Skip to content

Igra oblika

Na mestu gde se razdvajaju razum i osećanja, na toj međi koja se svakoga dana, čak svakog časa, prelazi, jedan korak u pogrešnom smeru znači i bespovratan odlazak sa pozornice stvarnosti. Koliko je ponekad dovoljno biti nepažljiv, isuviše hitar i smeo, toliko je kobno i jedno malo zakašnjenje, trenutak opuštanja… Kada se krene u tom pravcu, sve počinje da se topi, da bude lepljivo i uporno; okolne stvari gube svoj oblik, svoju strukturu i postaju preteći noćni obrisi. Prepoznaješ da se ljudi u strahu ili iz gađenja izmiču, i jedino što ti preostaje jesu lavirinti beskonačnog grotla, u čijem te jednom ćošku nestrpljivo očekuje tvoja smrt…

Prvi put kada sam ga video, delovao je kao čovek koji neprestano nešto gubi i neprestano doznaje da su mu stvari koje je zagubio izuzetno važne. U redakciju je dolazio uvek prvi, a poslednji odlazio. U okruženju isuviše normalnih ljudi, njegova tiha pojava, njegovo sedenje u uglu i čitanje knjiga delovalo je poprilično smešno. Njegovi predlozi i sugestije, njegove neobične ideje koje je iznosio kada bi za to pronašao zgodnu priliku, bile su razotkrivalačke i govorile o njegovoj sumanutoj neupućenosti. Ubrzo je postao predmetom sprdnje.

Nekada bih ga posmatrao dok sedi za kompjuterom. Sa jedne strane, prema njemu sam osećao užasnu odbojnost, koja je išla sve do agresije, a sa druge, osećao sam žaljenje jer je izgledao kao neko ko gubi vazduh i kome bi trebalo pomoći…

No, vreme kakvo jeste ne dopušta skretanje sa zadatih puteva. Uskoro, sa njim više niko nije želeo da razgovara.Tekstove koje je veoma dugo, i činilo se pažljivo, radio, donosio bi mi na čitanje. Ne mogu reći da je u pitanju bila netalentovanost ili nedostatak svesti o tekstu. Pre bih rekao da su rečenice preslikavale, kao u nekom izvrnutom ogledalu, misli koje su se raspadale na hiljadu delova. Rečenice su podsećale na mrtvorođene sijamske blizance, sa dve-tri glave, nekoliko nedovršenih trupala… Ili su, pak, podsećale na sparušene narandže prepune koštica. Kao da umesto praška za veš koristite pesak, umesto ulja – med…

Ponekad se po nekoliko nedelja nije pojavljivao u redakciji. Koliko god su se na njegov račun zbijale šale, njegovo odsustvo niko nije primećivao. A i kada bi se pojavio, niko ne bi reagovao, kao da je neka saksija premeštena sa mesta na mesto…

A onda je došla sreda. Dan kada se novine zaključuju i pripremaju za štampu. Pojavio se sa džinovskom lubenicom u rukama. Bili smo u poslu, i čini mi se da sam ga ja jedini primetio. Pitao me je da li njegov tekst ide u ovom broju. Rekao sam da, na žalost, ne ide, ali da će možda ići u sledećem. On se okrenuo, podigao lubenicu iznad glave i tresnuo je o pod. Lubenica se rascopala, njeni parčići su završili svuda naokolo. Rekao je: “Jebem vam mater svima!”, i otišao. Nije prošlo ni nekoliko trenutaka, mi smo se još zaprepašćeni zgledali, kada se ponovo pojavio na vratima. Ovaj put sa pištoljem u rukama. Drhtao je i jedva je uspeo da kaže da nam sada daruje živote.

Više nije dolazio…

Nedavno sam ga video u biblioteci. Nosio je desetak knjiga. Jako je smršao. U znak pozdrava klimnuo mi je glavom, a ja sam siguran da me nije prepoznao. U čitaonici sam posmatrao kako, cupkajući nogama, čita knjige. Tri-četiri je držao otvorene. Činilo se da mu pogled ne dopire do slova, a da, ako i dopire, slova prepoznaje samo kao oblike koje se nekom učestanošću ponavljaju… Za njega je ulaz u svet knjiga bio zatvoren.

Nedim Sejdinović

 

Published inPriče

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *