavisni” protiv “navodno zavisnih”, gde u pozadini jasno vidimo Koštuničine prste i njegovu potrebu da iza floskula o slobodi medija sebi obezbedi uticaj. Pogledajte “Utisak nedelje” pa će vam sve biti jasno.

Ćakula se da ste pre dvadesetak dana u jednom beogradskom restoranu imali priliku da razgovarate sa Branom Crncevicem i da ste mu tom prilikom “održali bukvicu”?

– Informacije su vam delimično točne: u restoranu “Čubura” video sam Branu Crnčevića – znamo se, by the way, godinama iz stare “Duge” – ali nije bilo razgovora niti bukvice. On mi je klimuo glavom, ja sam mu klimnuo glavom i to je sve. Crnčević vrlo dobro zna šta mislim o njemu – da je autentični srpski fašista i nema nikakve potrebe dam u o tome ekspliciram u kafani, još kad je u društvu. Takođe, znam šta on misli o meni – da sam idiot i kreten i ustaša i mudžahedin i srpski izdajnik, te nema potrebe za razgovorom.

Proslavili ste se kao muzički kritičar koji je često “uznemiravao” muzicare i njihove poklonike oštrim tekstovima. Kako danas vidite ono sto se zove muzička scena Srbije?

– Već godinu dana nema nijedne ploče s ovih srpsko/beogradskih prostora koju bih smatrao za “dobru” ako već ne za “odličnu” ili “fascinantnu”. Sve ovo što nam se nudi – Eyesburn, Darkwood Dub, Serbia Global, narodnjaci preobučeni u etno-zvezde, samo je druga strana novčića na kojoj su Đogani, Ksenija, Jellena, Modelsice ili OK Band. Ne slušam srpsku muziku: nikakvu. Slušam The Caesars, Evanescence, stare The Saints, nove Dandy Warhols, duet Tegan & Sara, najnoviju Metallicu, slušam The Cardigans, Alacaline Trio, grupu Venus… ali ništa from Serbia. Jer ničega nema i, ako slučajno ima, ni kurcu ne valja. Tek da budemo precizni.

Nedim Sejdinović

 

This entry was posted on Thursday, June 19th, 2003 and is filed under Intervjui. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.

xygoxen

2 people have left comments

Srbija na dlanu com.-glasio bi moj komentar

Gospodine Sejdinovicu,
Nije ovde rec o nikakvom fasizmu,srpskom sovinizmu i izmima nijedne vrste,vec jedino ,i jedino samo,o licnom interesu koje imaju na tlu Srbije nekakve nazovi grupacije ,koje se kriju iza ,opet,interesa scetske politike i Sile.
Ti licni interesi pronasli su svoje sledbenike ,one male sitne ,mrvice,koje bi da jednom u zivotu osete sta je to i kako to izgleda kada imaju moc i kada im ona garantuje muljaze neshvacenih razmera.
Znaci ,opet,licni interes.
Srbije od svega toga,pa i narod Srbije,nema nista.
Samo stetu.
Srbije na dlenu ,com.,kazem i stojim iza svojih tvrdnji.
Jer ,sta je drugo nego rasprodata,prodata i nikome do nje nije cak ni kao do lanjskog snega.
Verujte mi dobro sm prostudirala i ekonomski deo ,politiku,sve do tancina,i definitivno,sta je Srbija koju i mrze i vole ,po potrebi,zavisno sta treba da se proturi u narodu i ciji je trenutno Interes u pitanju.?
Srbija je nula,bas zahvaljujuci tim oprecnostima kojima dobro manipulisu samo oni kojima je to dato,i koji imaju dozvolu da je fenderisu,tenderisu i od nje naprave Banana -Zombiranu drzavu,a, shodno tome ,i takvu formaciju gradjana u njoj.
Nemojte mrzeti Srbiju,jer ,prava Srbija nije losa.
Ona je uvek volela ljude,prijatelje ,i primala ih je u srdacan zagrljaj.
Ove bitange i hohstapleri ,kada odu u nepovrat,videcete.
Srbija je jedno milo dete koje ce svi voleti.
Samo ,prvo ,ona treba da nauci da voli samu sebe.
Hvala na posvecenom prostoru i vremenu.
Tereza iz Panceva

TEREZIA wrote on June 21, 2009 - 4:28 am | Visit Link

Gospodine Sejdinoviću, niste dorasli profesionalnom novinarskom poslu kao i svi iz nunsa i nezavisnog udruženja novinara Vojvodine, jer etiketirate i klevetate svakog koji nije Vaš istomišljenik. Veoma ste subjektivni i ostrašćeni tako da je to očigledno kao i Vaš govor mržnje(indirektni) prema Srbiji i svemu sto je srpsko je više nego jasno.U Vašim intervjiuima nema trunke profesionalnosti, počev od odabira sagovornika do vođenja intervjua, koji to i nije već dijalog dva istomišljenika. Stiče se uticaj da želite isprovocirati javnost, što ne iznenađuje s kad se uzme u obzir u kojoj medijskoj kući radite. Demokrata

Demokrata wrote on January 19, 2010 - 5:42 pm | Visit Link

feel free to leave a comment

Comment Guidelines: Basic XHTML is allowed (a href, strong, em, code). All line breaks and paragraphs are automatically generated. Off-topic or inappropriate comments will be edited or deleted. Email addresses will never be published. Keep it PG-13 people!

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <code> <em> <i> <strike> <strong>

All fields marked with " * " are required.