Nedim Sejdinović je rođen 1972. godine u Tuzli, a novinarstvom se bavi od 1992. godine, od kada živi u Novom Sadu. Sejdinović je predsjednik Izvršnog odbora Nezavisnog društva novinara Vojvodine i urednik portala Autonomija. Prije ovih knjiga, objavio je zbirku priča „Hodočašće viška” (1998).

Eseji iz knjige „Zatvorski sindrom“ su prilično angažovani. Koliko je uopšte moguće danas pisati, misliti i stvarati izvan uticaja dnevnih događanja i politike?

– Nama su, odavno već, oduzeli pravo na privatnost, politika je deo naših života. Naš život je postao javan. Svi smo učesnici u igri koju nismo hteli, i čija pravila ili ne poznajemo ili su nam pak odbojna. Najgore od svega što možemo da učinimo jeste da se pravimo ludi i da to ne prihvatimo kao činjenicu. Da stojimo po strani i dopuštamo da se lopta odbija od nas kao od stative. Ne želim nikoga da povredim, ali ja ne razumem ljude koji književnost i umetnost doživljavaju kao autonomnu delatnost koja nije zavisna od vremena u kojem nastaje, pogotovo ako je ono ovakvo kakvo naše jeste. Takvi su mi odmah sumnjivi. Počesto su zapravo oportunisti, potmuli promoteri retrogradnih ideologija, koji na prvoj krivini pokažu svoje pravo lice. Ne znam da li me oni više nerviraju ili oni koji javno zastupaju mržnju i šire banalne stereotipe.

Ko su kradljivci naše privatnosti?

- Ne pristajem na manihejsku podelu na zle i efemerne političare i dobre književnike-umetnike-naučnike, zagledane u večnost. To je po meni glupost. Naše iskustvo pokazuje da su umetnici i naučnici, akademici takozvani i drugi, naneli ponekad i više zla susednim narodima i građanima vlastite zemlje od političara. Njihova je pozicija čak i nemoralnija, jer se kriju iza večnosti, iza autonomnosti umetnosti, iza slobode intelektualca da iskaže svoj stav. I niko od njih nije snosio bilo kakvu, bar moralnu odgovornost. Zbog toga oni i danas propagiraju one iste ideje koje su devedesetih ubile više od 100.000 ljudi na našim prostorima i unesrećili milione. Oni su takođe kradljivci privatnosti, čak veća prepreka napretku Srbije i celog regiona nego, po definiciji, katastrofalni i neobrazovani političari.

Zanimljivo je shvatanje pojma krivice na ovim prostorima. Za sopstvene promašaje je uvijek kriv neko drugi, a postoji konstantno odsustvo samokritike i sagledavanja događaja iz realnog ugla. Kako gledate na ovaj vječito prisutan fenomen?

- Uvek se setim stiha iz Kavafijeve pesme „Iščekivanje varvara“ – „Bez varvara sada što će biti s nama“. Mi neprestano proizvodimo varvare i neprijatelje koji ugrožavaju naše kraljevstvo, samo da ne bismo sami sebe pogledali u ogledalu. Pogledajte našu istoriju: mi smo uvek na vetrometini velikih nečastivih sila, žrtve zle sudbine. Znate ono: nismo imali ništa a onda su došli okupatori i uzeli nam sve. To je način na koji poimamo stvarnost, to je naš komunikativni kod, mentalitetska odrednica. Nema tu ni logike ni etike. Spremni smo da branimo vlastitu prazninu do smrti.
Ako ikada budemo sumirali naše živote, ključno pitanje će biti da li smo uopšte živeli. Lako je pronaći krivca, svako oko nas je osumnjičen. Ali, gde smo tu mi, kolika je naša krivica za to što nismo ili jedva da jesmo živi…

Manje-više skoro sve vladajuće stranke, odnosno partije, dolaskom na vlast postavljaju svoje kadrove na najvažnije funkcije države. Koliko se nekompetentnost nekih funkcionera, njihova nedoraslost poslu koga bi trebalo da vrši, može dovesti u vezu sa sve očitijim sunovratom društva pogotova ekonomije na ex Yu prostoru?

- To je sindrom tranzicionih društava, a tranzicija ništa drugo nije nego period nepravde u prelasku iz jednog sistema u drugi. S tim što je vrlo upitno da li ovo što mi preživljavamo danas može da se nazove tranzicija. Govorim pre svega o Srbiji, jer se ne usuđujem da govorim o drugima. Tranzicija bi podrazumevala da mi od nečega idemo ka nečemu. A mi, sigurno je, pojma nemamo kuda idemo i šta je to što želimo da postanemo. Istovremeno, ne možemo da se složimo ni odakle smo krenuli. Dakle, mi se krećemo od ničega ka ničemu. U takvom jednom miljeu, pljačkaškom periodu, isplivavaju na površinu i postaju ugledni oni koji služe ili bi trebalo da služe najduže kazne. I to je „zatvorski sindrom“. Stvaraju se frontovi, klanovi, klubovi, organizacije koje imaju mafijašku strukturu i način poslovanja. Sve funkcioniše po sistemu prijatelj-neprijatelj. Ponekad, kao u mafijaškim filmovima, neprijatelj postaje prijatelj kada se interesi spoje, i obrnuto. Nikakvih tu principa nema, niti ideje. Na funkcije oni postavljaju kompetentne ljude za ostvarenje potrebnog cilja, kompetentne za politikantstvo i bespogovornu lojalnost. I to treba znati, naučiti. Mislim da ne postoji šansa da se to uskoro promeni.

Jeste li razmišljali o nekoj čarobnoj formuli, formuli spasa za izlaz iz toga „vrzinog kola“?

- Nema nažalost čarobne formule, jer velike sisteme nemoguće je jednostavno izmeniti bez obzira koliko su truli. Svojevremeno je jedan političar koji je bio viđen za direktora Radio televizije Srbije predlagao da se svi zaposleni u ovoj kući otpuste i da se ona izgradi ispočetka, od temelja. Verovatno zbog te ideje nije ni postao direktor, a veliko je pitanje i da li bi ta metoda, da je sprovedena, izlučila valjani rezultat. I ja ponekad u očaju pomišljam da bi trebalo otpustiti celokupnu državnu administraciju i sve javne službe, raspisati konkurse i početi otpočetka. Ali, ko bi sprovodio te konkurse? To je pitanje. I ono što je važnije: to podrazumeva da mi imamo negde u rezervi hiljade stručnjaka, a to nije tako. Mi nemamo kapaciteta da se promenimo, bar ne brzo. Pred nama je dug period natezanja, lutanja, vrludanja, i jedino što nas može utešiti jeste prisustvo Evrope, koja će nas valjda i dalje pridržavati za ruku dok ne odrastemo.

Manipulativna moć kvaziistorije je, kako sugerišete, izuzetno velika. Koliki su tragovi kvazistorije na našim prostorima?

- U knjizi se pozivam na istraživanje tima profesorke Dubravke Stojanović. Ono je sprovedeno pod imenom „Novosti iz prošlosti“, a imalo je za cilj da propita i analizira šta zapravo građani Srbije znaju iz istorije, domaće i globalne, i kakvi su efekti (zlo)upotrebe ove nauke u političke svrhe. Rezultat nije iznenađujuć, ali me je ipak uplašio. Narod koji se toliko diči svojom slavnom prošlošću zapravo ništa o njoj ne zna. A pogotovo ne zna ništa o svetskoj istoriji, niti ga ona nešto i zanima. Svet se deli na Srbiju i ostatak sveta, a ostatak sveta je mnogo manji. Istovremeno, kada odete na sajam knjiga, vi vidite da se neprestano „štancuju“ beskrajni tomovi kvaziistorijske literature, čiji je cilj da pokaže kako su Srbi uvek bili na pravoj strani istorije, kako su oni dobri momci, a ovi drugi, tu oko nas – zli. U pitanju su neverovatni, čak komični, obrti i izvrtanja, uživanje u pobedama i još veća, takoreći katarzična sreća u učvršćivanju pozicije žrtve. Možda je ovo preterano, ali verujte da nije daleko od istine: kada bi neko napisao da je Draža Mihailović igrao svojevremeno za „Barselonu“ i da je bio bolji fudbaler nego što je Lajonel Mesi danas, i pritom podastro falsifikovane dokaze za tu tvrdnju, vrlo brzo bi to postalo uvrežena istina. Šalu na stranu, kvaziistorija nastaje kao hobi i biznis. Ono što je najvažnije, ona je sredstvo za beskrajnu manipulaciju i nezasitu vlast.

Čini mi se da na dosta diskretan način pominjete da su i danas na važnim funkcijama pojedine osobe koje su svojevremeno podržavale politiku nekog od članova čuvene trojke: Milošević, Tuđman, Izetbegović. Zar kod ljudi proces promjene stava i mišljenja nije posve prirodan čin? Mora li to, po vašem mišljenju, uvijek biti previše loše?

- Ne, naprotiv. Ja se zaista obradujem kada vidim da je neko promenio mišljenje, da je napustio politiku smrti i mržnje, da je doveo u pitanje stereotipe koji je čine. Nažalost, to se ne dešava često. A i ako se desi, to nije suštinska promena, već više lukrativna šminka, koja se razmaže već na prvom javnom nastupu. Čak je češći transfer u suprotnom pravcu, kada vidite nekoga ko se devedesetih borio se protiv mržnje i užasa, a sada postao glasnogovornih nacionalističkih politika. Pomišljate takođe, da li je promenio mišljenje ili se odlučio za to da do kraja života ima novca za lekare i lekove. Ono na šta ja tačno aludiram jesu ljudi iz senke, oni anonimni koji su izgradili tokom devedesetih stotine vila u elitnim delovima Beograda. Ko su ti ljudi? Kako se zovu? Čime se bave? Ako saznamo odgovore na ta pitanja, možda ću i pomisliti da imamo neke šanse.

Kakav je to zatvorski lili logorski sindrom iz naslova vaše knjige?

- Ne volim da sudim drugima ako prethodno ne presudim sebi. Tako je i ovaj naslov plod moje duboke frustracije. Kada sam posle traumatičnih devedesetih krenuo da putujem tim velikim svetom, posećujući rodbinu, šetajući ulicama Berlina ili Bristola, bio sam ushićen svime što sam video, a pre svega izrazima lica ljudi oko mene. I koliko god da sam uživao, jedan deo mene kao da je tražio da se što pre vratim ovde, u ovu tugu i neizvesnost. I zaista, shvatio sam da mnogi od onih koji su ostali zapravno na perverzan način uživaju u bedastoći našoj, u toj skučenosti i zatvorenosti, u nemogućnosti izbora. U toj haotičnosti, ovde je sve zapravo izvesno i predvidljivo, i mi se često ponašamo kao oni koji su pušteni iz zatvora, a žele da se što pre vrate u njega. Da, u pitanju je i logorski sindrom, jer smo se pomirili sa sudbinom, i svi smo u redu za streljanje, zaplašeni i prepuni surevnjivosti i sitnih sujeta da bismo išta mogli uraditi. Kada bismo se pobunili, pobedili bismo. Ali, to niko ne želi. Kao da mislimo, ako nam je oduzet život, ne smemo dozvoliti da nam uzmu i smrt.

Zašto je potreban elitizam u književnosti?

– Ne mislim ja da kod nas postoji elitizam u književnosti i umetnosti, pre će to biti kvazielitizam. Neko reče da imamo oko dve hiljade pisaca i nešto manje čitalaca domaće proze. Time je sve rečeno.

Junaci Vaših priča su neobični ljudi, čudaci. Zašto?

– Živimo u bizarnim vremenima i postali smo bizarni ljudi. Ono što nama predstavlja normalan obrazac ponašanja, civilizovanom svetu deluje veoma egzotično, nekad privlačno, a nekad i odbojno. Pošto se ja u jednom eseju zalažem da neprestano menjamo perspektive, i da posmatramo sebe iz ugla drugih, druge iz ugla trećih, taj metod sam pokušao da upotrebim u svojim pričama i primetio te, kako vi kažete, neobične ljude kojima i sam pripadam.
Moje priče su slika travestije u kojoj živimo. Naše komedije su tragične, a tragedije – komične. Ne potcenjujući tragedije koju smo preživeli, pogotovo ne njene žrtve, mi smo sve učinili da one postanu besmislene, čak komične. Čini mi se da će se nekada, neke sledeće generacije smejati našim tragedijama. Sa druge strane, naše komedije su do te mere tragične i opasne, neljudske, da me prosto uhvati jeza kada čujem viceve koje se pričaju. U knjizi eseja citiram beogradskog filozofa Stojanovića, koji tvrdi da su vicevi u službi dehumanizacije i mogu da budu zapravo priprema za istrebljenje. Prvo su počeli da se pričaju vicevi o Muji i Hasi, pa su oni nadrljali. Mnogi od nas sliku drugih grade preko viceva. Kada biste ih pitali šta misli o nekoj drugoj naciji, on bi oslikao lika iz vica. A to je veliki rezervoar potencijalnog zla.

Moje priče pokušavaju tu vrstu tragedije i komedije da ismeju na jednom metanivou, ali teško da ja mogu da procenim da li sam u tome uspeo.  Znate, mi živimo u jako teškom vremenu, naše su se metafore istrošile, naša su čula otupela. Ja ću sebe ostaviti u zabludi da moje priče možda mogu da trgnu bar na tren taj mali, mali broj čitalaca, da se zapitaju čemu se mi zapravo smejemo, i zbog čega plačemo.

Zemlja sveznajućih taksista i polupismenih akademika

Za Srbiju kažete da je „zemlja sveznajućih taksista i polupismenih akademika“. Možete li to pojasniti?

- To je uvodni, prozni esej „Balkan diplomatik“, u kojem kroz stvarni razgovor sa taksistom pokušavam da ukažem na ključne probleme današnje Srbije, one koji je izdvajaju od ostalih zemalja regiona. Mada pomalo podsmešljivo prepričavam i komentarišem stavove taksiste, ja odista nemam ništa protiv njega i svih tih zbunjenih ljudi koji su iskapili priču o velikoj zaveri protiv Srba, kako bi lakše podneli stvarnost. Oni nisu ključni problem u Srbiji, već tzv. intelektualna elita. U Srbiji se desila jeziva i skoro sveopšta izdaja intelektualaca i onih koji su takav status iz nepoznatog razloga imali. I upravo je u tome caka, to je to što Srbiju čini drugačijom. U eseju pokušavam da poentiram i kažem da bi taksisti i akademici mogli i da promene mesta a da to niko ne bi primetio. U Srbiji se, naime, nacionalnim korifejima i vrhunskim intelektualcima smatraju ljudi čije je celokupno delo sazdano od banalnosti, mržnje, nemorala i blasfemije. I što je najgore, te intelektualce dele i vlast i opozicija, i to od početka višestranačkog sistema. Kada se za „intelektualni svetonazor“ nametne Dobrica Ćosić, i kada njegovi nastupi, intervjui ili knjige postanu „zvezde vodilje“, onda nije čudno kada običan građanin pomisli da je svet oko njega savršeno jednostavan, da je o njemu moguće sve znati a istovremeno ne pročitati niti jednu ozbiljnu knjigu. Onda nije čudno to što sve teorije zavere ovoga sveta cvetaju u Srbiji i što se na njima zarađuju debele pare… Međutim, stvari nisu do kraja crno-bele. Nisu tu nevini ni intelektualci tzv. druge Srbije. Mnogi su se od njih utišali jer su sitno korumpirani od vlasti, pa dobro razmisle pre nego što kažu nešto što nije u skladu sa dominantnom politikom. Ili su pak potpisali kapitulaciju: vele da su umorni. Oni nemaju pravo da budu umorni. Jednostavno, nemaju!

Pali smo na mnogim ispitima

U esejima i pričama često pišete o bolnim devedesetim. Kako Vam danas izgleda decenija poslije devedesetih, u koju su se itekako polagale nade?

- Nekako je ispalo da smo kraj devedesetih dočekali sa 5. oktobrom, odnosno padom Miloševićevog režima. Da, bilo je to vreme velike nade, ona se mogla videti i na licima ljudi. Sada, sa ove tačke gledišta, skoro da je opšte mesto da je peti oktobar bio pseudoistorijski događaj, odnosno lažni, proizvedeni događaj, forma bez suštine. On je omogućio da poraženi pobede, a pobednici izgube, odnosno da se posle te „pobede“ nikada više ne oporave. U međuvremenu mnoge smo godine izgubili, na mnogim ispitima pali. Uspeli smo možda da upišemo drugu godinu, ali smo preneli isuviše mnogo nepoloženih ispita iz prve.

Vujica Ognjenović (Intervju je objavljen u podgoričkom dnevniku “Vijesti”)

Sve to deluje poznato, pogotovo u svetlu političke, ekonomske i ideološke krize u svetu, pogotovo u kontekstu staklene bašte i globalnog otopljavanja. A posebno nama što nastanjujemo nesrećne balkanske države. Mali problem je samo u tome što je Alenov esej napisan i objavljen još 1912. godine.

Doduše, i tada je svet bio u krizi, neizvesnost je bila deo opšteg osećanja. Ubrzo će uslediti Prvi svetski rat, u kojem će život izgubiti više od 15 miliona ljudi. I tada se kanda osećalo da nešto duboko ne štima i da stvari bez velikog đavola neće leći na svoje mesto. Ali, šta ako je esej ipak univerzalan? Na kraju, Alenovi tekstovi, pisani pre 1912. ili godinama posle, nose istu poruku. Onu poruku koju tematizuju brojni popularnopsihološki priručnici za sreću, koji se poslednjih decenija „štancuju“ u zabrinjavajućim količinama.

Nedavno sam razgovarao sa porodičnim prijateljima, vremešnim Nemcima koji su veći deo života proboravili u DDR-u. Na moje iznenađenje, nisu bili baš nešto oduševljeni kako je rušenje Berlinskog zida uticalo na njihov život. Oni nisu gubitnici tranzicije, bar se meni tako čini. Vrlo brzo po ujedinjenju Nemačke, kao naučnici dosegli su standard „zapadnog čoveka“, a to otprilike znači: letovanja na Maldivima i Karibima, putovanja u najveće svetske metropole, uredan i ugodan život, pa potom i ušteđevinu koja obezbeđuje mirnu starost. Malo li je, posle decenija u najzatvorenijoj zemlji tzv. istočnog lagera?

Međutim, oni kažu da su u principu nezadovoljni i da im je praktično bilo bolje u DDR-u, iza gvozdene zavese. A posebno ih iritira, kako vele, propagandna navika da se o Istočnoj Nemačkoj govori kao o nesrećnoj zemlji… Nismo došli do toga da počnu da hvale kvalitet „trabanta“, jer smo ubrzo promenili temu.

Dugo sam bio zbunjen i pokušavao da, bar za sopstvene potrebe, odgonetnem uzroke ove čudnovate nostalgije. Nisam siguran da sam pronašao odgovor, ali sam pomislio da je u pitanju žal sa nekom vrstom izvesnosti, sličan nostalgiji koja živi na prostorima bivše SFRJ. Žal za sistemom u kojem su se znala i poštovala pravila igre, žal za večitom infantilnošću koju nam je neko oteo… Za jedinstvenim osećajem da neko drugi brine o tebi, i da će biti  dovoljno samo da budeš manje-više poslušan. Nostalgija za vremenom kada nisi morao da praviš izbor koji te uglavnom čini nervoznim i nesigurnim. Uvek je ugodno kada neko drugi donosi tvoje odluke i preuzima odgovornost za njih, bio to roditelj ili majka država.

Tu je naravno i ta monolitna i monumentalna slika sveta, precizna i jasna, bez suvišnih poteza kistom. Nema potrebe da stvaraš svoju malu sliku i da je suprotstavljaš slikama drugih. I jasno je na toj binarnoj, kockastoj slici ko je prijatelj, a ko neprijatelj. U totalitarnim sistemima čovekova neurotična potreba za redom doživljava materijalizaciju, savršenstvo izgleda lako dohvatljivo. Svet je linearan i pažljivo posložen u ladice. Možda su i tu razlozi za nostalgiju, možda se i tu krije moć totalitarizma.

Na kraju, ono što je najjednostavnije ali ne i najmanje važno: oni su tada bili mlađi i svet oko njih nudio je „obećanja blistava“ i „moćnu riječ“, kako bi to pevao Tin Ujević u „Svakidašnjoj jadikovki“. A sada više reči nemaju snagu, a obećanja ostadoše neispunjena. Alen kaže da radost nema autoritet, jer je mlada, a tuga stoji na prestolu iskustva i starosti i zbog toga je mnogo više poštujemo.

E sada, vratimo se u zemlju Srbiju. Da li je ovde moguće biti srećan? Svako će reći da je sve propalo i da iz ovog ćorsokaka nije moguće izaći. I pokušati eventualno iz svega toga izvući kakvu korist za sebe. Pokušajte da budete optimista, pa ćete videti kako ćete proći. Ovde je u modi biti očajan i razočaran. Oni koji su plaćeni da budu srećni, posle radnog vremena povlače se u prazninu i tugu. Isto rade i oni koji su plaćeni da budu očajni. Pokažite mi prstom onoga ko je srećan. Mislite da su to oni koji prolaze ulicama u zatamnjenim džipovima? Ne, ne bih rekao…

Pesimizam je dominantna ideologija, i njega svi dele. I oni koji eskapistički žive u izmaštanoj slavnoj srbskoj prošlosti, i oni koji se sa nostalgijom sećaju Titovog vakta, i oni koji kažu da su pod Slobom živeli bolje. Pa čak i oni koji kukaju da su im dvehiljadite uzele jedino što su imali grozomornih devedesetih – nadu da će sve biti drugačije kada prođe ono, a dođe nešto drugo. Pesimizam je isti, neprijatelji se množe. Čini mi se da bi ovde ljudi bili spremni poginuti da bi zaštitili svoju tugu.

Završavajući ovaj tekst, razmišljam o tome kako će biti shvaćen u ovo predizborno doba… Ljudi oko mene su očajni, frustrirani, život im se pretvorio u pakao, voleo bih da im ponudim neku nadu. Pozivam ih, pomalo petparački, da ispitaju uzroke svog očaja, da ga osveste. Kako da im kažem da moraju biti ponovo mladi i naivni ako žele da budu srećni?!

I prosto me inercija vuče da na samom kraju kažem da je sve propalo, da nešto duboko ne štima i da bez velikog đavola stvari neće leći na svoje mesto. Da kažem da nismo dodirnuli dno i da ima još dugo da se pada. Ali, ja to neću da kažem.

(Novi magazin)

Plastelin: Šta je starije – književnost ili novinarstvo, čime ste prvo počeli da se bavite?

Nedim Sejdinović: – Naravno, književnost je prva. Najstariji zanat. U novinarstvo sam kročio preko književnosti, objavljujući književne prikaze u magazinu “Nezavisni” počev od sada već davne 1992. godine. Tadašnje vreme i okruženje bukvalno me je nateralo da se bavim i drugim temama. Preko društvenih, došao sam i do političkih, čak dnevno-političkih. Nikada, međutim, sebe nisam doživljavao kao novinara. Ali, činilo mi se, a i danas to mislim, da je nemoralno stajati po strani u tragičnim vremenima. Oglašavati se, kako bi se sačuvalo tih, kako bi rekao Vojislav Despotov, “deset deka duše”. Književnost nije transcedentna delatnost, a izdvojena pozicija, koja teži da bude superiorna, u svakom vremenu se zapravo zasnivala na protivljenju bilo kakvim društvenim promenama. E sad, što se sve to tako odužilo valjda nisam kriv ja.

“Zatvorski sindrom” je Vaša druga knjiga. Kako je nastajala? Odakle naslov?

- Pa, upravo je to taj međužanr, prozvod shizofrenije čoveka koji se bavi novinarstvom i književnošću istovremeno. U pitanju su novinski eseji koji tematizuju našu stvarnost, pokušavajući u njoj pronaći i prepoznati mehanizme večne i beskonačne ljudske gluposti. I primitivizma, naravno. Zbog toga oni tako “očijukaju” sa antropologijom i psihologijom. Kada sam sve te tekstove, koje sam objavljivao od 2003. do kraja prošle godine u raznim novinama i na internet-portalima, skupio na gomilu, pomislio sam da bi od toga mogla nastati knjiga. Veliki deo tekstova sam odbacio, a onda sam od prijatelja tražio da mi iskreno kažu da li ostatak funkcioniše kao celina, i da li uopšte ima smisla to ukoričiti. Oni su rekli “da”, i šta je meni drugo preostalo nego da je priredim za štampu… Namerno iz tekstova nisam uklanjao vlastite pogrešne procene. Interesantno je da sam grešio na onim mestima gde sam bio optimista. Zbog toga je i teško ovde biti optimista, uvek ispadneš smešan.

Što se tiče naslova, pošao sam od sebe. Kada sam posle tih tmurnih devedesetih, kada mi je i Kikinda delovala jako, jako daleko – počeo da odlazim vani, i kada sam se sreo sa ogromnim svetom različitosti i mogućnosti, koliko god da sam bio ushićen i srećan hodajući ulicama Berlina i Bristola, imao sam i želju da se što pre vratim kući, gde je sve tako izvesno i jasno u toj našoj ogromnoj neizvesnosti i dubokom mraku. Po povratku sam počeo da primećujem i da ljudi tu, oko mene dele taj strah od “velikog sveta”, da zapravo na perverzan način uživaju u sveopštoj bedi, nesreći i zatvorenosti. Čak i oni koji su oštri i nepokolebljivi kritičari. I da su ovde najugledniji oni koji služe ili bi trebalo da služe najduže kazne.

Šta je najveći problem ljudima koji ovde odluče da se bave književnošću, novinarstvom ili i jednim i drugim ?

- Sve je problem. Možda je ipak najveći taj što u Srbiji, pa i u celom regionu, ne postoji dovoljan broj konzumenata “ozbiljnih sadržaja”, bilo da je reč o novinarstvu, književnosti ili umetnosti uopšte. Kada se recimo vozite u-bahnom po Berlinu, videćete ogroman broj putnika koji čita knjige. Kada odete u galeriju, naiđete na ogromnu gužvu. Bilo da se radi o tradicionalnoj ili alternativnoj umetnosti, između kojih su zapravo granice izbrisane. Bio sam toliko nekulturan pa sam u metrou pokušavao saznati šta se čita u Berlinu. Znate, ima tu te knjižarske bižuterije, ali i veliki postotak sjajnih autora i naslova. Kod nas je jedino država producent i donator vrhunske kulture, i pokoji strani fond. Medijsko i kulturno tržište praktično ne postoji. Kada nema kupaca, nema ni robe. E sada, najlakše bi bilo reći da su ti “neuki građani” krivi za sve. Ne mislim da je to baš tako jednostavno. Krivi smo mi koji smo pasivni. Publiku treba stvarati. Ne može biti alibi to što su mrežu nad građanima prepleli razni “nacionalni bardovi” koji su se izgubili u nekom davnom vremenu i kafanskoj izmaglici, sve sa kamom u zubima.

Koji od Vaših brojnih angažmana zahteva najviše vremena i energije?

- Mašina melje, mašina stvarnosti. Ko zna da li bih ovaj rukopis, kao i zbirku priča “San svakog upaljača”, koja je nedavno objavljena, ikada pripremio za štampu, da nisam operisan, pa sam se nekako izglobio iz vremena i prostora. Za stvaranje je potrebna dokolica, a dokolice nema u tragi(komi)čnim vremenima. Osim kod onih kojima se ceo život pretvorio u dokolicu. Nadam se da sam iz svega toga nešto naučio…

Inače, zaista mi teško pada kada vidim kako su sjajni, talentovani ljudi moje generacije, ili nešto stariji ili nešto mlađi, pobegli u unutrašnji azil i predano izgradili oko sebe zidine tišine i ozlojeđenosti. Ne optužujem ih, mnogo puta sam bio na granici da im se pridružim. I pitam se: da li ima nade za njih, nade za nas?

Gde povlačite granicu između javnog i privatnog ?

- Nama su oduzeli pravo na privatnost. Javno je toliko duboko zadrlo u naše živote, a mi toga najčešće nismo ni svesni. Unutrašnji azil je svojevrsna kapitulacija, niste ni svesni da vas, sve sa tim vašim zidinama, voda javnog nosi. Nije samo nemoralno, nego i neinteligentno ne delovati u javnom. I, naravno, istovremeno se boriti za privatnost. Dakle, nema granice, sve je javno u ovom “čudesnom svijetu privatluka”.

U jednoj od kolumni u “Zatvorskom sindromu” zastupate smelu tezu da je društvo u kome živimo – bolesno od depresije. Kad znamo da je depresija, na nivou pojedinačne ljudske ličnosti, teška i opasna bolest, da se sporo leči a lako vraća – kako lečiti društvo?

- Hteo sam samo da ukažem da su mehanizmi kako naše društvo i osobe obolele od depresije reaguju ili pak ne reaguju na svet oko sebe – veoma slični. Možda su i uzroci bliski: postoji tu negde, duboko u nama, problem koji nismo ni osvestili, a kamoli pokušali da ga rešimo. Svi znaju da tu nešto suštinski ne štima, a plaše se da priznaju. Narod koji ne može da izađe na kraj sam sa sobom, da kroz kritičko sagledavanje istorije uredi sebi život, sklon je agresiji i razaranju. Kada više nema nikoga na koga će agresija da bude usmerena spolja, ona se okreće ka unutra. A to jeste jedna od definicija depresije. No, to jesu smele teze, pa sam ih ponudio u formi teme za razmišljanje. Što se tiče pitanja da li je moguće izlečiti društvo, kao što rekoh – ovde optimista uvek na kraju ispadne smešan!

Koliko smo se kao društvo i pojedinci navikli na zlo?

- Pakao je nedostatak dobra. Mi ovde nismo ni imali mogućnost da se naviknemo na dobro, pa smo se navikli na zlo. Jedino strašnije od tog sveopšteg zla jeste odbacivanje mogućnosti da postoji dobro. A to se nama desilo. Ovde žive posvećenici zla i laži, ono je ulaznica, tajni kod, ovde ritualno postajete deo “ozbiljnog društva” ako pristanete na propozicije koje nameće laž i licemerje.

U “Zatvorskom sindromu” prikazali ste medijsku histeriju – atmosferu linča koja se kod nas vrlo lako pojavljuje. Kako komentarišete ovako nizak prag tolerancije?

- Medijska scena Srbije se na različite načine obrađuje u ovoj knjizi. Kako rekoh, i pitanje medija je pitanje tržišta. Ako većina kupuje falš-robu, kvalitetna roba će se malo ili nimalo proizvoditi. Sa druge strane, vi morate da produkujete publiku, da je navikavate na dobre medije kojih nema. I tu imate krug iz kojeg je teško izaći. Opšte je mesto da su ovdašnji mediji u funkciji onih koji imaju moć. Problem je u tome kada građani to ne prepoznaju, pa upravo takve medije najviše konzumiraju. Istovremeno će svi reći da “mediji lažu”, a onda će njihov sadržaj “iskapiti”. Takva medijska scena u konačnici proizvodi linč svih onih koji ne pristaju na ta pravila igre ili koji na bilo kakav način zasmetaju tzv. “nacionalnim interesima”, koji su po definiciji lažni.

Kako vidite sudbinu književnosti i novinarstva na ovdašnjoj sceni?

- Pred nama je starozavetna bitka između pojedinačnih napora i konzistentne većine. Šansa postoji ako se ti pojedinačni napori stope u jedan. Ali, u to ne verujem. Odveć smo svi zaraženi sitnim interesima i sujetama da bismo mogli da prepoznamo zajednički interes.

S obzirom da raznim povodima dolazite u Kikindu, kako biste ocenili kikindsku književnu i novinarsku scenu?

- Kikinda (uključujem tu i Mokrin) jeste fenomen. Ne znam odgovor na pitanje otkud toliko kvalitetnih stvaralaca na jednom mestu. Mora da postoji neka caka, meni nepoznata. Trebalo bi da Kikinđani počnu malo da, po principu know-how, obučavaju ljude iz drugih sredina kako stvoriti velik broj aktivnih i vrednih mladih ljudi na jednom mestu.

Šta Vam je sledeće u planu?

- Početkom sledeće godine trebalo bi da izađe još jedna knjiga priča. A valjda ću nekada dovršiti i romančić na kojem dugo raduckam.

(Plastelin)

O politici, ekonomiji, privredi i ostalim temama koje se nahode u našoj kao državi, svi ovde govore, neprestano. I svi sve znaju, kao što uostalom dubinski poznaju sva globalna (s)kretanja, o kojima u našim medijima uglavnom samo natruhe informacija prolaze. Nema zemlje na planeti, niti u nekoliko susednih galaksija u kojoj ordinira tako visok procenat spoljnopolitičkih analitičara, samouverenih kao da su kolumnisti u „Mond diplomatiku”. Zaverolog Dejan Lučić beleži ono što „snatri”,  i tu ostaje trag jednog suludog vremena iz koga će možebiti neke naredne generacije iskoračiti. Međutim, biseri mudrosti i kritičkih osvrta, sinteza i antiteza, koje naši građani prosipaju po ulici, ostaće nezabeleženi. Trebao bi nam jedan oveći kontigent vukova karadžića, da sistematizuje ludilo za izvoz. Jer, ove stotine knjiga o zaveri protivu srpskog naroda koje svake godine izlaze i bivaju hitovi na sajmovima knjiga samo su dosadne kopije ingenioznosti narodnih poeta. To je kao kada poredite domaći i kupovni ajvar.

Elem, taksista je komparativno poredio broj zaposlenih u mašinskoj industriji Novog Sada, nekada i sada. Složio sam se da su brojke koje je prezentovao uznemirujuće. Složio sam se i sa konstatacijom da ekonomska politika sadašnjih vlasti ne odgovara potrebama našeg društva. Ali, kako rekoh, neki mefisto mi sede na rame i bukvalno me natera da konstatujem da je veliki problem i u tome što smo protraćili devedesete godine, koje su donele najveći tehnološki i ekonomski razvoj čovečanstvu u njegovoj istoriji. Dok je svet menjao svoje obličje, mi smo, jelte, ratovali i ubijali, sve sa pesmom, rakijom i osmehom.

PROKLETA JE AMERIKA

Taksista je konstatovao da lupam gluposti. Nismo mi krivi zbog toga što smo ratovali već je kriva Amerika, njegova je lapidarna misao. Veli da rat nisu „izmislili” ni Milošević, ni Tuđman, ni Izetbegović, već Amerikanci, koji su nam naložili da imamo da ratujemo. E sad, ja sam mogao da prihvatim ove logički utemeljene tvrdnje i odvezem se kući u miru auta njegovoga. Ali, onaj mefisto opet nešto zakera, pa ja nastavih da lupetam. Rekoh, nije Amerika kriva zbog toga što smo srušili Vukovar do temelja, što smo četiri godine bombardovali Sarajevo, ubili hiljade ljudi u Srebrenici, i šta sve ne, da ne nabrajamo… On je, međutim, ostao dosledan svojim stavovima i utvrdio da je i to Amerika naredila ili izmislila, pa i sprovela ako nije izmislila… Naveo je on tu čitav niz izvora koji dokazuju njegove teze, gledo je on na televiziji, čito u novinama, listo u knjigama…

Na kraju, stigosmo i kući. Na izlasku mu rekoh da je nacionalista i da tu jeftinu propagandu slušam već 20 godina, a on mi se izvinio (inače, neprestano se izvinjavao tokom svoje žarke diskurs-hernije) i rekao da je malo nervozan ovih dana. Ja sam rekao – doviđenja, prijatno! – a on je, pre nego zatvorih vrata, dodao da nije nacionalista i da su svi njegovi najbolji prijatelji – ne-Srbi. Da, i rekao je da poštuje različitost, upotrebio je tu reč koje organizacije civilnog društva sve češće upotrebljavaju.

Pazite, nastranu to što skoro svaki nacionalista uzima kao primer svogkosmopolitizma činjenicu da ima prijatelja inoverca. Pa i svaki je nacista imao svog „dobrog Jevreja”, kojim je dokazivao da protiv Jevreja nema ništa u globalu. Među milionima Jevreja koji su nastradali, po takvom tumačenju, i nisu nastradali „dobri Jevreji” (osim ako neki nije zalutao) već oni kojima je unapred oduzeto pravo da budu ne samo „dobri ljudi”, već ljudi uopšte. Stvar je prosta, kao što je prosta i istina na prostorima prostote. Ili što bi rekao jedan pametan čovek: istina je većma veoma komplikovana, pa zato malo njih veruje u nju.

NEMUŠTI U GUSTOJ MAGLI

Ono što mene, međutim, plaši i zbog čega valjda ne volim onog mefista na ramenu, jeste da taksista zapravo možda i nije neki eklatantni nacionalista i šovinista, kakvih je ovde ko šaše. On je, nije se iznenaditi, možda tek „običan čovek” iznikao na zemljištu višedecenija tretiranom hemijskim otrovima, koji su zasipani sa najviših vrhova naciona. Hemijskog otrova koji je prozveo jezički kod kojeg su skoro svi usvojili, a neki, na svoju žalost – ne. Kod, zbog kojeg se ne razumemo međusobno, ne kao da govorimo različite jezike, već kao da smo svinemušti u gustoj magli.

Taj virus-kod je postao alat nekomunikacije ne samo kada se govori o političkim temama već kada se zbori uopšte. Svaki razgovor, pa čak i onaj o vremenskoj prognozi, može biti okidač uz pomoć kojeg se vi i sagovornik odjednom nađete na različitim krajevima svemira. Recimo, i to nije retkost, čućete da su klimu pokvarili Amerikanci da bi doakali Rusima i Kinezima, a da su potom Rusi i Kinezi, kao u vicu, na kraju ispali pametniji, pa su zajebali Amerikance – uraganima. Ili druga verzija: da su se Amerikanci zaigrali, pa sami sebe zajebali.He-he! I tako dalje. Ovo su samo ekstremni primeri tog jezika, da bismo se samo zajebavali sa njim. Tim jezikom nažalost govori većina naših građana, a naročito njegova tzv. elita. Slogan „i Kosovo i EU” i kampanja protiv EU deo su istog tog koda. Od slogana pa do teorije o Katrini nalaze se često samo tri rečenice ili tri piva. Oni koji ne znaju taj jezik, oni su prinuđeni da život provedu na margini. Ne možete vala nešto naročito uspeti ni u najliberalnijim zemljama ako ne govorite domicilni jezik, jebiga!

DIVAN NA PIJACI

Po netom završenom ratu u BiH, ljudi sa raznih strana susretali su se na legendarnim pijacama Arizona i Virdžinija, administrativnim linijama između genocidom izganjanih entiteta. Trgovali su, ali tu su se susretale i netrgovačke porodice, prijatelji… Susretali su se tu i nacionalisti raznih boja i razgovarali o koječemu. Nekako sam podrazumevao da se o ratu i njegovim uzrocima najčešće ćutalo, da se mimoilazio u razgovorima kao što su se u Bosni mimoilazila minska polja, kao što se, je li, ne čeprka po svežim ranama. Začudio sam se kada sam skontao da zapravo nije tako, da su mnogi od njih upravo o ratu pričali, a još me više začudilo kada sam saznao da su od procenjivanja tragedije rata kao fenomena otišli i nekoliko koraka dalje. Najčudnije od svega je to što sam saznao da su se vrlo brzo složili oko jedne nedvojbenosti: rat su zakuvali stranci, na čelu sa neizbežnom Amerikom. Mi smo nevini i naivni, samo smo izvršavali naredbe odozgo i pozivamo se, dakle, na komandnu odgovornost. Mi se, zapravo, volimo, dugo smo srećno živeli u braku, našu sreću zeznuo je neko sasvim treći. Bili smo zgodni, mladi i veseli, cvetalo je hiljadu cvetova, a onda se pojavila zla namiguša, posvađala nas i mi smo sada nesrećni, uništeni i poništeni, usamljeni i bolni, znamo da nas niko nikada neće voleti kao što smo mi voleli sebe.

I ja, koji sam tada sebe identifikovao kao prevodioca u međuetničkim razgovorima, moderatora koji ne dozvoljava da se krene u pravcu opasnihcrvenih linija, odjednom se nađem skrajnut, infantilac koji ne razume jezik odraslih. Kao prevodilac koji je ostao bez posla jer su delegacije, recimo, srbijanske i češke privrede odjednom progovorile na kineskom, izvrsno se razumevajući. Mogao sam pretpostaviti da je taj razgovor tek šmira, unapred pripremljena priča da se predupredi nesporazum, ali sam se ubrzo uverio da nije tako.

Taj kod je univerzalan, dakle. On je prekograničan. On je uzrok i posledicatrgovine stereotipima, najzastupljenije i najunosnije trgovine na našim prostorima. On je proporcionalno srazmeran nesreći u jednoj državi. On razrešava misteriju života i misteriju smrti. On nudi odgovore na sva pitanja. Kada govorite ovaj jezik, vi ste konstantno nadraženi, a kada nađete dobrog sagovornika, vi doživite orgazam.

OPASNA JE JEDNA KNJIGA

Ali, nisu najgori taksisti i nesrećni susretnici po administrativnim linijama, oni su tek pitoreskni sporedni likovi tragikomedije. Roboti elita. Sa pojedinačnim bravurama, koje vredi pribeležiti. Ako ste bili, a verovatno niste – i niste pogrešili što niste – na ovogodišnjoj centralnoj kulturnoj manifestaciji – Beogradskom sajmu knjiga, vi ste – čast izuzecima i izvinjenje zbog neumesne generalizacije – mogli da naiđete na samo jednu domaću knjigu, štampanu pod imenima raznih autora i drugačijim naslovima, tvrdo ukoričenu ili broširanu. Onu koja u različitim formama i kroz različite žanrove varira dosadnu mantru o sudbini naroda koji se našao na vetrometini nečastivih sila, onako naivan, nevin, slobodoljubiv i grešan u svojoj bezgrešnosti. Uz priloge i dokaze za tu mantru, koji se pokatkad prevode i sa drugih jezika. Tačno je da se knjige ne kupuju, ali te knjige ipak neko plaća.

Mnogo bolji trgovci stereotipima od „kulturnjaka” jesu mediji. Oni međutim svoj posao ne bi mogli da rade bez autoriteta kulture, koja daje potvrdu autentičnosti besmislenim medijskim prilozima. Primera je bezbroj, ali zadržimo se na ovim poststatusnim danima.

Dnevnik „Večernje novosti”, čije čitaoce baš zabole za kriminalnu privatizaciju lista, svoje sladostrasno uživanje zbog činjenice da Srbija nije dobila status kandidata prikazuje ne toliko kroz tekstove novinara (mada oni veoma dobro vladaju jezikom) već kroz kolumne kulturnih veličina/najboljih poznavalaca jezika i intervjue sa njima. Pogledajte samo broj od prošle nedelje: na trećoj stranici celostrani intervju sa tzv. književnikom Milovanom Danojlićem, sve sa fotografijom čoveka u crnom, sa francuskom kapom. „Patriotski pisac na privremenom radu u Francuskoj” (a zašto, pobogu, nije na „privremenom radu” u Rusiji ili Belorusiji) poručuje otprilike da je Evropa oduvek bila kučka prema Srbima, a da nam Rusija kontinuirano, vekovima, nudi topao zagrljaj iz kojeg mi bežimo. Lud narod, saopštava nam autoritet! I Mirjana Bobić Mojsilović, uspešna trgovkinja stereotipima, u svojoj redovnoj kolumni u Novostima, sladostrasno seiri nad izgubljenom kandidaturom…

Nisu Novosti i brojne novine slične njima jedini problem, problem je to što u zemlji i nema ništa drugoga osim raznih varijacija na zadatu temu. Na B92, danima najavljivan statusni program u petak uveče. Četiri stručnjaka u gostima i nadrkana voditeljka. Od stručnjaka samo jedan ima nešto da kaže u odbranuponižavajućeg odnosa EU prema Srbiji, takoreći zavere. On veli: iza toga stojiAmerika. Tačno je da se novine ne prodaju, da prihodi televizija opadaju, ali neko plaća, i to debelo, kolumniste i stručnjake. Šta ćeš, znaju ljudi jezik!

U TUĐEM JEZIKU

A tu je, bogami, i večnik Dobrica Ćosić i njegova knjiga „U tuđem veku”, koja se preštampava kao onomad „Knjiga o Milutinu”. U pitanju su dnevničke zabeleške jednog starog čoveka duboko uverenog da na svetu, pardon u Srbijici, ima misiju, pa skoro i nadnaravne sposobnosti da promisli savremeni svet. Značajna knjiga za jezik. Jezička enciklopedija svih naših bedastoća, leksikon banalnosti i prostakluka. Sve što niste želeli da znate o Srbiji, saznaćete iz ove knjige. Ovu knjigu štancuje i ispod cene prodaje državno, javno preduzeće „Službeni glasnik”, na čijem čelu se nalazi visoki funkcioner Demokratske stranke Slobodan Gavrilović. Zašto država koja je tako čvrsto opredeljena za EU integracije ulaže pare svojih građana u ovu knjigu? (Ako je ovo i bio uspešan poslovni poduhvat, što me ne bi iznenadilo, treba reći da država nema prava da zarađuje na šundu, osim ako nije u pitanju porez na njega.) Zašto ovaj tvrđe ukoričeni Kurir, knjigu mržnje i anticivilizacijskih vrednosti, promoviše kao kapitalno, humanističko delo? Odgovor je jednostavan, i tu ne treba imati zablude: zato što im ne pada na pamet da uđemo u EU, zato što im je namera da se podrška evropskim integracijama spusti na tako nizak nivo da bi oni mogli da relaksirano napuste sadašnju politiku ne plašeći se da će se to odraziti na rezultate izbora. Ova knjiga ja samo simbolička karta te politike koja je dobila uzletni impuls odlukom Evropskog saveta da Srbiji prolongira kandidaturu.

Poruka Evropskog saveta je, opet, samo jedna u nizu identičnih poruka koje nam svakodnevno stižu sa svih strana, čim, onako mamurni, posle 20-godišnjeg pijančenja, otvorimo krmeljive oči. A to je poruka koju svaki nepoznavalac jezika prepoznaje: ovoj zemlji je potrebno dubinsko prestrukturiranje, ali to već deluje banalno reći. Uvek je pitanje odnosa kulture i politike – pitanje „šta je starije, kokoška ili jaje”. Ozbiljne intervencije na jeziku ne mogu biti izvršene bez impulsa odozgo. Istovremeno, teško da može iznići valjana politička elita nakulturnom đubrištu. Teško da će nas iko razumeti ako govorimo jezikom koji je odumro međ’ uljuđenim svetom.

Teško je preskočiti sopstvenu senku, praktično nemoguće. Neki su uspevali, ali su prethodno i hteli to da urade. Zemlja sveznajućih taksista i polupismenih akademika ostaće zemlja sveznajućih taksista i polupismenih akademika. Na istom su zadatku, a mogu i promeniti mesto – niko neće primetiti!

(Autonomija)

The recent appearance of Milijana Baletic on the programme of the public service broadcaster of Vojvodina, whose mere voice can upset some people or even cause a post-traumatic stress disorder in others, is a symbolically horrendous act that has resulted in a massive outcry of citizens in Vojvodina. However, on the other hand, it is equally terrifying that her legacy is being continued by many other media outlets and journalists, relatively or absolutely. This has been highlighted by the case of Ratko Mladic and reporting on him and his (our) past. The attempt of the media to present Mladic as an innocent, ill and emotional old man who was “sacrificed” for the benefit of Serbia, while at the same time mentioning his crimes only in footnotes, is a logical continuation of Milijana Baletic’s reporting, adapted to the new age in which the media transform their black and white picture into gray, which is one of the phases of genocide. The fact that the social and intellectual force that caused the war during the eighties and nineties of the last century is still present today cannot serve as an excuse, because the media have the power to effect change.

German sociologist Helmut Dubiel says in his book “The Lesser Evil”: “It has become clear that many of the obviously irrational attitudes at that time – like the need of Germans to style themselves as victims, to lay the blame on Hitler as an individual, or to interpret the epoch of national-socialism as a form of a natural disaster – were aimed at maintaining the stereotypical perspective created by the totalitarian regime.” It is evident that today’s media in Serbia – and not only the media, of course – are maintaining the stereotypical image created during the nineties which is still prevailing. Mladic’s often-cited statement that “he didn’t vote for Milosevic” demonstrates the need to lay the blame for all evil on Milosevic as a part of a years-long process of media whitewashing. Self-victimization has been present in this part of the world and Balkan cultural models for centuries. There is a clear psychological process that can easily transform those who perceive themselves as victims into perpetrators under certain conditions, and this is why self-victimization constitutes such a dangerous trap. It has been internalized within the media, which means that it is implied and not questioned by any social controversy.

We cannot create a stable and prosperous society with such media in Serbia – the media that is still abusing the stereotypes created during preparations for war and avoiding social taboo issues like war crimes and genocide. Without the media that keep reexamining their role in the past, without trying to erase it, we will not be able to move forward. Without prosecuting the editors and journalists who used to incite to war and crimes, our society will be constantly taught that hatred and lies are socially acceptable.

Perhaps someone will say that this is too great of a burden for the media, but media professionals have to be aware of their immense social responsibility. After causing so much pain and suffering during the last fifteen years of the last century, the least they can do is to attempt to redeem themselves by professional reporting.

“What did you do during the nineties?” – is a crucial question for our profession. But equally important is to ask: “What are you doing today?”

Nedim Sejdinovic
(MC Newsletter)

Il y au moins trois causes à cette hystérie, aux reportages non professionnels et, dans certains cas, au meurtre symbolique répété des victimes. La première cause est le fait que les médias font l’objet de formes variées de contrôle de l’élite politique, pratiquant l’autocensure ou recevant des «conseils de censure», relayant, pour la plus grande part, uniquement ce que cette élite veut dire aux citoyens; la deuxième raison se trouve dans la contamination sociale prégnante par l’idéologie nationaliste dominante à laquelle les journalistes et éditeurs eux-mêmes ne peuvent échapper; et la troisième raison est le fait qu’aucun des médias «professionnels» qui ont agi comme foudres de guerre durant les années 1990 n’ont été tenus comptables de leurs crimes!

La récente apparition de Milijana Baletic sur les ondes du service public de Vojvodine, dont la simple voix peut perturber certains ou même causer un stress post-traumatique chez d’autres, est un acte terriblement symbolique qui a entrainé une massive désapprobation des citoyens de Vojvodine.

Cependant, d’un autre côté; il est également terrifiant que l’héritage soit transmis par beaucoup d’autres médias et journalistes, de façon relative ou absolue. Cela a été mis en lumière par le cas de Ratko Mladic et les reportages le concernant, lui et son (notre) passé.

La tentative des médias de présenter Mladic comme un innocent, comme un vieil homme malade et ému qui s’est «sacrifié» pour le bien de la Serbie, alors qu’au même moment ses crimes n’étaient mentionnés qu’en note de bas de page, est la poursuite logique des reportages de Milijana Baletic, adaptés à la nouvelle époque dans laquelle les médias transforment leur images en noir et blanc en images grises, ce qui est une des phases du génocide. Le fait que la force sociale et intellectuelle qui a causé la guerre durant les années 1980 et 1990 soit toujours présente aujourd’hui ne peut nullement servir d’excuse, car les médias ont le pouvoir de changer.

Le sociologue allemand Helmut Dubiel dit dans son livre «Le Moindre Mal»: «Il est devenu évident que beaucoup des attitudes manifestement irrationnelles en cette époque – comme le besoin des Allemands de se dépeindre comme des victimes, de déplacer le blâme sur Hitler en tant qu’individu, ou d’interpréter l’époque du national-socialisme comme une forme de désastre naturel – avaient pour objet de maintenir la perspective stéréotypée forgée par le régime totalitaire». Il est clair que les médias d’aujourd’hui, en Serbie –et pas les seuls médias, bien sûr- maintiennent l’image stéréotypée forgée durant les années 1990 et qui prévaut toujours. L’affirmation de Mladic, fréquemment citée, selon laquelle «il n’a jamais voté pour Milosevic» démontre le besoin de placer la condamnation de tout le mal sur Milosevic comme partie d’un processus de nettoyage de cerveau à long cours des médias. L’auto-victimisation a été présente dans cette partie du monde et dans les modèles culturels balkaniques depuis des siècles. Il existe un évident processus psychologique qui peut transformer ceux qui se perçoivent comme victimes en auteurs de crimes sous certaines conditions, et c’est pour cela que l’auto-victimisation constitue un piège aussi dangereux. L’auto-victimisation été intériorisée par les médias, ce qui signifie qu’elle est implicite et nullement interrogée par une controverse sociale.

Nous ne pourrons établir une société stable et prospère avec de tels médias en Serbie – les médias qui continuent d’abuser des stéréotypes créés durant la préparation des guerres et qui continuent d’éviter les questions et tabous collectifs comme les crimes de guerre et le génocide. Tant que les médias ne réexamineront pas leur rôle durant le passé, tant qu’il ne sera pas tenté de le supprimer, nous ne serons pas capables d’aller de l’avant. Tant que n’auront pas été poursuivis les rédacteurs en chefs et les journalistes qui ont poussé à la guerre et aux crimes, nous société demeurera constamment convaincue que la haine et les mensonges sont socialement acceptables.

Peut-être dira-t-on que la tâche est trop vaste pour les médias, mais les professionnels des médias doivent être conscients de leur immense responsabilité sociale. Après avoir causé tant de souffrances et de peines durant les dernières quinze années du siècle dernier, le moins qu’ils puissent faire est de tenter de compenser eux-mêmes la situation au moyen de reportages professionnels.

«Que faisiez-vous Durant les années 90?» – est une question cruciale pour notre profession. Mais il est également important de demander: «Que faites-vous aujourd’hui?».

Nedim Sejdinovic

Publié par Dragan Grcic

http://serbie-droitshumains.blogspot.com/2011/06/le-deni-mediatique-du-genocide-nedim.html

Doživljaj sadašnjosti uveliko zavisi od našeg pamćenja, odnosno od našeg znanja o prošlosti – to je tako prosta stvar. Zajedničko pamćenje veoma često je kohezioni element zajednice, koja reaguje na nove pojave – slično kao i tzv. ljudska jedinka – uzimajući, svesno i nesvesno, u obzir iskustva (iz) prošlosti. Ali, šta ako pamćenje ne postoji, ako je ona jedna utvara i opsena, jedan mitski, paranormalni fenomen, kojim se plaše deca i odrasli? Da li takvo pamćenje uslovljava strah od novih pojava, da li tada strah postaje glavni motiv naših života? Da li u tom snatrenju mi tragamo za onima koji će nas zaštititi od istorije, od prošlosti i budućnosti, od stvarnosti i sadašnjosti? Da li onda društvo postaje raspadnuto društvo, raspuklo i zamagljeno ogledalo po kojem gazimo u “somnabulosti”?

Predstava prošlosti određuje sadašnji društveni poredak, koji opet podržava predstavu prošlosti. Verovatno su začeci tumačenja i proučavanja prošlosti vezani za očuvanje društvenih odnosa i socijalnih razlika, kako bi ljudi, po inerciji, bili stavljeni u potlačeni položaj, o čemu su pričali „njihovi stari“, čemu su ih učili razni mnogobožački ili monoteistički propovednici. Predstava prošlosti ima i eksterne efekte, ona određuje neprijatelje, trasira linije fronta, određuje granice. Da li su Srbiji mogle da se dese devedesete i dvehiljadite, i potpuno političko rasulo i ljudsko poniženje, da je postojala drugačija predstava prošlosti? Šta bi se desilo i šta bi se dešavalo da se – umesto skupa tmurnih i nedorečenih predstava o veličanstvenom i drugačijem narodu koji je kroz istoriju bio žrtva mračnih, htonskih sila maltene rukovođenih iz galaksije ili iz zemljinog jezgra – u školama izučavala drugačija, kritička istorija, da su se kroz narodno predanje prenosile drugačije poruke?

Stvar sa nacionalističkom kvaziistorijom je jasna, ona je potrebna da bi se učvrstila, raspojasala i centralizovala vlast, koja uvek ostaje u sferi mitskog. Nacionalistička kvaziistorija prepoznaje samo „bajkovitu“ povest moći i nasilja, vlasti i vlastohleplja, odnosno – ona kao ni nacionalistička politika nema vremena niti prostora da se „zeza“ sa tamo nekim „građaninom pokornim“, običnim čovekom, ljudskim bićem, odnosno njegovim žudnjama, potrebama, snovima i morama. Obično ljudsko biće nacionalizmu nije potrebno, ono zbog svoje nesavršenosti postaje samo smetnja. Zbog toga svi veliki nacionalisti upravo preziru svoj narod, obične građane, koji nikako ne uspevaju da ispune očekivanja „neuroze savršenstva“, koju nacionalistički vođi baštine.

Sa nacionalističkom kvaziistorijom još jedna stvar je jasna. Osim što ne trpi činjenice i ljude i što ima, jedino i samo, „upotrebnu vrednost“, ona predstavlja i – ritualni sistem. Ona je istorija bez sećanja, istorija u koju zapravo skoro niko i ne veruje, pogotovo ne oni koji je propagiraju. Propagatori kvaziistorije, ukoliko nisu plod mahnite prirode, takođe preziru… preziru i svoju „istoriju“, a pogotovo one koji je sa pažnjom gutaju. Ipak, taj ritual „širenja istine“ o prošlosti beskonačno se ponavlja, ritual ispražnjen od sadržine, ogrezao od nelogičnosti i blasfemije, skončan u siromašnom jeziku bez ideje, u praznim frazama kojima je rok trajanja istekao pre nego što su prvi put izrečene.

Manipulativna moć kvaziistorije izuzetno je velika, a mnogi žele da učestvuju u tom ritualu, kao manipulanti ili manipulisani, počesto menjajući ili objedinjujući te uloge. Ritual podrazumeva robotsku prirodu i upravljanje. U njega se mnogo ulaže, ali to je i dobra investicija. Ubrzo počinje da daje rezultat: ubrzo više nije potrebno ulagati mnogo novca jer zajednička laž počinje da vraća uloženo. U pitanju je trener trenera, koji potom volonterski prenose „istinu“ od usta do usta.

Nedavno istraživanje „Novosti iz prošlosti“, koje je za Beogradski centar za ljudska prava sproveo tim istoričara predvođen Dubravkom Stojanović, a koji je imao cilj da istraži znanje o istoriji i vrednosne sudove građana Srbije, govori o katastrofalnim posledicama istorije laži koje imaju tako dug vek truljenja (kao i druga plastika!). Lažna istorija ostavlja duboke tragove kao što to ostavlja i nivo nepismenosti jedne zajednice, možda čak i pogubnije. Osim o elementarnom neznanju, autizmu i ksenofobiji jednog društva, ovo istraživanje svedoči i o onome što smo i sami uglavnom znali ili čega smo se potajno plašili: u istorijske falsifikate i „slobodne interpretacije“ više veruje tzv. elita obrazovanih nego običan svet. Taj podatak izaziva jezu, on cementira dato stanje stvari za dugi niz godina i decenija. Jednom reči, narod koji ima takvu elitu, ne treba da brine za svoju budućnost – ona je garantovano loša i izvesno traumatična.

Bez obzira na internet i prečice do znanja koje on omogućava, bez obzira na večitu težnju mladosti da ospori stavove i ponašanje starijih, istraživanje govori da i mladi pate od istih zabluda kao odrasli. Taj teret kvaziistorije i rituala koje nose na sebi… oni postaju starmali. To se vidi i po načinu ponašanja, po ukupnoj spoljašnosti, po svojevrsnoj odbacivanju svake alternative. Nove generacije poručuju da nade nema ni tamo gde smo je možda ipak, barem u retkim talasima nade, očekivali. Oni poručuju da kritičkoj istoriji ovde nema mesta, da će svako ko drugačije tumači stvarnost i prošlost biti proganjan i likvidiran, barem odstranjen iz mejnstrima. Izvesno je da nas uskoro ponovo očekuje organizovani lov na veštice i da su mladi već regrutovani za tu akciju, ritual koji se na ovim prostorima održao u životu svih ovih godina, menjajući samo korisnike, ciljne grupe, vrstu oružja i metodologiju.

Nedim Sejdinović
(www.autonomija.info)

Proveo je, naime, jedan period života intenzivno se družeći sa ekipom koja je bila grupno zavisna o heroinu. Da li je i on konzumirao ovaj narkotik, zaista ne znam niti me nešto posebno interesuje. Grupna zavisnost se lakše podnosi, sa njom se više uživa u usponima i, ono što je važnije, lakše se podnose padovi i krize. Lakše se dolazi i do podnošljive autorecepcije i pronalazi neki smisao tamo gde smisla oduvek fali. Mnogi detalji u toj priči – o ljudskom i moralnom padu, o konačnim egzistencijalnim pitanjima, o surovosti ali i iznuđenoj hrabrosti koja se meša sa ludošću – delovali su mi poznato: bilo je to nešto što poput stereotipa raznih progutamo iz literature i filmova, u smislu da sve priče o heroinskim zavisnicima, manje ili više, liče jedna na drugu. I ta predvidljivost je u principu dosadna, i retko, retko kad inspirativna, i u životu i u fikciji.

Ono što je iz te njegove priče ostalo u sećanju, kao neki detalj, neka sitnica pored koje svakodnevno prolazite a ne primetite njenu važnost – jeste primedba o svakodnevnom-celodnevnom angažmanu ekipe koja ima samo jedan cilj – da zadovolje svoju takoreći iskonsku strast za heroinskim zadovoljstvom. Primetio je da su bukvalno celi dan, od jutra pa do kasne večeri, bili u akciji, da su putovali iz jednog u drugi deo grada, nešto kupovali, pa prodavali, možda nešto i krali, ko zna. Pozivali su bezbrojne ljude, potom se sa njima sastajali, druge su izbegavali, smišljali čitave strategije kako da se ne sretnu sa njima… Uglavnom, to je bio prekovremeni angažman, za koji bi u nekom drugom poslu bio, garant, predviđen beneficirani radni staž.

Danima pred Paradu ponosu, šetajući se i susrećući se sa raznim ljudima, ponekad bogami i „potivzakonito“ prisluškujući razgovore po kafićima i u javnom prevozu, ponovo se setih te priče. Skoro da je neverovatna zainteresovanost i energija koju su ljudi posvećivali ovoj temi. Mnogi su na „dumanje“ o Paradi potrošili više vremena nego za samoreflektovanje vlastitog života i potragu za smislom postojanja. Oni huligani, klerofašisti, nadobudni i frustrirani klinci, trošili su vremena još i više. Zamišljam taj celodnevni angažman: sedenje na nekakvim sastancima, po opskurnim kafićima i kladionicama, smišljanje „strategije delovanja“, usklađivanje poteza i organizacija, organizacija mržnje i nasilja. Uh, treba tu vremena, a bogami i novca. Nije tako jednostavno sprečiti taj „smrad“, kako je Paradu nazvao preosvešteni Risto Sotona, koja propagira vrednosti slobode neprihvatljive za radioaktivni um. Valja ispisivati grafite, lepiti porno-plakate, danima ranije… Ima tu posla, brateeeeeee.

Naravno, uvek se tu pronađe novca. Novac je u Srbiji kod onih koji su profitirali na nasilju, oni po definiciji funkcionišu u kontekstu nasilja i miran i dosadan život predstavlja im smetnju. Donirati nasilje – ma nije problem! Ali, ima tu dosta i entuzijazma, one želje da se vlastitim angažmanom, trudom, rizikom spreči ono najgore što može da zadesi jedan narod, skrušen u molitvi, a to je da nekakvi „seksualni manijaci“ mirno prošetaju glavnim gradom. Ako već moraju da postoje, neka postoje, ali šta imaju tu da se šetaju i da traže neka svoja prava, neku svoju slobodu. To je, je li, potpuno neprihvatljivo za narod iscrpljen svakodnevnim postom i molebanima.

Neki od izlivanja mržnje i organizacije nasilja žive prilično dobro. Svakako da ni u jednoj drugoj sferi ljudskog delanja ne bi bili tako „uspešni“. Ima tu i onih koji baš ne drže mnogo do bilo kakve ideologije, izvesni patološki tipovi koji traže društvenu potvrdu, svoje „mesto pod suncem“, koji su sve bitke do sada izgubili, za šta su im uvek krivi neki drugi, neka preteća nepravda koju uspostavlja surovi spoljni svet, i koji nestrpljivo čekaju sledeću priliku. Spremni da urade najbezumnije stvari, ne bi li dobili jedan mali aplauz, jedno tako delotvorno tapšanje po ramenu. Teško je naravno sve te likove podeliti jednostavno, neki se karakteri prepliću i kombinuju po grupama…

Tu su i oni koji su meni najinteresantniji i koje bih nazvao nacionalističkim zavisnicima. To su oni koji su svoj privatni život, probleme sa kojima se susreću, recimo teške i traumatične odnose sa roditeljima, sa autoritetima raznih vrsta, sa socijalizacijom uopšte, transponovali u svakodnevni-celodnevni nacionalistički angažman. Nacionalizam je oduvek bio utočište, pribežište, azil, a najbolji je kada je aktivan, delatan, kada ostavlja tako malo vremena za stvarnost. Ne kažem da je nemoguće da i oni neki dinar u svoj džep od toga angažmana ne stave, ili neke patike recimo maknu onako usput, ne kažem ni da i u njima ne postoji neka vrsta psihopatologije, ali sve je to sporedno u odnosu na nacionalističko zadovoljstvo, manje ili više kratkotrajno, koji dožive kada bace neku kamenicu ili spale kakvu ambasadu, zastavu ili džamiju. Njihov angažman ima, i izvitoperenu etičku komponentu, tzv. princip utilitarističke etike, po kojoj o postupcima treba suditi tek po njihovim konačnim rezultatima. U tom smislu, i Hitler je bio etičan, jer rezultati do kojih je želeo da dođe, u nekoj iskvarenoj mašti, jesu bili „etični“ i jesu težili nekakvom suludom poretku u kojem će oni koji opstanu uživati u bezgraničnom raju na zemlji.

Da, to su opšta mesta, ali bi me jako interesovalo, da poput kakvog voajera, bar kroz literaturu i film, saznam kako su izgledali dani nacionalističkih zavisnika pred Paradu ponosa. Da li su i oni zaslužili beneficirani radni staž, da li su i oni putovali iz jednog dela grada u drugi, okretali bezbrojne telefone, susretali se sa jednim, izbegavali druge, smišljali do kasno u noć strategije, pronalazili uvek nove motive, sve u želji da osete to tako dragoceno, tako jedinstveno, tako uzvišeno zadovoljstvo kada onoga koga mrze ili onoga ko ih sprečava u toj mržnji, zavale kamenicom u glavu.

Nedim Sejdinović (www.autonomija.info)