Skip to content

BRANKO RADUN, ISTORIČAR: Politički ćorsokak

Istoričar Branko Radun saradnik je časopisa Nova srpska politička misao, koji važi za „mesto okupljanja“ desno orijentisanih ili „nacionalno svesnih“ političkih i društvenih analitičara. Zaposlen je u Naftagasu, a istoriju je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 2001. godine.

Iako je prošlo tek nešto više od mesec dana od kada je Srbija na predsedničkim izborima glasala “za Evropu”, deluje da, posle 5. oktobra, od Evrope nikada nismo bili udaljeniji. Kako objasniti taj svojevrsni paradoks?

– Politika koja je do sada pokušavala da ide na dva koloseka „i Evropa i Kosovo“ se zbog podrške ključnih zemalja EU secesiji Kosova postala nerealna. Borba za evropske integracije i „evropske vrednosti“ predstavlja čist mazohizam u momentu kada EU vodi ovakvu politiku prema Srbiji. Tako ispada da je sama EU svojim jednostranim i nepravednim odnosom prema našoj zemlji ruši „evropsku priču“ u našoj zemlji. Proglašenje „nezavisnosti“ Kosova je bilo očekivano, ali naše političke vođe nemaju odgovor na ovaj izazov. Ćorsokak u kojoj se našla naša politička elita ogleda se i u trenutnoj konfuznoj i šizofrenoj situaciji u vladi.

Kako procenjujete politiku Vlade Srbije po proglašenju nezavisnosti Kosova, taj famozni akcioni plan? Kao promociju vlastite bespomoćnosti, talentovanost za uličnu politiku i proizvodnju krize ili ipak politiku koja može dati neke rezultate?

– Očito je da ne postoji jedinstvo u vladi oko pitanja odgovora na proglašenje secesije Kosova. Dilema unutar Vlade Srbije je da li da se odmah normalizuju odnosi sa državama koje priznaju Kosovo ili da još neko vreme imamo nešto zahlađenije odnose. Dakle, nema reči o nekim radikalnijim merama, no i oko toga očigledno nema jedinstva u vladajućoj koaliciji. Gore i od najlošijeg akcionog plana jeste da nemamo nikakvog plana ili da ne postoji minimalno političko jedinstvo oko njegovog sprovođenja. Na žalost, srpska politička elita koje se kiti epitetom „demokratska“ pokazuje se nedoraslom u ovoj situaciji. Takve podele u vladi naravno samo jačaju opoziciju, a pre svega radikale.

Pojedini analitičari tvrde da je sada već izvesno da Vlada Srbije neće preživeti najnoviju krizu, odnosno da možemo očekivati nove parlamentarne izbore ili novu skupštinsku većinu. Da li su ipak moguća neka iznenađenja, odnosno opstanak vlade?

– Kako je sada trenutno stanje u vladi, najrealnije izgleda da ova vlada neće biti dugovečna, iako su joj neke političke babice na njenom „traumatičnom rođenju“ davali mnogo više vremena. Kriza je duboka jer reprezentuje različit odnos prema prioritetnim pitanjima našeg društva. Deo vlade želi da nastavi evrointegracije bez obzira na sudbinu Kosova, dok je drugi deo protiv nastavka integracija dok god EU uslovljava Srbiju da direktno ili posredno prihvati secesiju. No, kad se govori o kraju vlade malo se govori o opciji nove skupštinske većine. Osim novih izbora moguća je i nova vlada i mimo izbora, bilo većinska ili manjinska (DSS-NS sa podrškom SRS) kao prelazno rešenje. Ono što je paradoks je da ova vlade teško može da funkcioniše, ali da novi izbori ne odgovaraju ni Tadiću ni Koštunici. Naročito rizik za DS da sa novim izborima do vlasti dođu radikali čini Tadića neodlučnim iako mnogi vrše pritisak da raskine ovaj „brak iz računa“. No važnije od toga „koliko će još ova vlada“ da izdrži jeste pitanje stabilnosti političkih funkcija u momentu opasnih podela i prepucavanja. Dakle nije glavno pitanje da li će opstati Vlada Srbije već Srbija.

Čini se da je još uvek „najjači igrač” na političkoj sceni Srbije – premijer Vojislav Koštunica, što je u potpunom neskladu sa njegovim rejtingom kod građana. U čemu se zapravo krije njegova snaga i evidentan uticaj njegove stranke na društvene procese?

– U medijima je popularna teza o tome da je premijer Koštunica „najjači igrač“ iako je očigledno da u vladi dominiraju DS i G17 koji i drže većinu resora. Preuveličavanje značaja ima, čini se, svrhu da se izvrši pritisak na predsednika Tadića da bude manje spreman na kompromise. U tom smislu se može govoriti i o jednoj čitavoj kampanji koja ima za cilj da izvrši pritisak na Tadića da on ili ruši vladu ili da u njoj minimizira uticaj koalicionog partnera. Čak i istup ministra Dinkića može se tumačiti kao pritisak na Tadića kome se zbog toga sužava manevarski prostor. Politika premijera Koštunice ima svoj kontinuitet i logiku i nikoga ko ozbiljno prati našu političku scenu ona ne iznenađuje. Konstanta njegove politike je i borba za Kosovo, ali i nastojanje da se Srbija približi Evropi. No dok predsednik daje prednost evrointegracijama, premijeru je primaran državni suverenitet i Kosovo.

U kojoj su meri Koštunica i DSS trenutno – prepreka Srbije na putu evropskih integracija?

– Na žalost, najveća prepreka evropintegracijama je direktan ili posredan zahtev EU da Srbija prihvati secesiju dela svoje teritorije. To naravno ni jedna evropska država ne bi pristala, pa tako to ne može ni Srbija

Nesumnjivo je da su neke političke elite, i to ne prikriveno, iskoristili jednostrano proglašenje Kosova za zastrašivanje ili obračun sa političkim neistomišljenicima i tzv. civilnim sektorom. Koliko su uspeli u tome?

– Očigledno je da je proglašenje secesije uzburkao strasti u Srbiji, što je i bilo očekivano. U razgovorima sa strancima mogli smo čuti da ih nisu iznenadili ni napadi na ambasade, jer je ovo što se dešava zaista velika trauma za naše društvo. Proglašenje secesije Kosova je izazvalo i poremećaje na unutrašnjoj sceni u smislu da je oslabilo one snage koje se zalažu za „Evropu bez alternative“. Novi fenomen je i to što su pripadnici mlađe i urbane izuzetno emotivno, pa i agresivno reagovali na ove događaje. Nekada se frustracija ovih mladih gnevnih ljudi okretala protiv stranaca koji su stvorilo „nezavisno Kosovo“ a nekada protiv onih političkih snaga koje su doživljene kao one koje to podržavaju. Iako smo očekivali ove događaje, oni su ipak mnoge pogodili u neku žicu za koju možda nisu ni znali da postoji. Stoga je potrebno vreme da se te rane zaleče i za to nam je neophodna politička stabilnost. Najveća odgovornost sada leži na Koštunici i Tadiću, da pokažu zrelost i da ne ne podlegnu pristicima kojima je cilj destabilizacija političke scene. Destabilizacija institucija – vlade i skupštine – pa ma sa kakvim opravdanjem bilo („evropskim“ ili „patriotskim“) može uvesti zemlju u jedno opasno stanje haosa. A to je nešto što niko normalan ne bi želeo.

Retko ko želi da govori o uticaju Rusije na unutrašnju i spoljnu politiku Srbije, ne samo danas nego i tokom devedesetih godina. Da li se neuspešnost unutrašnje demokratizacije Rusije prenosi na Srbiju? Odnosno, kakva Srbija Rusiji odgovara?

– Rusija se de fakto vratila u svetsku prvu ligu i ona nastoji da bude prisutna na ovim prostorima. Moramo reći da bi bilo bolja da za svoju politiku imamo podršku SAD i EU, ali, kako nemamo, sigurno bi bilo gore da i Rusija nije na našoj strani. Pošteno bi bilo zahvaliti svakom ko nas je oko nečega podržao, a naročito ako je to pitanje vitalno za nas. Rusija za sada nije značajnije prisutna u unutrašnjoj politici Srbije ili, da kažemo drugim rečima, mnogo je manje prisutna od SAD-a i EU. Izjave ruskih zvaničnika u kojima se kaže da oni blagonaklono gleda na proces integracija Srbije u EU nam govori da nije više reč o „staroj Rusiji“ već o novoj pragmatičnoj politici kojoj bi i odgovarala Srbija u EU. Dakako, ako EU uopšte želi da u nekom pristojnom periodu primi Srbiju u svoje članstvo. Na žalost ta evropska „šargarepa“ je na sve dužem štapu i niko ne može da predvidi da li ćemo i kada ući u punopravno članstvo. Stoga deluje neodgovorno naša petooktobarska elita koja nema plan za to šta da činimo dok ne „uđemo u EU“ ili pak šta da činimo ako članstvo u EU nije realno.

Nedim Sejdinović

(Veći deo intervjua objavljen je u Građanskom listu, 7. 03. 2008.)

Published inIntervjui

One Comment

  1. davno je to bilo 2008 i od tada se nista nije promijenilo

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *