BORIS MILJKOVIĆ, KNJIŽEVNIK, REDITELJ, PROFESOR I STRUČNJAK ZA ADVERTAJZING: Stvari se ipak vraćaju na svoje mesto

Početkom osamdesetih, naš sagovornik Boris Miljković bio je jedan od svedoka i učesnika beogradskog “novog talasa” na medijskom polju. Radio je spotove, muzičke emisije i neobične TV filmove, koji se i danas rado pamte, a koji su nagrađivani na ozbiljnim evropskim festivalima (“Bili smo vrlo jaki, bili smo jaki u jednom internacionalnom smislu”, reći će Boris u jednom intervjuu). Kada su počeli da odzvanjaju ratnički bubnjevi u bivšoj SFRJ, otišao je na par meseci u Kairo i tamo ostao celih pet godina. Danas ponovo živi u Beogradu i u pravom je umetničkom zamahu. Kao pozorišni reditelj postavio je dve, i to vrlo uspešne, pozorišne predstave – “Nevjestu od vjetra” u beogradskom Narodnom pozorištu i “Pseći valcer” u Jugoslovenskom dramskom. Bavi se, takođe uspešno, advertajzingom i priličan broj reklama koje se danas vrte po našim TV kanalima izašlo je iz njegove krativne radionice. Predaje na beogradskom Univerzitetu umetnosti. Na kraju, ono što je za nas najvažnije: u poslednje tri godine objavio je tri knjige – dve zbirke pripovedaka i, nedavno, roman “Uspavanka za Lalu”. Za zbirku pripovedaka “Čaj na Zamaleku” dobio je književnu nagradu “Isidora Sekulić”.

Roman “Uspavanka za Lalu” je saga o odrastanju, ubrzanom odrastanju u “drugom i drugačijem” okruženju. Da li se može reći da su naši ljudi, uopšteno gledano, infantilni, pogotovo kada se nađu izvan ovih prostora?

– Svakako da jesu. Mi već dugi niz godina rastemo i živimo u laboratorijskim, eksperimentalnim uslovima, prvo u periodu komunizma, a potom su usledile te strašne Slobodanove godine. To su veštački uslovi za život, u kojima ljudi ne mogu da ostanu sasvim normalni. Odrastanje je sasvim prirodan fenomen u drugim sredinama, ali ono ovde ima sasvim drugačije značenje. Zbog toga sam svoju junakinju Lalu izvukao iz ove naše laboratorije, stavio je u drugačije uslove i prepustio je odrastanju ili sazrevanju.

Da li su London i Engleska slučajno odabrani kao njena destinacija?

– Ne, nisu. Oni su odabrani jer predstavljaju svojevrsnu suprotnost našem podneblju. Čini mi se da u Evropi nema surovijeg mesta od Engleske, koja je, valjda zbog toga što je ostrvska zemlja, na svoj način uvrnuta. Naša eksjugoslovenska nenormalnost upravo je u takvom jednom okruženju najvidljivija i najzgodnija za posmatranje.

Osim toga, veliki deo moje generacije je odrastao na anglofiliji i svako od nas je sa svojih 18, 19 ili 20 godina sanjao da otputuje u London, jer se tamo sve dešavalo. Tu se pravila muzika koja se slušala po celom svetu, tu se stvarala moda… London je bio prestonica mladih. Mada praktično ne pripada mojoj generaciji, Lola takođe odlazi u London sa velikim iščekivanjem da će sve biti drugačije samo zbog toga što će se naći u toj metropoli. Da će London samim sobom izlečiti njene unutrašnje nedoumice i bolove. Ali, ona nema 18 ili 19 godina već je blizu tridesete. I tu se vraćamo na prvo pitanje, na njen infantilizam, koji je tako karakterističan za ove naše krajeve, gde ljudi jako kasno odlaze od mame i tate.

“Ovo je čudna zemlja u kojoj stvari teško izlaze iz mode. U mojoj zemlji to nije slučaj. Sve ulazi i izlazi brzinom kojom je ušlo, što znači gotovo odmah, u nekom širem okviru” – reči su naratorke i junakinje Lale, začuđene Engleskom. Zašto kod nas stvari tako brzo ulaze i izlaze iz mode?

– I tu je svoje prste upleo infantilizam. Engleska je zemlja tradicije, ne zemlja mode. Tamo stvari koje jednom uđu modu, koje jednom budu vrednovane, zauvek ostaju u modi. To je valjda uobičajeno za kulture i običaje ozbiljnih naroda. Kod nas stvari stoje potpuno drugačije: koliko god se pozivali na vlastitu tradiciju, mi tradicije zapravo nemamo. Mi nemamo starih kuća, već ih rušimo i na istom zemljištu gradimo nove. Svakih 20-30 godina mi se poseremo na ono što smo proizveli ili što su proizveli naši preci. Zbog toga se kod nas moda menja svakog časa, jer osim nje nemamo ništa. Ono što proizvode naše televizije, što produkuju visokotiražni listovi, za tren oka postane zastarelo i nešto ga drugo smenjuje.

Zbog toga se i naša Lala teško snalazi u svetu u kojem u muzičkoj prodavnici možete kupiti trideset godina stare gramofonske ploče, u kojem se možete oblačiti kako god hoćete a da niko na osnovu toga ne procenjuje vaš intelektualni, materijalni ili emotivni status… Teško se snalazi u svetu u kojem su neke druge stvari mnogo važnije od toga kakav automobil vozite.

Vaša zbirka pripovedaka “Čaj na Zamaleku” smeštena je u Kairu, roman je pak usredišten u London. Pritom se izdavačka kuća u kojoj objavljujete zove “Geopoetika”. Je li to slučajno?

– Formalno je slučajno. Ali, kako verujem da se stvari dešavaju prema nekom unutrašnjem redu, pretpostavljam da suštinski nije slučajno. Svoj prvi tekst, zbirku pripovedaka, poslao sam direktoru “Geopoetike” književniku Vladislavu Bajcu. Kada sam već odlučio da ga pošaljem nekoj izdavačkoj kući, poslao sam ga na najbolje mesto. Mislim da je “Geopoetika” jedna od naših najboljih izdavačkih kuća i ponosan sam što se njima dopalo to što ja pišem.

Mora da je poseban osećaj to što vaše knjige izlaze u istoj ediciji kao knjige vaših omiljenih pisaca – Harukija Murakamija i Dona Delila…

– Kada pogledam na koricama ko sve objavljuje u toj ediciji prosto me je sramota kada naiđem i na svoje ime…

Naši književnici i književni kritičari nisu baš gostoljubivi kada neko sa strane, neko kom pisanje nije jedina ili bar glavna profesija, počne da piše i objavljuje. Kako su vas prihvatili?

Po tom pitanju sam izgleda imao sreće. U književnosti sam tek dve-tri godine, a već sam dobio jednu uglednu književnu nagradu. Mogao sam i gore proći.

Kako vrednujete našu savremenu književnost, u odnosu na svetske tokove?

– Rekao bih da je i anahrona, i zatvorena, i ksenofobna, ali bih takođe rekao da se s vremena na vreme dogode neki pozitivni ekscesi koji nas uvere da, uprkos svemu, jesmo deo sveta i Evrope, da nismo samo zatucana i turobna kultura, da i u ovoj zemlji postoje gradovi i urbani ljudi i da postoje problemi koje se tiču kako nas tako i drugih. Mi, kao mala kultura, moramo da budemo otvoreni, da stvaramo uslove da se razmenjujemo sa drugima, da imamo uvida u ono što se dešava vani. Ta otvorenost možda nije važna za velike kulture poput anglosaksonske ili frankofonske, ali za nas je presudna.

Da li možete da napravite poredbu između onoga što se dešavalo u našoj kulturi tokom osamdesetih i onoga što se dešava danas?

– U pitanju je svakako bio retrogradan proces, ali ja sa mnogo optimizma gledam na ovo što se danas dešava. Polako i mučno se – i puno nas to košta – revitalizujemo. Stvari se, ipak, vraćaju na svoje mesto.

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.