O politici, ekonomiji, privredi i ostalim temama koje se nahode u našoj kao državi, svi ovde govore, neprestano. I svi sve znaju, kao što uostalom dubinski poznaju sva globalna (s)kretanja, o kojima u našim medijima uglavnom samo natruhe informacija prolaze. Nema zemlje na planeti, niti u nekoliko susednih galaksija u kojoj ordinira tako visok procenat spoljnopolitičkih analitičara, samouverenih kao da su kolumnisti u „Mond diplomatiku”. Zaverolog Dejan Lučić beleži ono što „snatri”,  i tu ostaje trag jednog suludog vremena iz koga će možebiti neke naredne generacije iskoračiti. Međutim, biseri mudrosti i kritičkih osvrta, sinteza i antiteza, koje naši građani prosipaju po ulici, ostaće nezabeleženi. Trebao bi nam jedan oveći kontigent vukova karadžića, da sistematizuje ludilo za izvoz. Jer, ove stotine knjiga o zaveri protivu srpskog naroda koje svake godine izlaze i bivaju hitovi na sajmovima knjiga samo su dosadne kopije ingenioznosti narodnih poeta. To je kao kada poredite domaći i kupovni ajvar.

Elem, taksista je komparativno poredio broj zaposlenih u mašinskoj industriji Novog Sada, nekada i sada. Složio sam se da su brojke koje je prezentovao uznemirujuće. Složio sam se i sa konstatacijom da ekonomska politika sadašnjih vlasti ne odgovara potrebama našeg društva. Ali, kako rekoh, neki mefisto mi sede na rame i bukvalno me natera da konstatujem da je veliki problem i u tome što smo protraćili devedesete godine, koje su donele najveći tehnološki i ekonomski razvoj čovečanstvu u njegovoj istoriji. Dok je svet menjao svoje obličje, mi smo, jelte, ratovali i ubijali, sve sa pesmom, rakijom i osmehom.

PROKLETA JE AMERIKA

Taksista je konstatovao da lupam gluposti. Nismo mi krivi zbog toga što smo ratovali već je kriva Amerika, njegova je lapidarna misao. Veli da rat nisu „izmislili” ni Milošević, ni Tuđman, ni Izetbegović, već Amerikanci, koji su nam naložili da imamo da ratujemo. E sad, ja sam mogao da prihvatim ove logički utemeljene tvrdnje i odvezem se kući u miru auta njegovoga. Ali, onaj mefisto opet nešto zakera, pa ja nastavih da lupetam. Rekoh, nije Amerika kriva zbog toga što smo srušili Vukovar do temelja, što smo četiri godine bombardovali Sarajevo, ubili hiljade ljudi u Srebrenici, i šta sve ne, da ne nabrajamo… On je, međutim, ostao dosledan svojim stavovima i utvrdio da je i to Amerika naredila ili izmislila, pa i sprovela ako nije izmislila… Naveo je on tu čitav niz izvora koji dokazuju njegove teze, gledo je on na televiziji, čito u novinama, listo u knjigama…

Na kraju, stigosmo i kući. Na izlasku mu rekoh da je nacionalista i da tu jeftinu propagandu slušam već 20 godina, a on mi se izvinio (inače, neprestano se izvinjavao tokom svoje žarke diskurs-hernije) i rekao da je malo nervozan ovih dana. Ja sam rekao – doviđenja, prijatno! – a on je, pre nego zatvorih vrata, dodao da nije nacionalista i da su svi njegovi najbolji prijatelji – ne-Srbi. Da, i rekao je da poštuje različitost, upotrebio je tu reč koje organizacije civilnog društva sve češće upotrebljavaju.

Pazite, nastranu to što skoro svaki nacionalista uzima kao primer svogkosmopolitizma činjenicu da ima prijatelja inoverca. Pa i svaki je nacista imao svog „dobrog Jevreja”, kojim je dokazivao da protiv Jevreja nema ništa u globalu. Među milionima Jevreja koji su nastradali, po takvom tumačenju, i nisu nastradali „dobri Jevreji” (osim ako neki nije zalutao) već oni kojima je unapred oduzeto pravo da budu ne samo „dobri ljudi”, već ljudi uopšte. Stvar je prosta, kao što je prosta i istina na prostorima prostote. Ili što bi rekao jedan pametan čovek: istina je većma veoma komplikovana, pa zato malo njih veruje u nju.

NEMUŠTI U GUSTOJ MAGLI

Ono što mene, međutim, plaši i zbog čega valjda ne volim onog mefista na ramenu, jeste da taksista zapravo možda i nije neki eklatantni nacionalista i šovinista, kakvih je ovde ko šaše. On je, nije se iznenaditi, možda tek „običan čovek” iznikao na zemljištu višedecenija tretiranom hemijskim otrovima, koji su zasipani sa najviših vrhova naciona. Hemijskog otrova koji je prozveo jezički kod kojeg su skoro svi usvojili, a neki, na svoju žalost – ne. Kod, zbog kojeg se ne razumemo međusobno, ne kao da govorimo različite jezike, već kao da smo svinemušti u gustoj magli.

Taj virus-kod je postao alat nekomunikacije ne samo kada se govori o političkim temama već kada se zbori uopšte. Svaki razgovor, pa čak i onaj o vremenskoj prognozi, može biti okidač uz pomoć kojeg se vi i sagovornik odjednom nađete na različitim krajevima svemira. Recimo, i to nije retkost, čućete da su klimu pokvarili Amerikanci da bi doakali Rusima i Kinezima, a da su potom Rusi i Kinezi, kao u vicu, na kraju ispali pametniji, pa su zajebali Amerikance – uraganima. Ili druga verzija: da su se Amerikanci zaigrali, pa sami sebe zajebali.He-he! I tako dalje. Ovo su samo ekstremni primeri tog jezika, da bismo se samo zajebavali sa njim. Tim jezikom nažalost govori većina naših građana, a naročito njegova tzv. elita. Slogan „i Kosovo i EU” i kampanja protiv EU deo su istog tog koda. Od slogana pa do teorije o Katrini nalaze se često samo tri rečenice ili tri piva. Oni koji ne znaju taj jezik, oni su prinuđeni da život provedu na margini. Ne možete vala nešto naročito uspeti ni u najliberalnijim zemljama ako ne govorite domicilni jezik, jebiga!

DIVAN NA PIJACI

Po netom završenom ratu u BiH, ljudi sa raznih strana susretali su se na legendarnim pijacama Arizona i Virdžinija, administrativnim linijama između genocidom izganjanih entiteta. Trgovali su, ali tu su se susretale i netrgovačke porodice, prijatelji… Susretali su se tu i nacionalisti raznih boja i razgovarali o koječemu. Nekako sam podrazumevao da se o ratu i njegovim uzrocima najčešće ćutalo, da se mimoilazio u razgovorima kao što su se u Bosni mimoilazila minska polja, kao što se, je li, ne čeprka po svežim ranama. Začudio sam se kada sam skontao da zapravo nije tako, da su mnogi od njih upravo o ratu pričali, a još me više začudilo kada sam saznao da su od procenjivanja tragedije rata kao fenomena otišli i nekoliko koraka dalje. Najčudnije od svega je to što sam saznao da su se vrlo brzo složili oko jedne nedvojbenosti: rat su zakuvali stranci, na čelu sa neizbežnom Amerikom. Mi smo nevini i naivni, samo smo izvršavali naredbe odozgo i pozivamo se, dakle, na komandnu odgovornost. Mi se, zapravo, volimo, dugo smo srećno živeli u braku, našu sreću zeznuo je neko sasvim treći. Bili smo zgodni, mladi i veseli, cvetalo je hiljadu cvetova, a onda se pojavila zla namiguša, posvađala nas i mi smo sada nesrećni, uništeni i poništeni, usamljeni i bolni, znamo da nas niko nikada neće voleti kao što smo mi voleli sebe.

I ja, koji sam tada sebe identifikovao kao prevodioca u međuetničkim razgovorima, moderatora koji ne dozvoljava da se krene u pravcu opasnihcrvenih linija, odjednom se nađem skrajnut, infantilac koji ne razume jezik odraslih. Kao prevodilac koji je ostao bez posla jer su delegacije, recimo, srbijanske i češke privrede odjednom progovorile na kineskom, izvrsno se razumevajući. Mogao sam pretpostaviti da je taj razgovor tek šmira, unapred pripremljena priča da se predupredi nesporazum, ali sam se ubrzo uverio da nije tako.

Taj kod je univerzalan, dakle. On je prekograničan. On je uzrok i posledicatrgovine stereotipima, najzastupljenije i najunosnije trgovine na našim prostorima. On je proporcionalno srazmeran nesreći u jednoj državi. On razrešava misteriju života i misteriju smrti. On nudi odgovore na sva pitanja. Kada govorite ovaj jezik, vi ste konstantno nadraženi, a kada nađete dobrog sagovornika, vi doživite orgazam.

OPASNA JE JEDNA KNJIGA

Ali, nisu najgori taksisti i nesrećni susretnici po administrativnim linijama, oni su tek pitoreskni sporedni likovi tragikomedije. Roboti elita. Sa pojedinačnim bravurama, koje vredi pribeležiti. Ako ste bili, a verovatno niste – i niste pogrešili što niste – na ovogodišnjoj centralnoj kulturnoj manifestaciji – Beogradskom sajmu knjiga, vi ste – čast izuzecima i izvinjenje zbog neumesne generalizacije – mogli da naiđete na samo jednu domaću knjigu, štampanu pod imenima raznih autora i drugačijim naslovima, tvrdo ukoričenu ili broširanu. Onu koja u različitim formama i kroz različite žanrove varira dosadnu mantru o sudbini naroda koji se našao na vetrometini nečastivih sila, onako naivan, nevin, slobodoljubiv i grešan u svojoj bezgrešnosti. Uz priloge i dokaze za tu mantru, koji se pokatkad prevode i sa drugih jezika. Tačno je da se knjige ne kupuju, ali te knjige ipak neko plaća.

Mnogo bolji trgovci stereotipima od „kulturnjaka” jesu mediji. Oni međutim svoj posao ne bi mogli da rade bez autoriteta kulture, koja daje potvrdu autentičnosti besmislenim medijskim prilozima. Primera je bezbroj, ali zadržimo se na ovim poststatusnim danima.

Dnevnik „Večernje novosti”, čije čitaoce baš zabole za kriminalnu privatizaciju lista, svoje sladostrasno uživanje zbog činjenice da Srbija nije dobila status kandidata prikazuje ne toliko kroz tekstove novinara (mada oni veoma dobro vladaju jezikom) već kroz kolumne kulturnih veličina/najboljih poznavalaca jezika i intervjue sa njima. Pogledajte samo broj od prošle nedelje: na trećoj stranici celostrani intervju sa tzv. književnikom Milovanom Danojlićem, sve sa fotografijom čoveka u crnom, sa francuskom kapom. „Patriotski pisac na privremenom radu u Francuskoj” (a zašto, pobogu, nije na „privremenom radu” u Rusiji ili Belorusiji) poručuje otprilike da je Evropa oduvek bila kučka prema Srbima, a da nam Rusija kontinuirano, vekovima, nudi topao zagrljaj iz kojeg mi bežimo. Lud narod, saopštava nam autoritet! I Mirjana Bobić Mojsilović, uspešna trgovkinja stereotipima, u svojoj redovnoj kolumni u Novostima, sladostrasno seiri nad izgubljenom kandidaturom…

Nisu Novosti i brojne novine slične njima jedini problem, problem je to što u zemlji i nema ništa drugoga osim raznih varijacija na zadatu temu. Na B92, danima najavljivan statusni program u petak uveče. Četiri stručnjaka u gostima i nadrkana voditeljka. Od stručnjaka samo jedan ima nešto da kaže u odbranuponižavajućeg odnosa EU prema Srbiji, takoreći zavere. On veli: iza toga stojiAmerika. Tačno je da se novine ne prodaju, da prihodi televizija opadaju, ali neko plaća, i to debelo, kolumniste i stručnjake. Šta ćeš, znaju ljudi jezik!

U TUĐEM JEZIKU

A tu je, bogami, i večnik Dobrica Ćosić i njegova knjiga „U tuđem veku”, koja se preštampava kao onomad „Knjiga o Milutinu”. U pitanju su dnevničke zabeleške jednog starog čoveka duboko uverenog da na svetu, pardon u Srbijici, ima misiju, pa skoro i nadnaravne sposobnosti da promisli savremeni svet. Značajna knjiga za jezik. Jezička enciklopedija svih naših bedastoća, leksikon banalnosti i prostakluka. Sve što niste želeli da znate o Srbiji, saznaćete iz ove knjige. Ovu knjigu štancuje i ispod cene prodaje državno, javno preduzeće „Službeni glasnik”, na čijem čelu se nalazi visoki funkcioner Demokratske stranke Slobodan Gavrilović. Zašto država koja je tako čvrsto opredeljena za EU integracije ulaže pare svojih građana u ovu knjigu? (Ako je ovo i bio uspešan poslovni poduhvat, što me ne bi iznenadilo, treba reći da država nema prava da zarađuje na šundu, osim ako nije u pitanju porez na njega.) Zašto ovaj tvrđe ukoričeni Kurir, knjigu mržnje i anticivilizacijskih vrednosti, promoviše kao kapitalno, humanističko delo? Odgovor je jednostavan, i tu ne treba imati zablude: zato što im ne pada na pamet da uđemo u EU, zato što im je namera da se podrška evropskim integracijama spusti na tako nizak nivo da bi oni mogli da relaksirano napuste sadašnju politiku ne plašeći se da će se to odraziti na rezultate izbora. Ova knjiga ja samo simbolička karta te politike koja je dobila uzletni impuls odlukom Evropskog saveta da Srbiji prolongira kandidaturu.

Poruka Evropskog saveta je, opet, samo jedna u nizu identičnih poruka koje nam svakodnevno stižu sa svih strana, čim, onako mamurni, posle 20-godišnjeg pijančenja, otvorimo krmeljive oči. A to je poruka koju svaki nepoznavalac jezika prepoznaje: ovoj zemlji je potrebno dubinsko prestrukturiranje, ali to već deluje banalno reći. Uvek je pitanje odnosa kulture i politike – pitanje „šta je starije, kokoška ili jaje”. Ozbiljne intervencije na jeziku ne mogu biti izvršene bez impulsa odozgo. Istovremeno, teško da može iznići valjana politička elita nakulturnom đubrištu. Teško da će nas iko razumeti ako govorimo jezikom koji je odumro međ’ uljuđenim svetom.

Teško je preskočiti sopstvenu senku, praktično nemoguće. Neki su uspevali, ali su prethodno i hteli to da urade. Zemlja sveznajućih taksista i polupismenih akademika ostaće zemlja sveznajućih taksista i polupismenih akademika. Na istom su zadatku, a mogu i promeniti mesto – niko neće primetiti!

(Autonomija)

The recent appearance of Milijana Baletic on the programme of the public service broadcaster of Vojvodina, whose mere voice can upset some people or even cause a post-traumatic stress disorder in others, is a symbolically horrendous act that has resulted in a massive outcry of citizens in Vojvodina. However, on the other hand, it is equally terrifying that her legacy is being continued by many other media outlets and journalists, relatively or absolutely. This has been highlighted by the case of Ratko Mladic and reporting on him and his (our) past. The attempt of the media to present Mladic as an innocent, ill and emotional old man who was “sacrificed” for the benefit of Serbia, while at the same time mentioning his crimes only in footnotes, is a logical continuation of Milijana Baletic’s reporting, adapted to the new age in which the media transform their black and white picture into gray, which is one of the phases of genocide. The fact that the social and intellectual force that caused the war during the eighties and nineties of the last century is still present today cannot serve as an excuse, because the media have the power to effect change.

German sociologist Helmut Dubiel says in his book “The Lesser Evil”: “It has become clear that many of the obviously irrational attitudes at that time – like the need of Germans to style themselves as victims, to lay the blame on Hitler as an individual, or to interpret the epoch of national-socialism as a form of a natural disaster – were aimed at maintaining the stereotypical perspective created by the totalitarian regime.” It is evident that today’s media in Serbia – and not only the media, of course – are maintaining the stereotypical image created during the nineties which is still prevailing. Mladic’s often-cited statement that “he didn’t vote for Milosevic” demonstrates the need to lay the blame for all evil on Milosevic as a part of a years-long process of media whitewashing. Self-victimization has been present in this part of the world and Balkan cultural models for centuries. There is a clear psychological process that can easily transform those who perceive themselves as victims into perpetrators under certain conditions, and this is why self-victimization constitutes such a dangerous trap. It has been internalized within the media, which means that it is implied and not questioned by any social controversy.

We cannot create a stable and prosperous society with such media in Serbia – the media that is still abusing the stereotypes created during preparations for war and avoiding social taboo issues like war crimes and genocide. Without the media that keep reexamining their role in the past, without trying to erase it, we will not be able to move forward. Without prosecuting the editors and journalists who used to incite to war and crimes, our society will be constantly taught that hatred and lies are socially acceptable.

Perhaps someone will say that this is too great of a burden for the media, but media professionals have to be aware of their immense social responsibility. After causing so much pain and suffering during the last fifteen years of the last century, the least they can do is to attempt to redeem themselves by professional reporting.

“What did you do during the nineties?” – is a crucial question for our profession. But equally important is to ask: “What are you doing today?”

Nedim Sejdinovic
(MC Newsletter)

Il y au moins trois causes à cette hystérie, aux reportages non professionnels et, dans certains cas, au meurtre symbolique répété des victimes. La première cause est le fait que les médias font l’objet de formes variées de contrôle de l’élite politique, pratiquant l’autocensure ou recevant des «conseils de censure», relayant, pour la plus grande part, uniquement ce que cette élite veut dire aux citoyens; la deuxième raison se trouve dans la contamination sociale prégnante par l’idéologie nationaliste dominante à laquelle les journalistes et éditeurs eux-mêmes ne peuvent échapper; et la troisième raison est le fait qu’aucun des médias «professionnels» qui ont agi comme foudres de guerre durant les années 1990 n’ont été tenus comptables de leurs crimes!

La récente apparition de Milijana Baletic sur les ondes du service public de Vojvodine, dont la simple voix peut perturber certains ou même causer un stress post-traumatique chez d’autres, est un acte terriblement symbolique qui a entrainé une massive désapprobation des citoyens de Vojvodine.

Cependant, d’un autre côté; il est également terrifiant que l’héritage soit transmis par beaucoup d’autres médias et journalistes, de façon relative ou absolue. Cela a été mis en lumière par le cas de Ratko Mladic et les reportages le concernant, lui et son (notre) passé.

La tentative des médias de présenter Mladic comme un innocent, comme un vieil homme malade et ému qui s’est «sacrifié» pour le bien de la Serbie, alors qu’au même moment ses crimes n’étaient mentionnés qu’en note de bas de page, est la poursuite logique des reportages de Milijana Baletic, adaptés à la nouvelle époque dans laquelle les médias transforment leur images en noir et blanc en images grises, ce qui est une des phases du génocide. Le fait que la force sociale et intellectuelle qui a causé la guerre durant les années 1980 et 1990 soit toujours présente aujourd’hui ne peut nullement servir d’excuse, car les médias ont le pouvoir de changer.

Le sociologue allemand Helmut Dubiel dit dans son livre «Le Moindre Mal»: «Il est devenu évident que beaucoup des attitudes manifestement irrationnelles en cette époque – comme le besoin des Allemands de se dépeindre comme des victimes, de déplacer le blâme sur Hitler en tant qu’individu, ou d’interpréter l’époque du national-socialisme comme une forme de désastre naturel – avaient pour objet de maintenir la perspective stéréotypée forgée par le régime totalitaire». Il est clair que les médias d’aujourd’hui, en Serbie –et pas les seuls médias, bien sûr- maintiennent l’image stéréotypée forgée durant les années 1990 et qui prévaut toujours. L’affirmation de Mladic, fréquemment citée, selon laquelle «il n’a jamais voté pour Milosevic» démontre le besoin de placer la condamnation de tout le mal sur Milosevic comme partie d’un processus de nettoyage de cerveau à long cours des médias. L’auto-victimisation a été présente dans cette partie du monde et dans les modèles culturels balkaniques depuis des siècles. Il existe un évident processus psychologique qui peut transformer ceux qui se perçoivent comme victimes en auteurs de crimes sous certaines conditions, et c’est pour cela que l’auto-victimisation constitue un piège aussi dangereux. L’auto-victimisation été intériorisée par les médias, ce qui signifie qu’elle est implicite et nullement interrogée par une controverse sociale.

Nous ne pourrons établir une société stable et prospère avec de tels médias en Serbie – les médias qui continuent d’abuser des stéréotypes créés durant la préparation des guerres et qui continuent d’éviter les questions et tabous collectifs comme les crimes de guerre et le génocide. Tant que les médias ne réexamineront pas leur rôle durant le passé, tant qu’il ne sera pas tenté de le supprimer, nous ne serons pas capables d’aller de l’avant. Tant que n’auront pas été poursuivis les rédacteurs en chefs et les journalistes qui ont poussé à la guerre et aux crimes, nous société demeurera constamment convaincue que la haine et les mensonges sont socialement acceptables.

Peut-être dira-t-on que la tâche est trop vaste pour les médias, mais les professionnels des médias doivent être conscients de leur immense responsabilité sociale. Après avoir causé tant de souffrances et de peines durant les dernières quinze années du siècle dernier, le moins qu’ils puissent faire est de tenter de compenser eux-mêmes la situation au moyen de reportages professionnels.

«Que faisiez-vous Durant les années 90?» – est une question cruciale pour notre profession. Mais il est également important de demander: «Que faites-vous aujourd’hui?».

Nedim Sejdinovic

Publié par Dragan Grcic

http://serbie-droitshumains.blogspot.com/2011/06/le-deni-mediatique-du-genocide-nedim.html

Doživljaj sadašnjosti uveliko zavisi od našeg pamćenja, odnosno od našeg znanja o prošlosti – to je tako prosta stvar. Zajedničko pamćenje veoma često je kohezioni element zajednice, koja reaguje na nove pojave – slično kao i tzv. ljudska jedinka – uzimajući, svesno i nesvesno, u obzir iskustva (iz) prošlosti. Ali, šta ako pamćenje ne postoji, ako je ona jedna utvara i opsena, jedan mitski, paranormalni fenomen, kojim se plaše deca i odrasli? Da li takvo pamćenje uslovljava strah od novih pojava, da li tada strah postaje glavni motiv naših života? Da li u tom snatrenju mi tragamo za onima koji će nas zaštititi od istorije, od prošlosti i budućnosti, od stvarnosti i sadašnjosti? Da li onda društvo postaje raspadnuto društvo, raspuklo i zamagljeno ogledalo po kojem gazimo u “somnabulosti”?

Predstava prošlosti određuje sadašnji društveni poredak, koji opet podržava predstavu prošlosti. Verovatno su začeci tumačenja i proučavanja prošlosti vezani za očuvanje društvenih odnosa i socijalnih razlika, kako bi ljudi, po inerciji, bili stavljeni u potlačeni položaj, o čemu su pričali „njihovi stari“, čemu su ih učili razni mnogobožački ili monoteistički propovednici. Predstava prošlosti ima i eksterne efekte, ona određuje neprijatelje, trasira linije fronta, određuje granice. Da li su Srbiji mogle da se dese devedesete i dvehiljadite, i potpuno političko rasulo i ljudsko poniženje, da je postojala drugačija predstava prošlosti? Šta bi se desilo i šta bi se dešavalo da se – umesto skupa tmurnih i nedorečenih predstava o veličanstvenom i drugačijem narodu koji je kroz istoriju bio žrtva mračnih, htonskih sila maltene rukovođenih iz galaksije ili iz zemljinog jezgra – u školama izučavala drugačija, kritička istorija, da su se kroz narodno predanje prenosile drugačije poruke?

Stvar sa nacionalističkom kvaziistorijom je jasna, ona je potrebna da bi se učvrstila, raspojasala i centralizovala vlast, koja uvek ostaje u sferi mitskog. Nacionalistička kvaziistorija prepoznaje samo „bajkovitu“ povest moći i nasilja, vlasti i vlastohleplja, odnosno – ona kao ni nacionalistička politika nema vremena niti prostora da se „zeza“ sa tamo nekim „građaninom pokornim“, običnim čovekom, ljudskim bićem, odnosno njegovim žudnjama, potrebama, snovima i morama. Obično ljudsko biće nacionalizmu nije potrebno, ono zbog svoje nesavršenosti postaje samo smetnja. Zbog toga svi veliki nacionalisti upravo preziru svoj narod, obične građane, koji nikako ne uspevaju da ispune očekivanja „neuroze savršenstva“, koju nacionalistički vođi baštine.

Sa nacionalističkom kvaziistorijom još jedna stvar je jasna. Osim što ne trpi činjenice i ljude i što ima, jedino i samo, „upotrebnu vrednost“, ona predstavlja i – ritualni sistem. Ona je istorija bez sećanja, istorija u koju zapravo skoro niko i ne veruje, pogotovo ne oni koji je propagiraju. Propagatori kvaziistorije, ukoliko nisu plod mahnite prirode, takođe preziru… preziru i svoju „istoriju“, a pogotovo one koji je sa pažnjom gutaju. Ipak, taj ritual „širenja istine“ o prošlosti beskonačno se ponavlja, ritual ispražnjen od sadržine, ogrezao od nelogičnosti i blasfemije, skončan u siromašnom jeziku bez ideje, u praznim frazama kojima je rok trajanja istekao pre nego što su prvi put izrečene.

Manipulativna moć kvaziistorije izuzetno je velika, a mnogi žele da učestvuju u tom ritualu, kao manipulanti ili manipulisani, počesto menjajući ili objedinjujući te uloge. Ritual podrazumeva robotsku prirodu i upravljanje. U njega se mnogo ulaže, ali to je i dobra investicija. Ubrzo počinje da daje rezultat: ubrzo više nije potrebno ulagati mnogo novca jer zajednička laž počinje da vraća uloženo. U pitanju je trener trenera, koji potom volonterski prenose „istinu“ od usta do usta.

Nedavno istraživanje „Novosti iz prošlosti“, koje je za Beogradski centar za ljudska prava sproveo tim istoričara predvođen Dubravkom Stojanović, a koji je imao cilj da istraži znanje o istoriji i vrednosne sudove građana Srbije, govori o katastrofalnim posledicama istorije laži koje imaju tako dug vek truljenja (kao i druga plastika!). Lažna istorija ostavlja duboke tragove kao što to ostavlja i nivo nepismenosti jedne zajednice, možda čak i pogubnije. Osim o elementarnom neznanju, autizmu i ksenofobiji jednog društva, ovo istraživanje svedoči i o onome što smo i sami uglavnom znali ili čega smo se potajno plašili: u istorijske falsifikate i „slobodne interpretacije“ više veruje tzv. elita obrazovanih nego običan svet. Taj podatak izaziva jezu, on cementira dato stanje stvari za dugi niz godina i decenija. Jednom reči, narod koji ima takvu elitu, ne treba da brine za svoju budućnost – ona je garantovano loša i izvesno traumatična.

Bez obzira na internet i prečice do znanja koje on omogućava, bez obzira na večitu težnju mladosti da ospori stavove i ponašanje starijih, istraživanje govori da i mladi pate od istih zabluda kao odrasli. Taj teret kvaziistorije i rituala koje nose na sebi… oni postaju starmali. To se vidi i po načinu ponašanja, po ukupnoj spoljašnosti, po svojevrsnoj odbacivanju svake alternative. Nove generacije poručuju da nade nema ni tamo gde smo je možda ipak, barem u retkim talasima nade, očekivali. Oni poručuju da kritičkoj istoriji ovde nema mesta, da će svako ko drugačije tumači stvarnost i prošlost biti proganjan i likvidiran, barem odstranjen iz mejnstrima. Izvesno je da nas uskoro ponovo očekuje organizovani lov na veštice i da su mladi već regrutovani za tu akciju, ritual koji se na ovim prostorima održao u životu svih ovih godina, menjajući samo korisnike, ciljne grupe, vrstu oružja i metodologiju.

Nedim Sejdinović
(www.autonomija.info)

Proveo je, naime, jedan period života intenzivno se družeći sa ekipom koja je bila grupno zavisna o heroinu. Da li je i on konzumirao ovaj narkotik, zaista ne znam niti me nešto posebno interesuje. Grupna zavisnost se lakše podnosi, sa njom se više uživa u usponima i, ono što je važnije, lakše se podnose padovi i krize. Lakše se dolazi i do podnošljive autorecepcije i pronalazi neki smisao tamo gde smisla oduvek fali. Mnogi detalji u toj priči – o ljudskom i moralnom padu, o konačnim egzistencijalnim pitanjima, o surovosti ali i iznuđenoj hrabrosti koja se meša sa ludošću – delovali su mi poznato: bilo je to nešto što poput stereotipa raznih progutamo iz literature i filmova, u smislu da sve priče o heroinskim zavisnicima, manje ili više, liče jedna na drugu. I ta predvidljivost je u principu dosadna, i retko, retko kad inspirativna, i u životu i u fikciji.

Ono što je iz te njegove priče ostalo u sećanju, kao neki detalj, neka sitnica pored koje svakodnevno prolazite a ne primetite njenu važnost – jeste primedba o svakodnevnom-celodnevnom angažmanu ekipe koja ima samo jedan cilj – da zadovolje svoju takoreći iskonsku strast za heroinskim zadovoljstvom. Primetio je da su bukvalno celi dan, od jutra pa do kasne večeri, bili u akciji, da su putovali iz jednog u drugi deo grada, nešto kupovali, pa prodavali, možda nešto i krali, ko zna. Pozivali su bezbrojne ljude, potom se sa njima sastajali, druge su izbegavali, smišljali čitave strategije kako da se ne sretnu sa njima… Uglavnom, to je bio prekovremeni angažman, za koji bi u nekom drugom poslu bio, garant, predviđen beneficirani radni staž.

Danima pred Paradu ponosu, šetajući se i susrećući se sa raznim ljudima, ponekad bogami i „potivzakonito“ prisluškujući razgovore po kafićima i u javnom prevozu, ponovo se setih te priče. Skoro da je neverovatna zainteresovanost i energija koju su ljudi posvećivali ovoj temi. Mnogi su na „dumanje“ o Paradi potrošili više vremena nego za samoreflektovanje vlastitog života i potragu za smislom postojanja. Oni huligani, klerofašisti, nadobudni i frustrirani klinci, trošili su vremena još i više. Zamišljam taj celodnevni angažman: sedenje na nekakvim sastancima, po opskurnim kafićima i kladionicama, smišljanje „strategije delovanja“, usklađivanje poteza i organizacija, organizacija mržnje i nasilja. Uh, treba tu vremena, a bogami i novca. Nije tako jednostavno sprečiti taj „smrad“, kako je Paradu nazvao preosvešteni Risto Sotona, koja propagira vrednosti slobode neprihvatljive za radioaktivni um. Valja ispisivati grafite, lepiti porno-plakate, danima ranije… Ima tu posla, brateeeeeee.

Naravno, uvek se tu pronađe novca. Novac je u Srbiji kod onih koji su profitirali na nasilju, oni po definiciji funkcionišu u kontekstu nasilja i miran i dosadan život predstavlja im smetnju. Donirati nasilje – ma nije problem! Ali, ima tu dosta i entuzijazma, one želje da se vlastitim angažmanom, trudom, rizikom spreči ono najgore što može da zadesi jedan narod, skrušen u molitvi, a to je da nekakvi „seksualni manijaci“ mirno prošetaju glavnim gradom. Ako već moraju da postoje, neka postoje, ali šta imaju tu da se šetaju i da traže neka svoja prava, neku svoju slobodu. To je, je li, potpuno neprihvatljivo za narod iscrpljen svakodnevnim postom i molebanima.

Neki od izlivanja mržnje i organizacije nasilja žive prilično dobro. Svakako da ni u jednoj drugoj sferi ljudskog delanja ne bi bili tako „uspešni“. Ima tu i onih koji baš ne drže mnogo do bilo kakve ideologije, izvesni patološki tipovi koji traže društvenu potvrdu, svoje „mesto pod suncem“, koji su sve bitke do sada izgubili, za šta su im uvek krivi neki drugi, neka preteća nepravda koju uspostavlja surovi spoljni svet, i koji nestrpljivo čekaju sledeću priliku. Spremni da urade najbezumnije stvari, ne bi li dobili jedan mali aplauz, jedno tako delotvorno tapšanje po ramenu. Teško je naravno sve te likove podeliti jednostavno, neki se karakteri prepliću i kombinuju po grupama…

Tu su i oni koji su meni najinteresantniji i koje bih nazvao nacionalističkim zavisnicima. To su oni koji su svoj privatni život, probleme sa kojima se susreću, recimo teške i traumatične odnose sa roditeljima, sa autoritetima raznih vrsta, sa socijalizacijom uopšte, transponovali u svakodnevni-celodnevni nacionalistički angažman. Nacionalizam je oduvek bio utočište, pribežište, azil, a najbolji je kada je aktivan, delatan, kada ostavlja tako malo vremena za stvarnost. Ne kažem da je nemoguće da i oni neki dinar u svoj džep od toga angažmana ne stave, ili neke patike recimo maknu onako usput, ne kažem ni da i u njima ne postoji neka vrsta psihopatologije, ali sve je to sporedno u odnosu na nacionalističko zadovoljstvo, manje ili više kratkotrajno, koji dožive kada bace neku kamenicu ili spale kakvu ambasadu, zastavu ili džamiju. Njihov angažman ima, i izvitoperenu etičku komponentu, tzv. princip utilitarističke etike, po kojoj o postupcima treba suditi tek po njihovim konačnim rezultatima. U tom smislu, i Hitler je bio etičan, jer rezultati do kojih je želeo da dođe, u nekoj iskvarenoj mašti, jesu bili „etični“ i jesu težili nekakvom suludom poretku u kojem će oni koji opstanu uživati u bezgraničnom raju na zemlji.

Da, to su opšta mesta, ali bi me jako interesovalo, da poput kakvog voajera, bar kroz literaturu i film, saznam kako su izgledali dani nacionalističkih zavisnika pred Paradu ponosa. Da li su i oni zaslužili beneficirani radni staž, da li su i oni putovali iz jednog dela grada u drugi, okretali bezbrojne telefone, susretali se sa jednim, izbegavali druge, smišljali do kasno u noć strategije, pronalazili uvek nove motive, sve u želji da osete to tako dragoceno, tako jedinstveno, tako uzvišeno zadovoljstvo kada onoga koga mrze ili onoga ko ih sprečava u toj mržnji, zavale kamenicom u glavu.

Nedim Sejdinović (www.autonomija.info)

Teško je, ipak, razumeti magičnu privlačnost ovog grada, pa i cele jugozapadne Engleske, ukoliko se ovde ne boravi, barem na kratko. Potpisniku ovih redova verovatno nikada u životu ne bi palo ni na pamet da dođe u Bristol, grad u koji se tako lako zaljubiti, da u njemu ne živi njegov brat, koji predaje na ovdašnjem univerzitetu, sa suprugom. A upravo je Univerzitet u Bristolu (University of Bristol) jedan od zaštitnih znakova ovog grada (uzgred, postoji još jedan državni univerzitet u Bristolu, manje prominentan – University of West of England). Po pojedinim istraživanjima, on spada među pet najboljih univerziteta u Britaniji i privlači mnogobrojne studente iz svih krajeva sveta. Mnogobrojne zgrade fakulteta smeštene su u elitnom delu grada Kliftonu, a Vils memorijal-toranj, svečano zdanje univerziteta, vidljiv je na skoro svim razglednicama i panoramama grada. Zahvaljujući univerzitetu, ali i razvijenoj industriji i kolonijalnoj prošlosti kraljevstva, Bristol je skoro neverovatna mešavina različitih nacija, rasa, kultura i jezika. Različitost je vidljiva skoro na svakom koraku.

Jugozapadna Engleska je, između ostalog, poznata po svom specifičnom akcentu, koji neretko zbunjuje one kojima engleski nije maternji jezik. Pritom se u samom Bristolu razvio specifičan urbani žargon (tako, recimo, ime svog grada izgovaraju „Brizl“, što se i „transkribuje“, odnosno može videti na pojedinim majicama i suvenirima kao „Brizzle“). Čak i posle dugo vremena provedenog ovde, stranci ne uspevaju da u potpunosti razumevaju ovaj akcenat i žargon, ali će svaki domicilni građanin Bristola, kada priča sa strancem ili u njegovom prisustvu, govoriti tzv. internacionalnim engleskim, pažljivo naglašavajući svaku reč. Mada za Engleze važi pravilo da nisu preterano zainteresovani da uče strane jezike, šala veli da svaki od njih govori dva jezika – lokalni i engleski za strance.

Mada ima „samo“ oko 500.000 stanovnika, Bristol zauzima ogromnu površinu, jer najveći broj stanovnika živi u kućama ili u stanovima u dvospratnim kućama. Stambene višespratnice su prava retkost, ako izuzmemo elitno naselje koje je izgrađeno tokom protekle tri godine na dokovima grada. Cene kuća i stanova su generalno prilično visoke – naravno ne mogu se porediti sa Londonom, ali i ne zaostaju baš previše za njim. Takođe, cene kuća se drastično menjaju u odnosu na deo grada u kojem želite da živite. Mada ima delova u kojem je primetno siromaštvo, generalno Bristol – za razliku od gradova srednje Engleske, koji su iskusili sve „draži“ konzervativnog liberalizma – ostavlja utisak bogatog i „fensi“ grada.

Bristol, međutim, nije grad koji može da se pohvali svojom prošlošću. Tokom 18. veka, veliki broj građana Bristola živeo je od trgovine robljem u trouglu Afrika-Engleska-Amerika. Smatra se da su bristolski moreplovci u tom veku prevezli preko pola miliona robova, a neke procene govore i o mnogo većem broju. Prilikom prekookeanske plovidbe umiralo je u proseku oko 15 odsto „sužnjih“. Do 1750. godine Bristol je bio vodeći u ovom „biznisu“ (polovina celokupne trgovine se odvijala preko ovog grada), a od te godine primat preuzima Liverpul. Dok je trajao ovaj strašni i veoma unosni posao, u Bristolu je jačao pokret koji se zalagao za oslobođenje robova. Njega su predvodili sveštenici, umetnici i intelektualci, među kojima su prednjačili pesnici Semjuel Kolridž i Vilijam Vordsvort, feministkinja Meri Karpenter, ali i sveštenik-metodista Džon Vesli. Uporedo sa kampanjom za oslobođenje robova, oni su vodili kampanju za ženska prava i celokupne društvene i političke reforme. Smatra se da je njihov doprinos bio veoma značajan za usvajanje Abolicije 1807. godine na nivou celog kraljevstva, koja je označila kraj trgovine robljem. U svakom slučaju je bio presudan uzrok zbog koga se u drugoj polovini 18. veka Bristol praktično povukao iz ovog „biznisa“ i što je u njemu već tada počela svojevrsna emancipacija robova nastanjenih u gradu, odnosno njihovo sticanje građanskih prava. Kao simbol borbe za građanska prava robova navodi se slučaj izvesnog roba pod imenom Pero Džons, po kojem danas nosi ime – glavni pešački most u gradu.

Kao i sve velike kulture, tako i engleska, ne pokušava da sakrije niti da minimizira negativnu stranu svoje istorije, pa je i trgovina robljem jedna od bitnih tema Bristola, bristolskih muzeja i umetnika. Uzmimo kao primer bristolskog „disko-pankera“ Kida Karpeta, koji je poznatu pesmu grupe Staršip („Starship“) „We Built This City“ (Izgradili smo ovaj grad) preradio u muzičku verziju bristolske istorije – „We Built This City On Slavery” (Izgradili smo ovaj grad na ropstvu).

Nisu samo trgovci robljem činili bristolske moreplovce. Mnogo pre njih, bristolska „prekookeanska legenda“ postao je slavni Džon Kabot, čiji se spomenik danas nalazi u centru grada, odmah pored galerije savremene umetnosti „Arnolfini“. Rođen je u Đenovi, pod imenom Đovani Kaboto, a 1490. godine, kao četrdesetogodišnji iskusni moreplovac, doselio se u Bristol i svoje usluge ponudio engleskom kralju Henriju VII, pod čijim pokroviteljstvom je 1497. godine prvi, pre Kolumba, stigao do glavnog kopna Amerike. Naime, Kolumbu je to uspelo tek 1498. godine, šest godina posle pristanka na Bahame. Kabot se, kako se danas smatra, iskrcao u Njufaundlendu i potom iscrtao prvu mapu severnoameričke obale od Nove Škotske do zaliva Bonavista, ali i on je, slično Kolumbu, verovao da je stigao do severoistočne obale Azije. Danas nekoliko bristolskih ulica nosi Kabotovo ime, kao i toranj koji se nalazi u centralnom gradskom parku i novi moderni tržni centar u gradskoj pešačkoj zoni.

No, pre bogate i kontroverzne istorije, strancima, posebno onima koji pristignu sa Balkana, prvo će „upasti u oči“ skoro neverovatna pažljivost koju stanovnici Bristola iskazuju jedni prema drugima. Svi se trude da na bilo koji način ne ugroze vreme i prostor, namere i kretanja drugoga, a svaki gest pažnje – kao što je malo sklanjanje u stranu, propuštanje drugoga i slično – biva nagrađen osmehom i rečima zahvalnosti. To se možda najbolje vidi u gradskom prevozu. Osim što svi strpljivo čekaju u redu da uđu u autobus, poštujući pravo prvenstva onoga ko je došao ranije ili starijih ljudi ili osoba sa invaliditetom, po izlasku autobusa putnici se obavezno zahvale vozaču na prijatnoj vožnji.

Kao i drugi engleski gradovi, i generalno gradovi zapada, Bristol je prepun parkova, onih manjih gradskih, veličine recimo Futoškog parka, do ogromnih, koji se prostiru na desetinama hektara, a koji su uglavnom smešteni po obodima šireg centra. Vreme je baš promenljivo i jedna od prvih stvari koji će stranac naučiti po dolasku u Englesku, jeste da je potrebno da se oblači „slojevito“. Moguće je naime da se u roku od nekoliko sati promene dva-tri godišnja doba. Građani Bristola koriste svaki trenutak da uživaju u lepom vremenu, pa su recimo parkovi prepuni „japija“ tokom pauze za ručak. U svojim odelima, sa kravatama, sede u parku, ćaskaju i jedu sendviče.

A kada smo već kod hrane, treba reći da se mešavina kultura i civilizacija u Bristolu jasno vidi i po mnogobrojnim restoranima najrazličitijih svetskih kuhinja. Na svakom koraku nailazite na grčke, tajlandske, karipske, marokanske, indijske, irske, meksičke, turske, kineske, autralijske, argentinske i mnoge druge restorane, iz kojih se šire vrlo inspirativni mirisi. Osim njih, tu su naravno i nezaobilazni pabovi, sa čudnim imenima („Tri kocke šećera“, „Stara vrana“…), u kojima se pije većinom „ejl“ i „sajder“. „Ejl“ je sjajno pivo, specifično za Englesku, koje se razlikuje od kontinentalnog piva (Englezi kontinentalno zovu „lager“), najrazličitijih je boja i mirisa i prilično dobro i brzo „udara“. Generalno, ova piva su gušća i malo slađa, i dobijaju se fermentacijom na visokoj temperaturi. Pre pojave „lagera“, sva piva su bila zapravo „ejl“. „Sajder“ je dosta rasprostranjeno piće u ovom delu Engleske, u pitanju je praktično neka vrsta piva od jabuke ili kruške. Na ulicama Bristola pokatkad, uveče, videćete mlade ljude koji nose, i ne samo nose, „sajder“ u plastičnim bocama od dva litra. Petkom, subotom, nedeljom i ponedeljkom (ponedeljkom valjda zbog inercije!), širi centar Bristola podseća na veliki festival ili karneval, a može se primetiti da su kod ženskog dela populacije ove sezone u modi veoma jake boje. Godine ne igraju nikakvu ulogu, u pabovima su svi ravnopravni i prisutni. Piće se služi na šanku, a hranu naručujete takođe na šanku a potom vam je donosi konobar. Osnovni parametar je broj stola, pošto su u pitanju uglavnom veoma veliki lokali. Generalno, cene hrane u pabovima, kao i u većini restorana, ne razlikuju se mnogo od novosadskih, čak su u pojedinim slučajevima i niže, dok je cena pića nešto viša. Međutim, možete naići na prodajne akcije kada pinta piva košta manje od jedne funte.

A razne prodajne akcije jesu konstanta svih prodajnih mesta u Engleskoj. Ukoliko ste pažljivi, možete uštedeti mnogo novaca, jer, svakodnevno, veliki broj određenih proizvoda ima znatnu nižu cenu. Osim običnih i uobičajenih popusta, tu su i akcije tipa „dve za jednu“, „kupiš dve – dobiješ tri“, „kupiš jednu – drugu dobiješ upola cene“, itd. Kada se „čiste“ magacini, što je čest slučaj kod prodavnica garderobe, možete naići i na sniženja i do 80-90 odsto. Za nas je poražavajuće saznanje da je hrana i garderoba u Engleskoj, kada se sve sabere i oduzme, jeftinija nego u Srbiji, a da su pritom standardi proizvoda mnogo, mnogo viši. To je još više poražavajuće ukoliko znamo da je, između ostalog i zbog nedavnog skoka funte, Engleska jedna od skupljih država u zapadnoj Evropi.

Među suvenirima Bristola nećete moći da ne primetite žute majice i šolje sa natpisima „Never mind Harvey Nicks, come to St Nics“. U pitanju je svojevrsna reklama za neobičnu pijacu u centru Bristola. „Harvey Nichols“ je naziv lanca ekskluzivnih robnih kuća, dok je pijaca St Nicholas, mesto gde se prodaje organska hrana i proizvodi ručne izrade. Osim njih tu se nalaze razni internacionalni restorani brze kuhinje, a prodaju se i nargile, rizle (Englezi uglavnom motaju duvan, pošto su cigarete izuzetno skupe), mirišljavi štapići, a svuda naokolo vas posmatraju sa slika i crteža – Bob Marli i Če Gevara.

Među suvernirima ćete primetiti i one ružičaste sa natpisom “Old market – straight street”, a u pitanju je bezazlena šala sa ovim delom grada, koji se odnedavno zove “Gay village”, a u kome se nalaze mnogobrojni LGBT barovi sa istaknutim zastavama u duginim bojama. Seksualna orijentacija nije nešto oko čega se u ovom gradu vodi rasprava, a interesantno je videti žene i muškarce koji u tradicionalnoj, orijentalnoj ili afričkoj garderobi bezbrižno prolaze kroz ovaj deo grada koji se nalazi blizu samog centra. Valjda su i oni, kao manjina, senzibilisani na različitost.

Na kraju, ne treba zaboraviti još neke detalje kada se govori o Bristolu. On je udaljen desetak kilometara od mora, tačnije od Bristolskog zaliva, sa kojim je povezan kanalima i rekom Ejvon (Avon). Kada dođete do zaliva, preko puta ćete videti Vels. Ove godine moderna gradska luka slavi 200 godina postojanja, a čitav grad je izlepljen fotografijama i skicama luke, čekajući otvaranje velelepnog, novog Muzeja grada, koji se nalazi upravo na mestu starog pristaništa. Iznad Ejvona se nalazi još jedan simbol grada – most Klifton suspenžen (Clifton Suspension Bridge), delo slavnog graditelja Isambarda Brunela. Visok je preko 400 metara i svojevremeno je bio jedan od najviših u svetu. Donedavno je bio mesto sa kojeg se relativno često izvršavalo samoubistvo, pa na njemu imate istaknute ploče sa pozivima humanitarnih organizacija da im se javite ukoliko imate nekih problema. Nedavno je na ogradama mosta postavljena visoka žica, tako da biste morali baš da se potrudite ukoliko biste željeli da skočite sa njega.

I na samom kraju, valja spomenuti najveći festival balona na svetu, koji se preko 30 godine održava u Bristolu, tokom avgusta. Skoro da je nadrealna slika grada nad kojim lete desetine ogromnih, šarenih balona sa posadom. Ovaj festival je takođe simbol Bristola, kao što su to i likovi, u Engleskoj i širom sveta popularnih crtanih filmova „Volas i Gromit“, o kojima ćemo nešto reći drugom prilikom. Kao što je to i avion „konkord“, koji je pravljen u ovom gradu. Kao što je to nobelovac Pol Dirak. Kao što su to slavni Bristolci – Keri Grant, Džon Kliz ili Bob Houp. Kao što su to…

Nedim Sejdinović (tekst je, drugačije opremljen, neznatno izmenjen i skraćen objavljen u novosadskom “Dnevniku”)

Jezik, međutim, govori i kada se njime želi ćutati. Njegove reči, kao i reči njegovih saradnika na skupštini Stalne konferencije gradova i opština, u velikoj meri odslikavaju svu pogubnost beskrvne politike, koja će u konačnici, po svemu sudeći, biti gubitnička, bar u onom delu zemlje koji se ne zove Vojvodina. Tadić “und jaranen” su – zalažući se, u skladu sa evropskim putokazima i prirodom skupa, za decentralizaciju i regionalizaciju – zapravo izrekli da suštinski ne žele da se zemlja decentralizuje i da će učiniti sve što je u njihovoj moći da se taj proces što duže odlaže. Oni su, takođe, pokazali da suštinski ne razumeju šta znači decentralizacija, kao ni regionalizacija. Sve je bilo u skladu sa nedavno izrečenom predsedničkom besmislicom, koja je namerno “iscurela” u javnost, o tome da će centralizovana DS doprineti decentralizaciji zemlje. A svima je jasno da je Statut Vojvodine, embrion decentralizacije, usvojen samo zbog toga što stranka, hvala bogu, nije bila dovoljno centralizovana i nije skončala “pod skutima” predsednika i njegove PR službe.

Pre nego što pređemo na konferenciju SKGO, treba podsetiti da Tadićev nedolazak na svečano proglašenje novog Statuta, juče u Novom Sadu, predstavlja svojevrsni politički autogol. Predsednička PR služba očigledno nema moć da izmesti svoj pogled iz “kruga dvojke” i da posmatra stvari i iz drugog ugla, te da u skladu sa tim prepozna šta je koristan a šta štetan politički potez, odnosno “nepotez”. (Inače, osnov dobrog PR-a jeste posmatranje stvari iz što više relevantnih uglova.) Njegovo glasno odsustvo predstavlja još jedno poniženje građana Vojvodine, koje je bilo zapravo “tačka na i” sramnog odugovlačenja usvajanja Statuta. Sigurno je da će građani Vojvodine pronaći načina da predsednika kazne zbog ove njegove “završne gluposti”, a verovatno će i vojvođanski DS – ukoliko želi da preživi poziciju između čekića i nakovnja u koju ga je, s namerom ili ne, gurnuo predsednik stranke – pronaći odgovor na besmislene tvrdnje predsednika da je u prvoj verziji statuta bilo elemenata koji su ugrožavali suverenitet zemlje.

Upornim ponavljanjem izlizane fraze o “suverenitetu i integritetu Srbije” Tadić zapravo pokazuje da je – nazovimo stvari pravim imenom – centralista u srcu i duši, i da se po tome suštinski ne razlikuje od Nikolića i Koštunice. I nažalost, to nije posledica samo procene njegove PR službe nego nečeg mnogo dubljeg. A da smo u pravu kada to tvrdimo, govore jednostavna poređenja. Recimo, u jednoj centralizovanoj zemlji kao što je Francuska, pokrajine imaju neuporedivo veće nadležnosti nego što bi Vojvodina dobila i po prvobitnoj verziji statuta. “Nove nadležnosti” nisu uporedive, faktički su smešne, u odnosu na ono što je Vojvodina imala pre Miloševićevog ustavnog puča, odnosno u periodu kada je doživela ogroman ekonomski, kulturni i svaki drugi napredak. Čak, analitičari s pravom upozoravaju da, po važećem Ustavu (kojeg su, btw, građani Vojvodine odbacili) i Statutu, Vojvodina ima mnogo lošiju poziciju nego po miloševićevskom Ustavu iz 1990. godine.

Na konferenciji SKGO predsednik je izneo jednu veoma interesantnu tvrdnju. On je rekao da proces regionalizacije i decentralizacije ne sme da bude proces feudalizacije. Zašto je to rekao i kakvog to ima smisla? Jasno je da je centralna Srbija tradicionalno navikla na feudalni način organizacije života i da iz njega suštinski nikada nije iskoračila, odnosno da lokalne “age i begovi” postoje bez obzira na državno i društveno uređenje, pogotovo ako uzmemo u obzir hroničnu insuficijenciju demokratskih pravila igre. Ono što na prvi pogled može biti apsurdno ali je istovremeno proverivo tačno, to je činjenica da lokalne “age i begovi” imaju veću, za stanovnike i bolno veliku moć, ukoliko je država centralizovanija. Iz prostog razloga što u centralizovanoj zemlji, koja je po definiciji bezdušna, jer je stotinama milja udaljena od “običnog čoveka”, nema mogućnosti neposredne korekcije sistema lokalne moći u samoj lokalnoj zajednici ili regionu. Upravo bi sistem decentralizacije, koji bi značio ne samo prenos vlasti i nadležnosti, već i osnaživanje drugih poluga društvene moći i uticaja, uz demokratizaciju i promociju civilnih vrednosti, smanjili mogućnost “feudalizma”. Dovođenjem u vezu “feudalizma” i decentralizacije, pa makar i putem negacije, Tadić pokazuje kako doživljava vlast, kao i to da ne razume šta je suština decentralizacije, odnosno da je u pitanju potpuno obrnut proces od procesa jačanja lokalnih “aga i begova”. To je otprilike kao da je rekao da proces mršavljanja ne sme da bude proces neprestanog krkanja svinjetine i ispijanja piva!

Predsednik je zapravo hteo reći da je feudalizam u Srbiji moguć jedino ako je Srbija – jedan feud, nedeljiv! S obzirom kakav je njegov odnos prema Statutu Vojvodine, kao i odnos prema unutrašnjoj organizaciji zemlje, s obzirom kakve simboličke poruke šalje svojim građanima, jasno je da on ne želi da Srbija napusti feudalistički način promišljanja života i smrti. To je ono što on i mnogi ovde nazivaju tradicijom. Mada deluje nategnuto kao teza, ali suštinski je predsednik rekao, i vrlo lako je to razumljivo i običnim građanima, da od decentralizacije, dok je on na vlasti, nema ništa, odnosno da građani ne treba da brinu da će neko tu da se suštinski zajebava oko regionalizacije i jačanja lokalnih samouprava, već da je u pitanju mimikrija “u skladu sa evropskim putokazima” i prirodom skupa. I ovom prilikom, Tadić je bezvoljno pričao o Statutu Vojvodine, kao da je on, božemeprosti, u suprotnosti sa decentralizacijom i regionalizacijom zemlje. Kad god priča o Statutu Vojvodine, predsednik ima izraz lica upućen širokim narodnim masama: jebiga, morali smo ga usvojiti, izvinjavam se!

Njegov bliski saradnik, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas – koji je u javnosti već imao toliko “provala” da je po njima stao rame uz rame sa Palmom, koalicionim kolegom iz Jagodine – na toj konferenciji je počeo da brani Beograd! Veli da Beograd toliko daje u budžet da, parafraziram, faktički hrani pola Srbije, a da opet svi napadaju glavni grad koji nije ni kriv ni dužan. To naravno uopšte nije tačno. Niko pod centralizmom ne podrazumeva nekog radnika sa Karaburme koji vredno radi i redovno plaća svoje obaveze prema državi. Pod centralizmom i pod beogradizacijom ne podrazumevaju se opštine, gradski budžet i opštinski budžeti već više nego glomazna i centralizovana državna administracija, na koju su poput pijavica (pijavice na pijavicama) prikačene mnogobrojne institucije, firme, agencije, organizacije i pojedinci. Ni nekoliko puta bogatija država ne bi mogla da “hrani” tako brojnu i tako raspojasanu elitu koja odavno ne živi ni na nebu ni na zemlji, i koja apsolutno nema uvida u to kako živi ostatak zemlje. A i ako ima, bezdušno smatraju da im “tako i treba” jer ne žive u Beogradu!

Uticajni demokrata Đilas na taj način zapravo klasično izvrće tezu. Kako to treba čitati i ima li uopšte smisla to što on govori? Možda je ovo hteo da kaže: nije Srbiji (i nesrećnoj Vojvodini) problem – Beograd, već je Beogradu problem ostatak Srbije, koji stalno nešto zanoveta i ništa ne radi! Suština je izgleda u tome, u tom mentalnom kontinuitetu imalaca moći u Beogradu, koji ono “nešto malo” izvan Beograda doživljavaju kao nekakvu izraslinu na Beogradu, čiji se smisao krije u tome da nahrani Beograđane i da im obezbedi prostor za odmor i zabavu, ako im dosade “splavovi”. Života izvan Beograda nema! Izraslina na Beogradu je dobroćudna ako je mirna, ako ćuti i ako se na njoj ne primećuju nikakve promene. Zloćudna je ako počne da traži svoja prava i izađe iz pozicije inferiornosti…

Beograd građane izvan sebe (!) doživljava kao infantilne, nedovoljno obrazovane i prosvećene da se brinu sami o sebi. Nažalost, tu se može govoriti o maniru koji je veoma široko rasprostranjen i koji ima razne pojavne oblike. A suštinski je, izgleda, situacija obrnuta, izgleda da beogradska elita ne ispunjava niti jedan uslov da se nazove elitom, osim “love” koju poseduje. Problem nastaje kada neko saopšti da je “car – go”! Ubrzo biva marginalizovan, a to je najbolje što mu se može desiti.

I ako neke veze imaju sadašnji zahtevi za decentralizacijom sa događajima prilikom raspada bivše SFRJ – onda se one kriju pre svega u tome što građani Vojvodine, a potom i građani centralne Srbije, uprkos gromoglasnim medijskim porukama sa beogradskih stanica koji čine sve da izgube svaku alternativu, jasno vide da je car – go! Ako se to ne shvati, doći ćemo u situaciju da Beograd izgubi pravo da vlada Srbijom, kao što je izgubio pravo da vlada drugim delovima bivše Jugoslavije. Neće najverovatnije biti nove secesije, mada ni to nije isključeno, već će se desiti pravi proces decentralizacije Srbije, a u kojem će i Vojvodina morati dobiti svoje izvorne nadležnosti.

Nedim Sejdinović (www.e-novine.com)

„Beogradski fantom“ je tako epopeja o jednom drugačijem vremenu u kojem su postojala bar neka pravila koja su se mogla kršiti. Ali on je i nešto drugo: on je davni eho jednog naroda kojem je bilo tesno u „ogradama civilizacije“, i koji je verovao da se varvarstvom može u savremenom svetu ostvariti kvalitetna egzistencija. E sad se treba vratiti u „ograde civilizacije“, a to će biti teško! Kako je ono govorio pokojni premijer: od akvarijumskih ribica se može napraviti riblja čorba, a obrnuto baš i ne ide!

Nedim Sejdinović

I nema tu viška istorije niti filozofije, nema tu ni materijala za umetnost i književnost, nema prostora ni za izvrnuta gledišta, jer ništa od toga nikome, pa ni nama samima, nije interesantno. Čak ni za antropologe nema prostora, niti za etnologe. Uz sve naše nesreće, mi imamo dodatnu nesreću potpune praznine, skorele ili pozajmljene pa izraubovane tradicije: čak ni naša mržnja i naše zlo, kojih imamo za izvoz, nikome nisu atraktivni, tako bedni i izlizani.

Desi se tako u istoriji da čovek ili zajednica sebe dovedu u poziciju da svaki korak deluje pogrešan, da vodi u provaliju. A ne može se više ni u mestu ostati. Ne može.