Skip to content

Gubitak boga

“Ali uznemirena Metaneira, kako priča legenda, provali u sobu (gde je Demetra bila nagnuta nad ozarenim odojčetom), krivo savetovana materinskim strahom, odbije boginju i sve ono nadljudsko što se tu kalilo i, da bi spasla dete, izgubi boga.”

A. Žid

Mnoge priče ponovo prepričavaju starogrčki mit o Demetri. Postoji nešto što se zove ideja-vodilja i izvesni uzvišeni cilj kojem neki junak teži. U trenutku kada treba nešto žrtvovati, jedan mali detalj života, junak nema snage ili nema prostora da mali gubitak pretvori u konačnu pobedu.

Menjanje ovozemaljskog, podosta prostog i glupavog života za nešto bolje, čvršće i superiornije, nije samo cilj religije. Hiljadu puta je rečeno, ali nije zgoreg da se još jednom ponovi: u osnovi čovekovog bića je da se ne zadovoljava onim što jeste – ovde i sada, pogotovo.

Kada se bolje razmisli, tu leži i glavna nit kojom se ljudski rod deli na šupke i na one koji to nisu.

Valjda je tako.

– – –

Danas mogu reći pouzdano, pred svim čitaocima, pred čitavom nacijom, pred čitavim svetom i pred tim silnim, mračnim i užurbanim svemirom, da sam jednom zasvagda izgubio boga. Nisam ga nigde zaturio, niti su mi ga u autobusu gradskog saobraćajnog ukrali. Nisam ga nikome ni poklonio, kao što ga ni od koga nisam ni dobio. Bog mi je jednostavno nestao za vreme posete pijaci. Rekao je: ovo više nema smisla – idem ja.

Desilo se to jednog četvrtka, a evo i kako.

U principu, obožavam sve sorte jabuka, mada ne znam koje se sve nahode po ovijem svetu. Znam, recimo, šta je zlatni delišes. Tu vrstu je moj otac kupovao preko sindikata za zimu, i to jedno pet-šest gajbi. Delišes nije dobar kada dugo stoji, pogotovo nije dobar ako stoji u garaži, gde se, kao što je poznato, mešaju razni neprijatni mirisi. Delišes prvo poprimi skroz žutu boju, pa se onda malo smežura i izgubi neponovljivu sočnost i blag kiselkasto-slatkasti ukus koji ima kada je svež. U garaži povuče još miris nafte, tako da krajem zime njegov ukus podseća na ukus sunđera za pranje zagorelih šerpi.

Takođe, volim i marku jonatan, volim i one što se zovu gucu ili mucu; skoro do imbecilnosti obožavam jangold itd.

Kada sam na dijeti, osobito tada makljam jabuke. Verujem da ću jedenjem jabuka prevariti glad, pa onda jedem jednu za drugom; stučem par kila dok si reko keks. Međutim, od jabuka postajem sve gladniji i gladniji. U želucu mi se stvori nekakva crna rupa, jama iz Kovačićeve pesme, koju uskoro moram popuniti nečim konkretnim, dakle nekakvom mesinom, po mogućstvu što masnijom.

Tog četvrtka na pijacu sam krenuo da se, što bi ono naš narod rekao, spremim za bombardovanje, da popunim ratne i zimske zalihe hrane, a posebice jabuka. Kada sam stizao na pijacu, bog, koji je tada još uvek bio deo mene, zamolio me je da on izabere jabuke. Pristao sam ali samo pod uslovom da mi sredi pasoš i vizu za Englesku, što je on naravno demonstrativno odbio. Rekao je, biraj sam jabuke, ko te jebe, i sakrio se duboko u meni.

Čuo sam da je na zapadu u modi da se jedu crvljive jabuke. Kažu da su crvljive jabuke zdrave, neprskane, da su prava nepatvorena blagodet prirode. Priđoh jednom krupnom prodavcu voća i upitah ga da li njegove jabuke imaju crva. Skoro uvređen, odgovori mi da, naravno, nemaju. Rekoh da bi bilo izuzetno dobro da imaju, jer ja upravo hoću jabuke sa crvima. On me pogleda kao kakvu budalu i posavetova me da odem u mesnicu.

Mada su jabuke i na susednoj tezgi izgledale previše čitave za dobar ukus, odlučih se da ih kupim. I taman kada sam počeo da se koncentrišem na naporno biranje jabuka koje mi predstoji, ugledah kako prodavačica, debela baba sa zlatnim zubom, uz blaženi osmeh prebrojava oveliku gutu novaca. Kao što ne volim da vidim brdo hrane na stolu jer odjednom izgubim želju za jelom, tako i sada, kada videh gomilu novca u babinim rukama, uhvati me muka i zamalo se na pravdi boga ne ispovraćah.

Napokon, dođoh pred jednu tezgu dosta rustikalnog izgleda sa ne baš bog zna kakvim enterijerom, ali prepunu raznih vrsta jabuka, poslaganih po sortama, veličini i ceni. Bakica koja je radila na štandu podsećala me je na moju jadnu, pokojnu prababu, koja je poginula nesrećnim slučajem (bager ju je mlatnuo onom svojom džinovskom kutlačom dok me je vodila u obdanište). Suza mi krenu niz debeli obraz, pogotovo kada pogledah tužni, neizmerno tužni pogled prodavačice, koji kao da me je molio, kumio i bratimio da ovde potrošim svu svoju platu, svoje honorare i ono što sam uspeo da izmuzem od brata iz Nemačke.

Kaže bakica, biraj sine, sve su fine. Odgovaram, tačno bakice, kao da su izašle sa trakice.

Bakica pokazuje razne sorte. Ovo je zlatni delišes, veli mi, to je ona marka koju je tvoj otac kupovao preko sindikata i ostavljao u garaži. Znam, odgovaram protivpitanjem, a koje su ove? To je gucu, predivan gucu (ili mucu), omiljena jabuka kamiondžija i ostalih profesionalnih putnika. Onda, tu je jangold, jabuka nevinih devojčica i plavokosih dečaka. Crveni jonatan jedu porodilje i ljudi koji su na bensedinu, a ove zelene nakisele domaće obožavaju krmače i patke.

Uzimam veliku, izdržljivu kesu od dva dinara i polako biram. Prevrćem ih u rukama – čak pronalazim i neke blago crvljive. Skoro deset kila različitih izabrah. Bakica sve to pažljivo izvaga, onda poče da računa. Ja sam već zagrizao jedan jangold, kad bakica izbaci cifru: 57 dinara. Pružih joj novčanicu od sto dinara, a ona, kad je vide, zamalo se ne strovali ispod tezge. Dok sam ja držao novčanicu i držao i držao, ona je počela da traži četrdeset tri dinara kusura. Odakle nije sve vadila cvonjke, iz jednog džepa, drugog, trećeg, iz neke brižljivo smotane kese, ispod marame, iz grudnjaka. Dok se prebrojavala, ja sto dinara vratih sebi u džep. Ona nekako izbroja 43 dinara i pruži mi ih, sve se zahvaljujući.

Pohitah da ponovo izvadim sto dinara, ali u trenutku shvatih da bakica misli da sam joj novac već dao. Kroz glavu mi sinu ideja da za sto dinara mogu kupiti ovčetine, goveđi rep i papke, i skuvati božanstven paprikaš.

Tada se javi boginja Demetra i reče mi: baš si šupak, daj bakici novac, ali moja majka u obliku ovce, sa ogromnim goveđim repom i fino iseckanim papcima išćera Demetru iz kuće moje savesti ovim rečima: život je surov, pa ko koga zajebe.

Dok sam odlazio od tezge, a bakica mi zadovoljno mahala, osećao sam kako me bog napušta. Kaže, ovo više nema smisla – idem ja.

Tako sam ja izgubio boga. A vi?

Nedim Sejdinović

Published inPriče

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *