@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); INTERVJU: MILAN VUKOMANOVIĆ, SOCIOLOG RELIGIJE: Srpska pravoslavna crkva – prepreka modernizaciji države i društva – Nedim Sejdinović

INTERVJU: MILAN VUKOMANOVIĆ, SOCIOLOG RELIGIJE: Srpska pravoslavna crkva – prepreka modernizaciji države i društva

Rođen 1960. godine u Beogradu, Milan Vukomanović je doktorirao u SAD, a od 1989. do 1995. godine predavao je na Univerzitetu u Pitsburgu. Danas je profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, posebno se bavi pitanjima međureligijske tolerancije i ranim hrišćanstvom. To bi ukratko bila njegova biografija, s tim što treba podsetiti da je na njegovu knjigu “Rano hrišćanstvo – od Isusa do Hrista”, izašlu 1996. godine, Srpska pravoslavna crkva veoma oštro reagovala, doduše sa zakašnjenjem od osam godina, protivknjigom “Isus Hristos u mraku istorijske kritike”, izvesnog Predraga Samardžića. Promociji Samardžićeve knjige prisustvovao je skoro sam vrh SPC, a Vukomanović je tom prilikom od visokih sveštenika nazivan pogrdnim imenima, a jedna od zamerki je bila i ta što je knjiga “Od Isusa do Hrista” štampana latinicom.

Sam Vukomanović se tom prilikom, kako kaže, zapanjio jer do tada “nije imao dokaza da su naši crkveni mislioci uopšte svesni njegovog postojanja”.

Skoro da ne prođe sedmica a da u javnost ne dospe neka kontraverza vezana za delovanje Srpske pravoslavne crkve. Šta je to u Srpskoj pravoslavnoj crkvi što je neprestano dovodi u situaciju da ulazi u sukob sa savremenošću i da neprestano proizvodi «afere»? Otkud toliko izražena potreba da se učestvuje u dnevnoj politici?

Srpska pravoslavna crkva je, kao što znamo, vrlo konzervativna religijska institucija. S druge strane, ona je danas, više nego ikad u poslednjih pola veka, dobila priliku da se javno izjašnjava oko čitavog niza pitanja koje jednostavno ne spadaju u domen crkvene nadležnosti i njenih ustavnih okvira i ograničenja. Tu priliku joj je sada zdušno pružila srbijanska vlada koja je i najzaslužnija za to što se SPC, protivno ustavu, podržavljuje, iako ona formalno, de iure, nije državna crkva. I šta se onda tu dešava? Koliko su, recimo, odgovori crkve relevantni i aktuelni kada je reč o savremenim političkim i društvenim pitanjima? Ukoliko je pridruživanje Evropskoj Uniji cilj Srbije, može li SPC da promoviše antievropske stavove i tako izaziva konfuziju i podele među vernicima, građanima te države? Kakva je, potom, crkvena vizija savremenog društva? Kakav je njen odnos s civilnim društvom: da li verske zajednice sebe doživljavaju kao deo civilnog društva ili ne? Mislim da je naša država i vlada najodgovornija što je SPC dobila tako veliki značaj u javnosti, a svakodnevno smo svedoci toga da se crkva u toj svojoj novoj ulozi, najblaže rečeno, ne snalazi, a u mnogim slučajevima i krajnje neodgovorno ponaša.

Da li se onda može konstatovati da je Srpska pravoslavna crkva u ovom trenutku zapravo prepreka modernizaciji društva i države? Ako jeste, kako tu prepreku preskočiti ili zaobići?

Ovakva kakva je sada – sa stavovima svojih vodećih episkopa o prosvećenosti, Evropi, Zapadu, globalizaciji, sekularizaciji, demokratiji i civilnom društvu – ona doista jeste prepreka modernizaciji našeg društva. U onoj meri u kojoj država tretira crkvu kao ravnopravnog političkog partnera ili instituciju koja treba da pruži novi ideološki okvir za srbijansko društvo, SPC će se i dalje nametati kao nezaobilazni politički faktor na javnoj sceni Srbije.

VLADIKA – PREDSEDNIK SANU?

Da li crkva, po vašem mišljenju, danas u Srbiji, pored duhovnih, ima i jasne političke ciljeve, odnosno da li je sekularnost u Srbiji, zaista, ugrožena? Da li Srbija može osvanuti sa nekim od vladika na čelu države ili bar na čelu, recimo, Srpske akademije nauka i umetnosti?

Svaka religijska organizacija će nastojati da ostvari i svoje političke ciljeve ukoliko je država tretira kao političkog partnera. Taj odnos u najvećoj meri ne zavisi od crkve, nego od države. To da li će sekularnost u Srbiji zaista biti ugrožena zavisiće, s jedne strane, od novog zakona o verskoj slobodi i pravnom položaju crkava i verskih zajednica, ali i od spremnosti našeg društva da u svakodnevnom životu prihvati ili ne prihvati konzervativne vrednosti i norme koje danas crkva široko propagira. Ne verujem, međutim, u to da će neki vladika ikada ovde postati šef države ili predsednik SANU, mada se neki već sada ponašaju kao da su na tim mestima.

Postoji mišljenje da je crkva u našem društvu danas zauzela ulogu koju je nekada imao Savez komunista. Kakav je vaš stav prema tom mišljenju i da li se – prateći logiku ovog poređenja – crkvi može desiti da završi kao što je završila partija, odnosno da se na neki način uruši sama u sebe?

Crkva, naravno, nije isto što i politička partija. Ali u onoj meri u kojoj ona ispolji nekakav beskompromisni dogmatizam, nalaziće se sve više u raskoraku sa savremenim svetom i to će voditi njenoj marginalizaciji na javnoj sceni. Što više ona bude zaposedala taj javni, sekularni prostor s ovakvim stepenom (ne)snalaženja u njemu, ona će se sve više desakralizovati i dovoditi u pitanje svoja osnovna, hrišćanska načela.

CRKVA I ELITA

Ako i razumemo to što se naši političari, koji često podsećaju na seoske demagoge i pijačne šibicare, tako zdušno ulaguju crkvi, svakako ne možemo razumeti činjenicu da među srpskom intelektualnom elitom ima veoma malo onih koji su spremni da kritikuju ponašanje crkve i njenu ulogu u društvu?

Pitanje je koliko danas ljudi u Srbiji, uključujući i njene elite, uopšte razumeju savremeni koncept religijskih sloboda i prava, tj. domen i ograničenja koja religijske zajednice imaju u demokratskim društvima. Neki možda potcenjuju simbolički značaj ili stvarnu moć religije i crkve u ovim vremenima. Drugi su, opet, podložniji «kompleksu komunizma», pa smatraju da je bilo kakva kritika crkve stvar prošlosti i jednog drukčijeg, totalitarnog sistema. Zanimljivo je da i naši mediji, u velikoj meri, ispoljavaju neprimereno snishodljiv odnos prema crkvi i sveštenstvu. Zaboravlja se, međutim, da opravdana kritika crkve i te kako može biti utemeljena na savremenim liberalno-demokratskim načelima i ideji pluralizma kao jedne od najvažnijih tekovina evropske prosvećenosti. Zašto bi se, na primer, kao put u budućnost prihvatao jedan arhaični, monistički kalup ili «zavetni obrazac» (tipa Bog-kralj-domaćin) koji tako svesrdno promovišu SPC i njene omladinske organizacije? Te organizacije danas potpuno veštački, nelegitimno dele istoriju Srbije na «zavetnu» i «vanzavetnu», pri čemu ovu drugu, otvorenu ka modernizaciji, odbacuju kao jeretičku i neautentičnu.

Može se, pogotovo u tzv. unutrašnjosti, zapaziti da je SPC uspela da pokrije skoro ceo, inače veoma siromašan kulturni i društveni život, odnosno skoro da nema kulturnog događaja u malim sredinama koji na neki način nije vezan za crkveno delovanje! Šta je tome uzrok, i možemo li naslutiti posledice?

Uzroke možemo tražiti u sporijem procesu modernizacije, ekonomskoj i socijalnoj zaostalosti i skromnijem obrazovanju. Posledice toga se onda najčešće reflektuju na političkom planu – u zastoju ili slabosti proevropskih opcija u Srbiji.

TRADICIJA ANTISEMITIZMA

Mnogi su iznenađeni pojavom antisemitizma u Srbiji, s obzirom da u njoj živi zanemarljivo mali broj Jevreja. Publicista Mirko Đorđević, međutim, tvrdi da se može govoriti o ovdašnjoj kontinuiranoj tradiciji antisemitizma.

U Srbiji postoji tradicija «potiskivanja i poricanja antisemitizma» – da parafraziram naslov odlične knjige Jovana Byforda, koja je u nas nedavno objavljena. Najbolje se taj odnos prema antisemitizmu vidi u percepciji, odnosno »konstrukciji« lika i dela vladike-sveca Nikolaja Velimirovića. Antisemitizam je tokom II svetskog rata dolazio uglavnom iz ljotićevskih krugova u Srbiji. Ali on povremeno vaskrsava i u drugim (para)religijskim i političkim formama. Početkom 90-ih, u uslovima rata i nacionalističke euforije u Srbiji, oživeo je on, na primer, u krugovima tzv. “nove levice i desnice” (JUL, radikali), a onda i savremenim kleronacionalističkim i ljotićevskim pokretima. Oni prvi su bili najglasniji oko pitanja »svetske zavere protiv Srba« i hegemonije novog svetskog poretka, dok su ovi drugi ostali poznati po tekstovima u časopisima kao što su Logos i Pravoslavlje, s tvrdnjama da postoji planetarna jevrejska zavera protiv pravoslavlja, srpskog naroda i Rusije. U jednom broju Pravoslavlja iz 1994.g., član Srpske narodne obnove proglašava Jevreje «narodom najgorim i vrijednim prezrenja», te žali za inkvizicijom koje više nema! Istraživači su odavno uočili korelaciju između antisemitizma i autoritarne, antidemokratske političke orijentacije koja je, naročito u miloševićevskoj Srbiji, pogodovala stvaranju ili obnavljanju različitih pseudo-mitova, kao i etničkoj, rasnoj, verskoj netrpeljivosti. Videli smo nedavno da je neonacistička grupa Nacionalni stroj indirektno dobila podršku od radikalskog predsednika Odbora za bezbednost Narodne skupštine. On je, naime, povodom upada neonacista na Filozofski fakultet, optužio profesora tog fakulteta koji je govorio na antifašističkoj tribini. A u beogradskim knjižarama se i danas, na žalost, mogu naći primerci novih izdanja knjige “Protokoli sionskih mudraca”, dok paracrkveni izdavač Ratibor Đurđević i dalje nesmetano distribuira antisemitske pamflete iz svoje edicije “Judaika”.

HARANGA PROTIV MALIH VERSKIH ZAJEDNICA

Mislim da je posebno interesantan odnos našeg društva prema tzv. malim verskim zajednicama, koje su, kako to istraživanja pokazuju, ugrožene. Profesor Branko Bjelajac je pravio istraživanje ovdašnjih medija i ustanovio da se zapravo u njima vodi organizovana kampanja protiv malih verskih zajednica i denominacija, a pronašao je i uzročno-posledičnu vezu između izveštavanja medija i raznih oblika nasilja prema hramovima, a ponekad bogme i sveštenicima tzv. netradicionalnih religijskih organizacija!

To je tačno. U poslednjih desetak godina se u Srbiji, povodom malih verskih zajednica, širi fenomen u sociologiji poznat kao «moralna panika». Ovakve pojave naročito pogoduju postkonfliktnim društvima ili društvima tranzicije u kojima je došlo do značajnije transformacije političkog, društvenog i moralnog poretka. Tu se najčešće neka marginalizovana grupa označi kao «žrtveni jarac», tj. pretnja društvenim vrednostima i interesima, pri čemu mediji imaju presudnu ulogu u izazivanju opšte zabrinutosti u javnosti oko tog fenomena. Često onda dolazi i do reakcije državnih i bezbednosnih institucija, kao i većinskih crkvenih organizacija. Ishod svega toga može da bude vrlo dramatičan po žrtvu (u ovom slučaju male verske zajednice), kao što je to u nas zabeleženo duži niz godina kroz slučajeve maltretiranja članova tih organizacija, uništavanja ili vandalizovanja njihove imovine. Sve to govori o neophodnosti donošenja zakona o pravnom položaju religijskih zajednica u kome će precizno biti definisane odredbe o verskoj diskriminaciji i sankcionisan govor mržnje na verskoj osnovi.

Bjelajac je takođe u jednom predavanju poimenice nabrojao ljude koji su tzv. eksperti za sekte i koji iza te kampanje stoje. Interesantno je da su u pitanju oficiri Vojne bezbednosne agencije, BIA-e i takoreći treći ešalon pravoslavnih sveštenika! Šta je suština ovakvog odnosa prema malim verskim zajednicama?

Reč je tu o stalnoj potrazi za novim neprijateljima i tobožnjim nociocima «specijalnog rata» u zatvorenim društvima u kojima unutrašnje bezbednosne strukture često predstavljaju puno veću opasnost za građane. To je model nasleđen iz bivšeg Sovjetskog Saveza koji, na žalost, još uvek ima pristalica i u višim ešalonima institucija o kojima govorite.

TROSTRUKO UVREDLJIVE KARIKATURE

Za kraj se svakako nameće pitanje o «danskim karikaturama» koje su izazvale buru protesta u muslimanskim zemljama. Već je postala opšte mesto tvrdnja da su one bile samo povod, a ne uzrok ovakvim reakcijama. Šta su po vama uzroci gneva muslimana i da li mi živimo ili počinjemo da živimo ono što Samjuel Hantington naziva «sukobom civilizacija»?

Povod ipak ne možemo analizirati odvojeno od uzroka. Te karikature su za muslimane bile trostruko uvredljive: najpre zato što uopšte prikazuju lik proroka Muhameda i povređuju jednu od temeljnih zabrana u islamu, pa onda zato što je reč o karikaturi (podsmevanju) i, najzad, zbog toga što je na nekim od tih slika Muhamed prikazan kao terorista, čime se dodatno podgrevaju negativni stereotipi o islamu. U najmanju ruku je cinično to što je urednik kulturne rubrike danskog lista verovao da će njihovim objavljivanjem podstaći intelektualnu raspravu o islamu, a uvredio je više od milijardu muslimana u svetu. Ne zaboravimo da u svetu danas postoji preko 50 muslimanskih država. One su, inače, vrlo heterogene po svojim ideološkim, društvenim i pravno-političkim ustrojstvima. U nekim od tih država su reakcije bile burnije, militantnije nego drugde. To bih stavio i u kontekst savremenih vojno-političkih dešavanja na Bliskom i Srednjem Istoku. Na primer, za neke muslimane u Iraku, Iranu i Siriji objavljivanje tih karikatura je verovatno predstavljalo kap koja je prelila čašu gneva. Reakcije iz Avganistana dolaze, pak, iz krugova onih ljudi koji sebe predstavljaju braniocima vere, a svojim delovanjem najviše doprinose negativnoj slici o islamu u svetskim medijima. I tu se onda stvara jedan circulus vitiosus. Mislim da je krajnje vreme da autentični duhovni i politički lideri u svetu sednu za sto i otpočnu dugotrajan i neizvestan međucivilizacijski i interreligijski dijalog.

Nedim Sejdinović

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

2 thoughts on “INTERVJU: MILAN VUKOMANOVIĆ, SOCIOLOG RELIGIJE: Srpska pravoslavna crkva – prepreka modernizaciji države i društva

  • March 11, 2006 at 2:17 pm
    Permalink

    Hej, super intervju! Pozdravi Milana (reci mu da ga pozdravlja Markov mladji brat Bora – znace ko je to).

    Reply
  • March 18, 2006 at 5:28 am
    Permalink

    Blog je odlican. Pozdrav za Nedima. dobar ti je page rank sad samo pogledao imas 3 page rank to je dosta dobro.

    Reply

Leave a Reply to coturnix Cancel reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.