Enter your email address:

Delivered by FeedBurner

Recent Comments

Archives

Miscellaneous

Feeds
« DESIMIR TOŠIĆ, PREDSEDNIK EVROPSKOG POKRETA U SRBIJI: Srbija je civilizacijski i politički traumatično društvo
JEVREM BRKOVIĆ, KNJIŽEVNIK I PRVOBORAC CRNOGORSKE NEZAVISNOSTI: I u slučaju “sive zone” Crna Gora će proglasiti nezavisnost »

MIRJANA ĐURĐEVIĆ, KNJIŽEVNICA: Marginalizovan si onoliko koliko sam dopuštaš

April 19, 2006 | Author: admin | Filed under: Intervjui

Knjiga “Prvi, drugi, treći čovek” nastavak je “šatro-detektivske” poetike Mirjane Đurđević, autorice neobične junakinje, detektivke Hari, koja je u prethodnim romanima ove književnice imala raznorazne probleme sa srpskim akademicima (”Ubistvo u Akademiji nauka”), sa srpskom dijasporom (”Parking Svetog Savatija”), kao i sa Državnom bezbednošću (”Deda Rankove riblje teorije”). Ovog puta Hari nesvesno upada u smehotresnu zaveru/potragu sa haškim beguncima, u kojoj učestvuju ruske, američke i domaće obaveštajne službe.Nepretenciozni, veoma čitljivi, crno-belo-humorni i uzbudljivi romani Mirjane Đurđević predstavljaju pravo osveženje u domaćoj književnosti, koja je uglavnom opterećena ili teškim državotvornim poetikama ili raznim drugim “suptilnim” ali nezanimljivim pripovedačkim strategijama.

Na udaru vašeg humora nalaze se, uglavnom, veoma neuralgične tačke našeg društva, pa bi vam neko mogao zameriti da se zezate sa stvarima koje su mnogima uništile ili čak oduzele živote. Šta biste mu odgovorili?

– Odgovorila bih mu da sam ružna kad plačem. Pa se zato smejem, svemu. I ne dam da mi “oduzmu”, odnosno šlogiraju život. Hoću da verujem da bih se i pred streljačkim vodom slatko nasmejala, ukoliko bi komandantu te parade bio otkopčan šlic. Bolelo bi ga više nego mene metak. I pouzdano bi duže pamtio.

Znači li da je vaš književni moto blizak nazorima slavnog pisca Tomasa Bernharda: svet oko nas je prljav i zao i nama preostaje samo da mu se smejemo?

– Ma i života…

Kod nas je uobičajeno da književnici uglavnom sa velike vremenske ili narativne distance posmatraju stvarnost oko sebe. Vi pripadate onoj drugoj, nevelikoj grupi, koja direktno korespondira sa stvarnošću, pritom je karikirajući. Mislite li da je u ovom prvom slučaju samo u pitanju poetika, ili, da preformulišem pitanje, da li kod naših književnika i danas ima autocenzure, straha da se odrede prema stvarnosti?

– To vam je zapravo odgovor na pitanje zašto ljudi uopšte pišu. Jedni pišu zato što moraju, drugi zato što moraju – da budu pisci. Ta druga, neuporedivo veća grupa proizvođača štampanih stvari, generalski pametna, vazda će se služiti sigurnim post-war dvosmislicama i besmislicama i tako nastaje “velika književnost”. Ja nemam ni te pretenzije, pa ni to opterećenje. Ne bih rekla da korespondiram sa stvarnošću, ispada pre da “komuniciram” s bliskom budućnošću. Koja onda karikira moje romane. Pre pola godine “srušila” sam kuću u klizištu, u “Jacuzziju u liftu”. Da bi se samo par meseci kasnije jedna srušila u Beogradu na identičan način. Zatim je skliznuo Zeleni venac. I evo ovih dana, cela Srbija se kliza. Ko tu onda karikira? Ja stvarnost ili budućnost mene? Slično se dešava sa romanom “Prvi, drugi, treći čovek”. U januaru, kad je roman otišao u štampu, pojela sam se živa da mi sad ne pohvataju na brzaka te haške begunce i da mi ne propadne priča. Evo ga kraj aprila, knjiga se uveliko čita, a u životu kao u romanu – pojeo vuk magarca. O lipama i da ne govorimo.

Po temperamentu ili žanru, korpus književnosti kojoj vi pripadate u savremenom uglavnom je etablirana. Kod nas se međutim mahom smatra neozbiljnom i veoma retko se uopšte uvrštava u tzv. relevantnu književnost. Kako to tumačite?

– Uopšte ne tumačim, da me još i od toga ne bi bolela glava. Na svu sreću niste me pitali šta mislim o domaćoj “relevantnoj književnosti” i njenim akterima, to je već za hroničnu migrenu. Istina je, međutim, i da se gomila belosvetskog đubreta prodaje kod nas u ogromnim tiražima. Međutim, sve da zapalite sabrana dela Dena Brauna na Trgu slobode, neki naši “mudraci” od toga neće ispasti pametniji. Sve je pitanje kriterijuma za ocenu književnog dela. Od kojih je onaj ključni, “zdrav razum”, izgleda postao globalna retkost. A gde je tek tu mrvica profesionalnog poštenja…

Šta je to što vas čini bliskom vašoj junakinji Prljavoj Hari, a šta je ono što vas razdvaja?

– Karakterno smo prilično slične. To je čitaocu verovatno već na prvi pogled jasno, Hari i narator su najčešće na istoj talasnoj dužini. Preko veze kod pisca, Hari je dobila malo manje godina i kilograma nego što ja imam. I velikog psa, dok ja u stanu imam mesta samo za mačku, a najradije bih držala ceo zoološki vrt. Sa druge strane, nije tako loše ni biti ja. Ministar prosvete šalje mi kakvu-takvu platicu, ne moram da čekam da nekog koknu pa da zaradim kintu. Pišem knjige, a ona “igra” u njima, dakle jednako nam je uzbudljivo…

Možete li nam reći koji su vaši književni uzori, koje knjige biste preporučili kao obaveznu literaturu čitaocima CKM-a?

– Nemam književne uzore, čak ni omiljene pisce, postoje samo neke važne knjige, koje su u različitim periodima života uticale na mene. Mnoge od njih sada su mi naivne i bezvezne, tek poneka je ostala “trajno dobro”. Ali valjda je to – to odrastanje. Ne postoji univerzalna “obavezna literatura”. Sa njom sam u svakom slučaju završila, odavno čitam samo ono što mi prija. Evo, trenutno u isto vreme čitam vrlo ozbiljnu “Ateološku raspravu” Mišela Onfrea i zabavljam se uz jedan potpuno budalast SF medicinski triler, “The Fourth Procedure” izvesnog Stenlija Potindžera. Koji se završava tako što jedan kardinal ostaje trudan, uvalile mu feministkinje vanmateričnu… Ko kaže da nema veze s Onfreom?

U književnosti se često bavite upravo muško-ženskim odnosima, odnosno tzv. rodnim stereotipima. Da li ste vi feministkinja i šta mislite o ovom pokretu?

– O feminističkom pokretu, kao i o svim ostalim pokretima i “ideologijama” mislim – daleko im lepa kuća. Uopšte ne funkcionišem u masi i “kolektivnom mišljenju”, ma na šta da se odnosilo. A u svom životu sam istaknuti borac za sopstvena prava. I uvek ću pre podržati ženu koja je razbila nos pijanom mužu nasilniku i izbacila ga kroz prozor, nego organizaciju koja obezbeđuje “sigurne kuće” za “žrtve nasilja”. Nisam žrtva i ne podnosim žrtve. To je lakša uloga. Ne odnosi se to samo na žensko pitanje, već na sve “marginalizovane grupe”. Marginalizovan si onoliko koliko sam dopuštaš. Ha, ispašću sad veća feministkinja od svih “umreženih”!

I na kraju, da li se u Srbiji može živeti od pisanja, to jest od književnosti?

– Oni koji to mogu, u startu su mi sumnjivi!

Nedim Sejdinović

This entry was posted on Wednesday, April 19th, 2006 and is filed under Intervjui. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.

xygoxen

No comments yet.

feel free to leave a comment

Comment Guidelines: Basic XHTML is allowed (a href, strong, em, code). All line breaks and paragraphs are automatically generated. Off-topic or inappropriate comments will be edited or deleted. Email addresses will never be published. Keep it PG-13 people!

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <code> <em> <i> <strike> <strong>

All fields marked with " * " are required.