Skip to content

FILIP DAVID, KNJIŽEVNIK: Čuda se pokatkad događaju

Jedan od ne baš brojnih naših intelektualaca koji su se otpočetka, dosledno i argumentovano, suprotstavljali Miloševićevoj politici, i upozoravali na njene moguće posledice, koje danas nažalost živimo, književnik i profesor na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti Filip David, ostaće za neke buduće, nadajmo se: drugačije, generacije – svetao fragment iz mračnih vremena. Dugo godina je radio kao urednik Dramskog programa Televizije Beograd, da bi 1991. godine bio otpušten zbog toga što je bio jedan od osnivača Nezavisnog sindikata RTB. Napisao je više TV drama i filmskih scenarija, i objavio nekoliko knjiga pripovedaka i eseja. Autor je i romana “Hodočasnici neba i zemlje”, kao i zbirke angažovanih tekstova pod nazivom “Fragmenti iz mračnih vremena”. 1998. godine splitski «Feral» objavljuje knjigu prepiske između Davida i književnika Mirka Kovača, koji je početkom devedesetih napustio Beograd i nastanio se u Rovinju. David je deo tzv. “velike četvorke” srpske književnosti koju su, pored njega, sačinjavali Danilo Kiš, Borislav Pekić i pomenuti Mirko Kovač.

Kraj osamdesetih i devedesete za Davida literarno nisu bile odviše plodne, jer je ogromnu energiju trošio za društveni angažman. “Ja nisam od onih koji vole mnogo da govore, ja bih bio najsretniji da mogu da se bavim svoji poslom, a to je dramaturgija, što znači da pišem knjige, da pišem drame, filmska scenarija. Ali, kada ste u ovakvoj situaciji, kada imate mogućnost da govorite, kada imate mogućnost da se vaša reč čuje, vi nemate prava da ćutite”, govorio je tokom devedesetih.

David smatra i da posle “godine nulte” u Srbiji ima itekako šta da se kaže, i dalje smatra da intelektualci ne smeju da ćute o stvarnosti koja ih okružuje. Jedan je od inicijatora osnivanja Nestranačkog saveta novoosnovane Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića.

Svih ovih godina, mada neprestano društveno aktivni, bili ste distancirani prema političkim partijama. Nedavno ste postali jedan od osnivača Nestranačkog saveta Liberalno-demokratske partije. Šta vas je nagnalo na ovaj ipak direktan politički angažman?

Pa, sami ste spomenuli da je reč o nestranačkom savetu. Dakle o ličnostima koje podržavaju program LDP ali nisu članovi stranke. Teško bih podneo partijsku disciplinu, a jednoj modernoj, savremenoj, demokratskoj partiji neophodno je da ima podrešku intelektualnih krugova van partijskog članstva. Čeda Jovanović je prihvatio jednu takvu ideju i složio se da budemo maksimalno kritični, jer od prave i obrazložene kritike može biti samo koristi, ali smo spremni i da pomažemo one akcije LDP, posebno u oblasti kulture, koje otvaraju put suštinskim promenama u Srbiji. Nikada nisam bežao od politike, sve što sam poslednjih godina pisao i činio može se nazvati i političkim angažmanom. Ne znam kako se ovo očajno stanje u našem društvu može menjati ako ste izvan politike. Biti nezainteresovan za sve to što nam se događa, prezirati politički angažman i biti ravnodušan, ili apatičan na kraju se svodi na pristajanje na razne zloupotrebe, manapulacije, pa i na zločin koji neko čini u vaše ime.

Smatrate li da stranka poput LDP-a ima budućnost na ovim prostorima, ako uzmemo u obzir činjenicu da je Srbija konzervativna sredina, kao i da je dugo vremena u javnosti stvarana negativna slika o lideru partije Čedomiru Jovanoviću? Odnosno, kako prevazići te dve stvari?

Moje je uverenje da u ovome času LDP predstavlja možda poslednju ozbiljnu šansu za Srbiju da okupi mlade i obrazovane, onaj deo inteligencije koji jeste stvarna budućnost Srbije. Da li će to uspeti, ne znam, jer su u Srbiji još uvek dominantne snage koje rade protiv stvarnih interesa Srbije. Štagod posejali u to trulo političko zemljište nikne samo korov ili neko otrovno bilje. U interesu moderne, demokratske i civilizovane Srbije jeste da LDP postane jaka i uticajna politička partija.

ISTORIJSKI USUD SRBIJE

Šta biste poručili mladim ljudima u Srbiji – ima li ova zemlja budućnost, da li i pored svega kod vas ima optimizma?

Budućnost nije nešto što pada sa neba, budućnost je onakva kakvi smo mi, kakve su generacije koje dolaze. U ovome času ta budućnost ne izgleda baš obećavajuće, ali u životu se događa mnogo toga što ne možete predvideti, a što menja tokove pojedinačnih života ali i živote čitavih zajednica. Zato nade uvek ima. Čuda se pokatkad događaju.

Nedavno je jedan evropski intelektualac koji proučava balkanske prilike rekao da je u Srbiji mnogo veći problem nedostatak “jake proevropske elite koja bi bila u stanju da formuliše jasne ideje i motive i ovaj projekat približi građanima”, nego postojanje antimodernih institucija kao što je SANU, SPC ili Vojska SCG. Slažete li se s njim?

Svakako, problem jeste što «proevropska elita» nije dovoljno jaka, ali je jednak problem što je jaka elita koja je tradicionalno antievropska, odnosno, antizapadno orijentisana, koja je palanačka, patrijarhalna, sa plemenskim duhom i svešću. To je istorijski usud Srbije i tu se, nažalost, u poslednjih sto pedeset godina malo toga promenilo.

KRAJ ISTORIJE

Kada pogledate unazad, ovih pet i po godina posle 5. oktobra – možete li odgovoriti na pitanje šta se to zapravo desilo sa srpskom tzv. antiratnom i antinacionalističkom intelektualnom scenom, koja danas deluje marginalnije nego ikada?

Jedan deo je naivno poverovao da je posao demokratizacije dovršen, da je nastupio naš “kraj istorije”, neki drugi su postali apatični ili su se profesionalizovali na pogrešan način. Proradile su i sujete, bitka za donatore postaje sve ogorčenija, a nema više ni zajedničkog cilja. Nekada se činilo da je rešenje svih problema u obaranju Miloševića, sada uviđamo da nije problem bio samo u Miloševiću, već u kulturnom modelu, načinu razmišljanja, koji je doveo Miloševića na vlast, a sada tvrdokorno opstaje i bez Miloševića.

Vi ste jedan od intelektualaca koji ima kritičan stav prema političkom i društvenom angažmanu Srpske pravoslavne crkve. Primećuje se tendencija da SPC u mnogim sredinama Srbije skoro u potpunosti preuzima “pod svoju kontrolu” celokupan, inače veoma siromašan, kulturni i društveni život.

Vera je veoma individualna stvar. Poštujem prave vernike. Ali kada crkva počne da arbitrira u poslovima politike, ekonomije, kulture – to postaje određena vrsta blasfemije. Bojim se da u ovom našem političkom i svakom drugom haosu crkva preuzima ulogu ideologije, pa su u pravu oni koji uočavaju da su neka saopštenja crkve veoma slična saopštenjima nekadašnjeg centralnog komiteta jedine političke partije. Mladi ljudi, i ne samo mladi ljudi, imaju potrebu za kulturnim i društvenim životom, a ako tu svoju potrebu ne mogu zadovoljiti nigde drugde, potražiće je u okviru crkve. Opasno je kada se takvim, normalnim i razumljivim potrebama počne manipulisati, kada se one zloupotebljavaju u političke svrhe, za podgrejavanje isključivih i netolerantnih stavova, što je, nažalost, čest slučaj.

VAJMARSKA SRBIJA

Više puta ste Srbiju upoređivali sa vajmarskom Nemačkom, Nemačkom između dva svetska rata, koja nije imala snage da se suoči sa svojom ulogom u Prvom svetskom ratom, lošom prošlošću i frustracijom građana zbog izgubljenih ratova i teritorija. Znamo šta se posle desilo. Ipak, možemo li reći da ova istorijska paralela pomalo manjkava zbog potpuno drugačijih međunarodnih okolnosti?

Naravno, Srbija nije Nemačka, a ni svet nije onakav kakav je izgledao posle Prvog svetskog rata. Ali postoji jedna matrica ponašanja iz koje se moraju izvuči odgovarajući zaključci. Nesuočavanje sa lošom prošlošću, manipulisani nacionalizam, militarizacija uz lošu ekonomsku situaciju, već spomenutu frustraciju i mogućnost plaćanja velike ratne odštete – povoljno su tle za ideje i vođe koji državu i narod mogu povesti u nove avanture još pogubnije od onih koje su se odigrale u prošlosti. Ako nema dovoljno snage, intelektualne, političke i svake druge, a nema je, ako nema sposobnih da se tome suprotstave, onda postoje ozbiljni razlozi za zebnju i nespokojstvo, onda se mogu očekivati novi nepromišljeni i sumanuti poduhvati čiji ishod mogu biti samo nove katastrofe.

ANTISEMITIZAM KAO OČEKIVANA POSLEDICA

U čitavom korpusu naše političke stvarnosti, kako gledate na antisemitske ispade – kao na nepovezane incidente ili kao na nešto što izvire iz, kako vi to volite da kažete, dominantnog kulturnog modela?

Takvi incidenti su očekivana posledica naše ukupne unutrašnje situacije, neprevaziđenih teorija o zaverama, o izdajnicima, svetskim vladama u senci, tajnim centrima moći, uz jedan originalni domaći doprinos – veličanje, bez ikakvih ograda, osoba poput vladike Nikolaja Velimirovića, čiji su spisi prepuni nacrnjih antisemitskih uvreda uz obilate napade na evropsko okruženje Srbije i tehničke izume savremene civilizacije. U objavljivanju antisemitske literature srpski izdavači prednjače u Evropi, a možda i u čitavom svetu. U ovome času na našem književnom tržištu prisutno je preko sto pedeset naslova sa izrazito antisemitskom sadržinom.

MIRKO KOVAČ I CRNE OVCE

U svakodnevnoj ste komunikaciji sa vašim prijateljem, piscem Mirkom Kovačem, koji je početkom devedesetih najuren iz Beograda. On je u svojim kolumnama prilično kritičan prema pojedinim retrogradnim društvenim procesima u Hrvatskoj, gde živi poslednjih petnaestak godina. Kakve su, po vama, sličnosti a kakve razlike između onoga što se dešava u državama nastalim iz bivše SFRJ?

Mirko Kovač je Beograd napustio pod pretnjom ubistva. Postojao je tajni policijski spisak za likvidaciju i on je od prijatelja opomenut da se na vreme skloni. Mirko Kovač je najdarovitiji pisac moje generacije, u kojoj su bile takve književne veličine kao što su Kiš i Pekić. Njegove priče nalaze se u svim anatologijama bosanske, hrvatske i crnogorske književnosti, a njegovi romani su u tim sredinama objavljuju i hvale. Jedino ovde, gde je ponikao i proveo najveći deo svoga književnog stvaralaštva neki žele da ga uklone i zaborave, pre svega na ogromnu štetu srpske književnosti. Da, Mirko Kovač je uvek bio sjajan i neprevaziđen kritičar svega onog mračnog i lošeg, bez obzira u kojoj se sredini to događalo. Takav je i ostao. Teško mi je da verodostojno prosuđujem o zbivanjima u drugim sredinama, jer informacije koje do nas stižu nisu uvek pouzdane, a naši mediji uglavnom prenose ono što tamo ne valja, a mnogo manje ono što je pozitivno. No, moj utisak je, i ne samo moj, da je Srbija gotovo na svim planovima, političkom, ekonomskom i kulturnom, izgubila korak i da taj zaostatak postaje sve očitiji. To ne znači da se i u nekim drugim sredinama ne susreću sa ekstremnim nacionalizmom, govorom mržnje, netolerancijom prema manjinskim zajednicama i grupama. Nemamo, međutim, moralnog, ni bilo kog drugog prava da kritikujemo susede dok smo sami preopeterećeni takvim stanjem, dok smo još uvek crna ovca i parija svetske zajednice.

Nedim Sejdinović

Published inIntervjui

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *