Skip to content

FILIP DAVID, KNJIŽEVNIK: Koštunica upravlja i crkvom i državom

Poznati beogradski književnik i intelektualac Filip David nedavno je objavio novi roman, „San o ljubavi i smrti“, u izdanju beogradske „Lagune“. Uskoro će se ova knjiga pojaviti i u hrvatskim knjižarama, a izdavač će biti zagrebačka „Fraktura“. No, roman nije centralna tema o kojoj ćemo razgovarati sa Davidom, u skladu sa njegovim stavom da u „mračnim vremenima“ lepa književnost ne sme da zauzima glavno mesto u životu i radu  književnika.

“San o ljubavi i smrti dugo sam u sebi nosio kao temu, ali u vremenima u kojima živimo, ‘mračnim vremenima’ (ovu definiciju preuzeo sam od Hane Arent), događa se mnogo toga na šta morate reagovati drugačijom vrstom tekstova i drugačijom vrstom pisanja, pa mi se ponekada činilo da je pomalo i nepristojno pisati ono što se naziva lepa književnost dok oko vas sve gori i urušava se”, rekao je David nedavno u jednom intervjuu.

Ovih dana pojavio se vaš novi roman, „San o ljubavi i smrti”, posle 12 godina romansijerske pauze. Možete li upoznati naše čitaoce na šta će u ovoj knjizi pronaći?

– «San o ljubavi i smrti» sastoji se iz dva romana koji se međusobno prožimaju i dopunjuju: Kratak roman o ljubavi prati putovanje mladog i učenog hasida Jakova koji u potrazi za ženom koja ga je opčinila prolazi kroz svetove živih i mrtvih, ljudi i demona da bi se sjedinio sa svojom verenicom u tajanstvenom obredu posmrtnog vernčanja. Kratak roman o umiranju jeste prica o autističnom dečaku rodjenom 1933. godine čija je sudbina da živi u autistično vreme i čiji zivot pratimo sve do naših tragičnih dana 1993. godine. To su dva romana koji čine jednu celinu, dve priče o ljudskoj patnji i mržnji u mračnim vrtlozima istorije gde ili nema utehe ili je ljubav jedina uteha. Dakle, kao što se može naslutiti nisam se odrekao onoga što je oduvek moja književna fascinacija i inspiracija, a to je da u svakom sloju stvarnosti, ispod površine realističkog pokušavam da otkrijem i nešto iracionalno, neki sloj fantastike.

Vi ste jedan od simbola intelektualnog otpora retrogradnim procesima u srbijanskom društvu u poslednjih dvadesetak godina. Kada se sumiraju te godine, možete li nam reći odakle smo, po vama, pošli i gde smo stigli, i da li je vredelo ulagati toliki napor i rizik koje ste ulagali vi i ljudi bliski vama?

– Nikada sebi nisam postavljao pitanje da li je vredelo napora i rizika suprotstavljati se onome sto nazivate “retrogradnim procesima u srbijanskom društvu”. Za mene nije bilo izbora niti dileme, to sam jednostavno morao činiti, kao i mnogi drugi, jer je bila stvar intelektualnog poštenja, odbrana nekih osnovnih etičkih načela, ne pitanje politike, ne pitanje ovakvog ili onakvog opredeljenja, nego odbrana nekih osnovnih civilizacijskih vrednosti. Adam Mihnjik je jednom izjavio da je prvi put osetio da je Poljak kada se zastideo ponašanja i postupaka vlasti u komunističkoj Poljskoj. Parafrazirajući tu njegovu misao, mogu reći da sam osetio dubok stid zbog svega onoga što se događalo devedesetih godina, a i posle toga. Tada sam mihnjihovski osetio da je ovo moja domovina. Trebalo je svakoga dana u sav glas vikati tako da svi mogu da čuju kako za svoje zločinačke rabote nemaju moj pristanak. Poštujem kao prave rodoljube sve one koji su se stideli zbog manipulisanog populizma, ekstremnog nacionalizma, bezakonja i zločina, što su nas zadesili u tim mračnim godinama, sve one koji se i danas suprotstavljaju raznim oblicima nasilja i predrasuda zbog kojih smo još uvek tragični, skrajnuti deo Evrope. Nismo daleko stigli jer nas i dalje opterećuje retorika prošlih vremena, jer su u mnogim institucijama ljudi iz prošlih vremena, jer političkom scenom iz pozadine diriguju oni koji su bogatstva stekli ne toliko zahvaljujući svome radu koliko raznim mahinacijama, korupcijom i prljavim poslovima. Verovatno će proći generacija ili dve dok se sasvim ne opere taj prljavi novac, a uz njega se operu i nečiste savesti.

Neonacizam i klerofašizam su poslednjih meseci česta tema u našoj javnosti. U predstavljanju tih pojava u većini naših medija dominira, sa jedne strane, relativizacija, a sa druge – tretiranje ovih pojava kao slučaj izolovanih i marginalizovanih grupacija „mladih zaluđenika“. Čini se da ta pojava ipak ima mnogo više veze sa našom stvarnošću?

– Da, slažem se sa vama. Preovlađuju u javnosti dva neprihvatljiva stava: relativizacija i marginalizovanje ovih pojava. Ja svakako ove organizovane grupe ne bih nazivao «mladim zaluđenicima». Neonacizam je ideologija u svom najgrubljem, najsirovijem i najpogubnijem obliku. Nisu oni samonikli, pali sa neke druge planete, stvorili se bezgrešnim začećem. Te grupe koje se diče nacističkim simbolima i Adolfu Hitleru imaju svoje zaleđe, svoje korene, u jednom širokom spektru agresivno nacionalističkih političkih partija i udruženja. Pogledajte ko su neprikosnovene ličnosti ovih nacističkih grupa: Dimitrije Ljotić, vođa fašističkog «Zbora»; vladika Nikolaj Velimirović, poznat po svojim antievropskim i antisemitskim stavovima; general Ratko Mladić, optužen za ratni zločin genocida… Nisu oni heroji samo ovih nacističkih grupa, nego i mnogih drugih, brojnijih, bolje organizovanih, masovnijih organizacija svakodnevno prisutnih u javnosti, koje sebe nazivaju patriotskim, podržavane od delova političkog vrha i pravoslavne crkve. Već nekoliko godina prikupljam literaturu izrazito rasističke i antisemitske sadržine, koja se kod nas objavljuje i prodaje u „svakoj boljoj knjižari“. Za nekoga neobaveštenog može gotovo neverovatno delovati podatak da je preko sto pedeset takvih naslova u našim knjižarama, a da se po zlu čuveni, pamflet i falisifikat koji je, izmedju ostalog, poslužio i Hitleru za pisanje „Majn kampfa“ – „Protokoli sionskih mudraca“, objavljuje svake godine, što piratski, što u registrovanim izdavačkim kućama bar u desetak izdanja. Verujem da je to svetski rekord. Uzgred, „Protokoli“ su 1985. i sudski zabranjeni za objavljivanje. Ali, ko ovde poštuje odluke suda? Sve zajedno, tiraži ovakvih «knjiga» prelaze stotinak hiljada, dolaze do ruku mladih ljudi, i ne samo mladih, od kojih mnogi sve to prihvataju zdravo za gotovo, u sredini gde je antifašizam postao maltene greh, gde se svakodnevno obavlja revizija istorije, menjaju nazivi ulica i škola, gde kolaboracionisti postaju heroji, a oni koji su se borili za slobodu izdajnici. Na Sajmu knjiga u Beogradu, koji se upravo održava ovih dana, nalazi se štand gde se uveliko prodaje takva literatura. To je skandalozno. Relativizacija, marginalizovanje i potcenjivanje ovih pojava svedoče o nezrelosti jednog društva, nepostojanju javnog mnjenja, veličini i količini zabluda u koje smo upali, kao i o nesposobnosti da se pojavama daju prava imena, da se društvenim izopačenostima kakvi su širenje rasne, etničke, verske mržnje – što je zakonom kažnjivo – stane na put. Demokratija je, između ostaloga, i poštovanje zakona, a demokratija koja nije u stanju sama sebe da odbrani utire put raznim oblicima diktature i totalitarizma.

Kada govorimo o konfiguraciji naše političke scene, čini se da su pozicije stranaka vrlo jasne, jasnije nego ranije. Jedini „šum u javnosti” stvara Demokratska stranka, koja je već postala poznata po tome što se jasno i glasno ne određuje oko „vrućih“ društvenih i političkih pitanja. Gde biste sada svrstali Demokratsku stranku?

– Nije moje da ocenjujem programe i delovanja pojedinih političkih partija. Ali, evo, učiniću izuzetak jer se nalazimo u suviše krupnim problemima i postavlja se pitanje gde je ta politička snaga koja je dovoljno spremna i snažna da utiče na promene. Mnogi su tu snagu videli u Demokratskoj stranci. Ali, ono što se događa u poslednje vreme veoma je razočaravajuće. Demokratska stranka je postala politička partija koja se prilagođava postojećoj situaciji umesto da je menja. Politička partija od koje se očekivalo da ima vodeću ulogu u reformama i promenama, podlegla je sindromu dominantnom u našem političkom zivotu – da je važno biti u vlasti i na vlasti bez obzira na cenu. Iz toga se onda rađa nekakva kameleonska demagogija. Mi smo društvo kojem je više od svega neophodna istina, istina o nama, našoj poziciji u svetu, našim predrasudama i zabludama. Demagogija nas vodi samo novim stranputicama što se može okončati novim izolacijama, novim nevoljama. Na Demokratskoj stranci je velika istorijska odgovornost, upravo zbog njenih potencijala i njene tradicije. Tamo gde postoji odgovornost te vrste mora postojati i hrabrost da se istini pogleda u oči. Odlučnost, ako je ikada bilo, isparila je neznano kud, a zamenjena je lošim kompromiserstvom. Zar nije bolje biti u snažnoj, zdravoj opoziciji, nego učestvovati u vlasti koja je kompromitujuća? Pre neki dan bilo je mučno gledati kako DS u Skupštini podržava radikalsku inicijativu o donošenju besmislene Deklaracije o podršci Kubi. Treba valjda nekoga u svetu upozoriti kako ćemo ubuduće saveznike tražiti u Kubi, Severnoj Koreji i sličnim zemljama, oličenju totalitarnih društava. Zaista, žalosno!

Novi Sad ovih dana potresa afera vezana za nameru gradskih vlasti da na Zmaj Jovinu gimnaziju stavi natpis „Srpska pravoslavna velika gimnazija u Novom Sadu”, a da u dvorištu gimnazije stavi spomen ploču „Hristos kao pastir” i „Sveti Sava blagosilja srpčad”. Da li postoji granica u želji da se „obeleži” teritorija na ovim prostorima?

– Pa, kada se krene u tu vrstu rodoljublja brišu se sve granice tolerancije, onda i tradicija postaje samo oblik zloupotrebe, kao što je to postala i istorija, onda se pretvaramo u zajednicu u kojoj religiozna, politička, nacionalna ili bilo koja druga većina može da nametne svoj kulturni i politički teror. A kao posledica nastaju ozbiljni problemi zajedničkog života. Granice tolerancije u nekoj višeetničkoj sredini su veoma krhke. One lako pucaju, a onda se veoma teško ponovo uspostavljaju. Demokratija se pre svega ogleda u tome koliko većina poštuje prava manjine. U tom pogledu smo veoma licemerno društvo. Poslušajte samo reči naše nove himne. Da li je to himna svih građana Srbije ili samo većinskog naroda? Oslušnite malo rečnik poslanika u Skupstini, pisanje ili govor u nekim medijima. Sa jedne strane zahteva se opstanak Kosova u Srbiji, a sa druge prema Albancima se većina skupštinskih poslanika odnosi sa prezrenjem i omalovažavanjima. Kako se onda može tražiti da Albanci prihvate Srbiju kao svoju domovinu? U Srbiji blizu trideset procenata stanovnika etnički ne pripada većinskom narodu. To znači da ova zajednica mora jednako poštovati prava svih ako želi da opstane. Iz toliko različitosti treba izvlačiti ono što su kulturne i svake druge prednosti, a ne neprekidno proizvoditi razdore i netrpeljivost. Ove priče o stavljanju nekakvih natpisa i spomen ploča na Zmaj Jovinu gimnaziju bile bi budalaste da nisu opasne. Kao da to smišlja nekakav đavolji um, na štetu svih.

Kada se govori o ogromnom uticaju Srpske pravoslavne crkve na državne i društvene stvari u našoj zemlji, obično se spominje reč klerikalizam. Međutim, nedavno je upotrebljena reč „cezaropapizam“. Kakvo bi po vama bilo najbolje određenje ove pojave?

– I jedan i drugi termin, kako ih ja razumem, svode se praktično na procenu prevelikog uticaja crkve u društvu, na njenu težnju da određuje dominantni «kulturni model» odnosno vladajući način mišljenja. Istorija je pokazala i dokazala da su takve tendecije štetne i po državu i po društvo u celini i po crkvu. Cezaropapizam bi trebalo da znači, kako je to jasno definisao Vladimir Ilić, da «stvarni poglavar SPC nije Njegova svetost gospodin Pavle, nego predsednik Vlade Srbije». U tome ima dosta istine, često se dobija utisak da je premijer Koštunica taj koji istovremeno upravlja i crkvom i Srbijom, sa mnogo više razumevanja za probleme crkve nego probleme Srbije.

Nedim Sejdinović

Published inIntervjuiNovinski clanci

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *