LASLO VEGEL, KNJIŽEVNIK: Jakobinci protiv autonomije

• Do oktobra 2000. godine ideja autonomije bila je subverzivna, i zbog toga imala i privlačnost. Njena erodacija je počela posle 2000. godine, kada je dobila izvesnu moć. Razlozi su višeslojni. Prvi i najvažniji razlog je da u Srbiji država još uvek poseduje enormnu redistributivnu moć, i vladajuća politička elita čuva monopol redistribucije, i naravno da u autonomiji vidi suparnika. Ako bi privreda i svi sektori društvenog života – od pravosuđa do kulture – imali veću autonomiju naspram države, kada bi država bila zaista „servis građana“, tada bi se i autonomija Vojvodine postavila kao pitanje racionalnog uređenja države, a ne kao histerično političko pitanje. Sada to izgleda ovako: višepartijski Centralni komitet u Beogradu strahuje da će višepartijski Pokrajinski komitet u Novom Sadu ograničiti njegovu vlast • kaže na početku razgovora za “Građanski list” književnik Laslo Vegel.

Vegel je jedan od najpoznatijih Novosađana u Evropi, dobitnik Regionalne Pulicerove nagrade za književnost i niza drugi priznanja za književni i društveni angažman. Poslednjih godinu dana veoma retko boravi na našim prostorima, a novo životno okruženje pronašao je u Berlinu. Njegova razmišljanja o vojvođanskoj autonomiji, o kojoj je dosta pisao, uglavnom su drugačija od onih dominantnih na našoj političkoj i društvenoj sceni. To je jedan od razloga zbog kojih razgovaramo sa njim u trenutku kada je pitanje vojvođanske autonomije ponovo postalo aktuelno, u svetlu usaglašavanja stavova oko novog Ustava Srbije

Koji su drugi razlozi zbog kojih je ideja vojvođanske autonomije, kako kažete, erodirala?

– Pa razlog za to se nalazi i u činjenici da je srpska desnica jako privržena jakobinskom centralizmu, a celokupni politički prostor u Srbiji praktično je okupirala desnica. A to se desilo i u Vojvodini. Velika je nesreća da se sa tim paralelno nije razvila konzervativna građanska desnica koja se više vezuje za englesku tradiciju, a koja je danas dominantna u Evropi. Ta evropska konzervativna građanska desnica gleda na populističku postkomunističku desnicu kao na anahronu, antimodernu pojavu. Dovoljno je samo pročitati zapadne novine, tekstove o događajima u Poljskoj i u Slovačkoj. Ta jakobinska, centralistička tradicija doživela je potpuni fijasko u modernom svetu, a to dokazuje i činjenica da su se posle Drugog svetskog rata najbrže razvile decentralizovane zemlje, kao što su SAD i Nemačka. Stabilna Švajcarska je toliko decentralizovana da, ako bi se takav koncept pojavio u Srbiji, beogradski jakobinci bi odmah skočili od straha i počeli da viču da se radi o raspadu države. I Jugoslavija se raspala zato što se hteo afirmisati postkomunistički neocentralizam, a švajcarski kantoni sa ogromnim ovlašćenjima samo učvršćuju Švajcarsku. Da bi završili sa grotesknom poentom: u Kini, gde još postoji Centralni komitet, decentralizacija teče neobičnom brzinom!

Pojedini analitičari tvrde da vojvođansku autonomističku scenu poslednjih godina krasi i svojevrstan zamor. Osim toga, pojavljuje se i pitanje artikulacije vojvođanske autonomnosti i njene popularnosti kod mlađih generacija!

– Svakako da je to tačno. Generacije koje su se socijalizovale u vremenu „samoupravnog socijalizma“, koje se sećaju da su u tom vremenu živele bolje jer su imale veću socijalnu sigurnost, postepeno su se pasivizirale, i više ne dominiraju u izbornoj bazi. Te generacije su razočarane, znaju da se njihova prošlost ne može oživeti. A paralelno s tim, sve značajniju ulogu igraju nove generacije, koje su se socijalizovale u Miloševićevom konfrontativnom periodu. One su se socijalizovali u duhu da je ceo svet protiv njih, da je sve što je različito – opasno! Oni nemaju svest o toj prošlosti, nego samo onoj koju je za njih proizvela nova elita.

Kakav je po vama odnos vojvođanskih manjinskih partija prema vojvođanskoj autonomiji. Često možemo tu da primetimo svojevrsno protivrečje, da jedno javno zagovaraju, a da su im u praksi ponekad bliže druge političke opcije?

– Pa tu se možemo nadovezati takođe na prethodni odgovor. Manjinske partije su retorički za autonomiju, jer se veliki deo njihove izborne baze seća da je, i u nacionalnom smislu, živela u većoj sigurnosti kada je Vojvodina imala autonomiju. Ali manjinske elite su već posle 2000. godine, upravo za vreme Đinđićeve vlade, uvideli da centralizovana vlast više učvršćuje njihovu vlast nego decentralizovana. I one žele neki „minicentralizam“. Silno su se zauzeli da manjinski nacionalni saveti budu elektorskim putem izabrani, jer su tako “uspešnije” gazde u svom malom vojvodstvu. Đinđić je dobro uočio da treba namiriti manjinsku elitu, da će se time stvoriti utisak da je manjinski problem rešen. Koštunica je na trenutak zaboravio na taj prećutni sporazum, i odmah su iskrsli „incidenti“, „atrociteti“. Ali je i on uvideo da se sporazum sa manjinskim “baronima” mora poštovati. Manjinska elita se neće, ako se taj sporazum poštuje, konfrontirati sa centralistima po pitanjima autonomije Vojvodine. Ona će tražiti vlast u svojoj naciji. Ona želi jednostavno nagodbu, po kome će dobiti svoj deo redistributivne moći. Zašto da se oni bore za autonomiju Vojvodine, kada već imaju svoju vojvodstvo a sa tim su se složili i Demokratska stranka, i Liga socijaldemokrata Vojvodine, i Demokratska stranka Srbije. S druge strane, uticaj manjinskih partija je opadajući. Pripadnici manjine u manjem broju izlaze na izbore nego što je vojvođanski prosek, tako da su primorani da se zadovolje i sa manjim ponudama i kvotama. Naravno da se time neće se rešiti položaj manjinskih gradjana, ali to je već drugo pitanje.

Možemo li naslutiti budućnost Srbije i Vojvodine? Da li će Vojvodina uspeti da povrati svoj, poslednjih godina prilično obrušen, identitet?

– Srbija je još uvek u velikom previranju, i teško se može predviđati koji će model izabrati. Ako se modernizuje, ako demokratija ne bude samo jezička igra partokratije, nego sve sfere društva budu imali svoje autonomiju, onda će se i autonomjia Vojvodine revitalizovati. Ako Srbija bude moderna, efikasna država, tada će se, sasvim prirodno, autonomija Vojvodine ponovo pojaviti na dnevnom redu. Ali, nikako ne u formi iz vremena samoupravnog socijalizma. Ona mora da dobije jedan širi, pre svega interregionalni evropski kontekst. Nije to ni Vojvodstvo, ni Mala Država. Isto tako, sumnjam da je moguće rekonstruisati neki homogeni vojvođanski identitet. Vojvođanski identitet mora biti igra različitosti – to je istinska multikulturalnost čije okvire određuje zajednički prostor, demokratske vrline i produktivna višesmerna komunikacija različitosti. Može to biti i multiplikacija identiteta, a ne neki novi identitet. Ta vrsta multiplikacije danas u Evropi ne samo da je svakodnevna praktična pojava, nego je i dobro teoretski promišljena alternativa. Treba samo pročitati dela velikog francuskog filozofa Žaka Deride. Ali mi smo jako daleko od Deride.

Nedim Sejdinović

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.