Skip to content

Jabuke zla i smrti

Svakom čoveku je, pri rođenju, ili je to zapisano još u knjigama satrostavnim, dato da pojede određeni broj jabuka u životu. Kada pojede zadnju, umire. Verovatno srećan što je bar jedan zadatak koji mu je dat na ovom svetu ispunio.

Nikada mi nije bilo jasno da li je u ovom izjedanju života bitno da li su jabuke sitnije ili krupnije, da li dve sitne imaju istu smrtnu snagu koliko jedna krupna. I zašto zapravo jabuke nisu merene kilogramima, kako se to na pijacama obično radi.

Razmišljam o tome. I što više razmišljam, jabuke me sve više privlače. Ne, nije u pitanju moja želja da ubrzam svoj kraj.

Jabuke donose smrt, bez obzira koliko su zdrave i koliko u sebi, u onom tankom sloju ispod kore, kako je govorila moja majka, imaju vitamina. Razmišljam. Bakice koje na pijaci prodaju jabuke zapravo su prodavci smrti. Kamiondžije, o tako neobrijani i zadrigli, koji prevoze jabuke od pijace do pijace, za pravo su vozači smrti, a sindikat, ukoliko još uvek u danima nagoveštaja zime nudi jabuke u onim gajbama od drvenih letvica, zapravo nudi smrt u ratama

Sve deluje logično. Kada bolje razmislim, skoro svi ljudi koji su voleli jabuke, umrli su mladi. Neki nisu preživeli ni osnovnu školu. Oni koji su voleli jabuke a živeli su dugo dakako su tek izuzetak koji potvrđuje verovanje – njima je jednostavno dato mnogo jabuka u životu. Tako im je zapalo. Nekim, opet, ljudima, onim iz pustinjskih krajeva, data je samo jedna jabuka. Jedna jabuka u životu. Možda je dovoljno da popiju i čašu soka od jabuke. Popiju i umru.

Koliko i smrt, sinonim za jabuku, i jabuka je neizbežna. Uđete u najobičniju bakalnicu i naletite na jabuke. U izlozima beogradskih državnih prodavnica one se podlo smeškaju. U prepunim autobusima gradskog saobraćaja uvek ćete videti nekog da ih jede…

Ogrisci jabuke su već postali opšte mesto u stripovima i karikaturalnim filmovima, ogrisci su postali simbol siromaštva i izgubljenosti u novim životnim okolnostima. A ogrisci – razmislimo – oni su tek zaostaci jedne smrti, ogrisci su ljudsko telo koje truli u zemlji, ogrisci su pepeo u urni. Ogrisci koji dugo stoje na vetru ili promaji, koji su se stvrdnuli i prilepili za, recimo, vašu policu, ti ogrisci su kostur čoveka.

Drvo jabuke je drvo smrti. Listovi jabuke su stranice knjige smrti. Kora drveta jabuke zapravo je limeni lijes koji krije telo mrtvog vojnika. A rosa na tom drvetu suze su debeljuškaste vojnikove majke.

Da li oguljena jabuka ima isti efekat kao neoguljena? Da li, kada jabuku jedemo natenane, služeći se nožem, da li tada više ili manje rizikujemo?

Šta mi, zapravo, pamtimo? Pamtimo jabuku u ustima zaklane svinje, pamtimo pite sa jabukama, pamtimo nezrele kisele jabuke od kojih se dobija dijareja. Čak i kada pamtimo neko drugo voće, mi zapravo pamtimo jabuke.

Ja pamtim i to da nam je svako veče, pre početka filma, majka služila precizno isečene jabuke. Pun tanjir bi često i pre nego bi se završila špica filma bio prazan. Onda još jedan tanjir u trenucima kada film postane dosadan. Tanjiri puni smrti.

Kada se razreže jabuka, vidimo zvezdu petokraku. Tome su nas učili kada smo bili mali. Petokraka je dakle sastavni deo smrti, ona postoji i kada je ne vidimo…

No, ipak smo jeli jabuke, i onda kada smo saznali za njeno posredovanje kraja. Budili smo se, ustajali iz kreveta i bunovni, naslanjajući se na firižider ili vrata od špajza, grizli jabuku. Nosili smo je uvek sa sobom, kada bismo išli na putovanja i izlete. Hranili smo jabukama naše najdraže. Od jabuka nam je krčio stomak, a mi smo ih sve i sve više želeli. Patili smo kada ih u proleće ne bi bilo ili kada bi bile skupe. Željno smo očekivali «petrovače», frižider nam je bio prepun «petrovača». Peli smo se na najviše grane, padali pa se ponovo penjali, s rukom uprtom ka jabuci. Skupljali smo jabuke na zemlji, ni one trule nismo bacali. Jeli smo jabuke, a one su jele nas.

A ona poslednja vazda je bila najlepša. Onako lepljiva curila nam je niz bradu. Brisali smo se rukavom. I nastavljali da jedemo.

Nedim Sejdinović

 

Published inPriče

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *