Skip to content

JUGONOSTALGIJA KAO DRUŠTVENO-KULTURNI FENOMEN: Sećanje kao bolest ili kao lek

Za vreme NATO intervencije znane pod imenom “Milosrdni anđeo”, skoro svake večeri u Novom Sadu, oko 20 časova, oglašavale su se sirene koje su označavale vazdušnu opasnost. Koliko god čovek bio prilagodljiv, kako god razumevao uzroke vojne intervencije, bez obzira nasedao ili ne na tragikomičnu unisonu miloševićevsku informativno-patriotsku kampanju kojoj se priključiše i dojučer nezavisni mediji (neki od njih se posle toga nikada nisu oporavili!) – teško je bilo izbeći taj jedinstveni osećaj jeze koji bi se prošetao kroz celo telo, a koji su te sirene proizvodile mnogo uspešnije nego potonji zvuci eksplozija. Posle potpisivanja Kumanovskog mira, ne samo ja već i mnogi moji prijatelji osećali smo da nam nešto nedostaje. Trajalo je to danima. Osećali smo takoreći nostalgiju za tim sirenama, koje su osim jeze donosile neku vrstu relaksacije, odvodili u područje gde su svi naši svakodnevni životni problemi gubili značaj… Sličan osećaj đaci imaju kada zazvoni za kraj nastave.

Za čim smo zapravo osećali nostalgiju – za zvukom sirena ili za tom bezbrižnošću pod bombama? Nostalgija je bezbeli čudna stvar!

Kada je onomad, uz urlike mržnje i nerazumevanja, nestajala i, napokon, uz ratne pokliče, bombe i oštre kame, nestala tzv. druga Jugoslavija ili eSeFeReJa, veliki broj njenih dojučerašnjih uzornih građana debelo je zakoračio u zonu shizofrenije, osećajući istovremeno radost i bes, zadovoljstvo zbog urušavanja tamnice naroda i nostalgiju za njom. I mada su za njeno urušavanje vrlo sistematično i temeljito medijski i akademski pripremljeni i obrazovani (neko reče da je upravo ogroman novac koji je u to ulagan dokaz da se SFRJ nije morala raspasti ili bar ne na takav način), mnogi njeni stanovnici nisu mogli da se odupru toj subverzivnoj delatnosti mozga – žalu. Siguran sam da su (iako nikada nisu vršena istraživanja te vrste), bar kada su ostajali sami sa sobom, mnogi patili za poznatim zvukovima, melodijama i mirisima koji su simbolisali bezbrižnost u okrilju moćne države, predstavljane kao boginje-majke koja neprestano motri na svako svoje dete i oprašta mu sve njegove grehe.

U Srbiji je taj osećaj devedesetih godina prošloga veka (ovo zvuči kao davna prošlost!) višestruko i na različite načine zloupotrebljavan. Sukcesija sa SFRJ nije bila potrebna samo da bi se dokazao secesionizam drugih republika ili da bi se nasledili moć i međunarodni položaj, već i kao produženje inertnog infantilizma kod građana. I preuzimanje imena Jugoslavija, kao neviđeno bezobrazan čin, takođe je bila manipulacija sa tom vrstom osećajnosti. Potom, kada je sve propalo i hipertrofiralo, kada je i sam pojam države unakažen i kada se kročilo u neku vrstu etno-anarhije, pokušano je još nešto da se uradi sa jugonostalgijom, koja je takođe postala ispražnjena forma. Osnovana je Jugoslovenska levica, i ubrzo postala verovatno najomraženija organizacija svih vremena na ovim prostorima. To je bio signal da su Milošević i supruga mu i konačno izgubili svaki kontakt sa stvarnošću.

O neverovatnoj htonskoj ideološkoj konfuziji na srpskoj političko-pozorišnoj sceni, možda najbolje govori podatak da su Miloševićevi najveći i najdosledniji kritičari bili upravo oni koji nisu krili da su jugonostalgični. Tu se po prvi put nazire ono što bi jugonostalgija danas mogla biti – pre svega društveno-kulturni fenomen: jugonostalgija kao nastavak one progresističke linije koja je de facto postojala u socijalističkoj Jugoslaviji. Protiveći se Miloševiću, oni su se borili protiv izolacionizma, nacionalizma, autizma, klerikalizma, fašizma i monarhizma, svega što je sa tadašnjim režimom sjajno korespondiralo makar se nalazilo i u tzv. opoziciji..

U drugim, “secesionističkim” republikama s početka ratovanja jugoslovenstvo i jugonostalgiju bilo je potrebno zatomiti da bi se zaokružio vlastiti identitet. To nije bilo naročito teško izvesti ako se zna da je većina stanovnika svog neprijatelja (s pravom?) prepoznavala upravo u tvorevini nazvanoj SRJ. Termin jugonostalgičar je bio sjajna politička i moralna diskvalifikacija. On je po definiciji sumnjiv čovek, narodni neprijatelj, izdajica… Pošto se jugoslovenstvo vezivalo isključivo za negative pojave – boljševizam, totalitarizam, ekonomska uravnilovka, dominacija jednog naroda i sl. – tako je i jugonostalgičar proglašavan za neprijatelja demokratije. Posle ratova, jugoslovenstvo i jugonostalgija se kao pojmovi rehabilituju i dobijaju svoj današnji oblik, pročišćen od bilo kakvog političarenja.

I mada je svuda, po ugledu na Tarkovskog, suludom paljevinom i zgarištima gašeno sećanje na neposrednu prošlost, ono je preživelo – reći će neko u egzaltaciji. Neretko možemo videti i čuti ankete među ljudima iz raznih delova bivše SFRJ kako se po dobrom sećaju stare domovine. Pokojni novosadski književnik Vojislav Despotov je jednom prilikom rekao da bi Titovu Jugoslaviju valjalo nazvati Jugostalgija. Neki opet tvrde da osećaj nostalgije ima veze sa naknadnim osećanjem krivice zbog pasivnog praćenja raspada i nacionalističkog orgijanja. Amerikanac Endrju Vahtel, autor važne knjige o Jugoslaviji “Stvaranje nacije – razaranje nacije” kaže da bi bilo “glupo misliti da se faktori u korist ujedinjenja ne mogu ponovo pojaviti”… Ali, u tim teorijsko-romantičarskim izjavama ne krije se suština. Jugonostalgija kakva je jedina moguća i kakvom je danas doživljavamo nije žal za bilo kakvom državom, ona je žal za širim kulturnim prostorom na koga smo se navikli.

“Kada kažemo jugonostalgija, mi zapravo mislimo na kulturu naših mladosti, dakle, na onu kulturu koja se u sinkronicitetu našeg življenja tada događala”, kaže hrvatski književni kritičar i “Fakovac” Kruno Lokotar. To jeste jedna njena dimenzija: neagresivna kulturna čežnja, odnosno kulturno prisustvo prošlosti u sadašnjosti i budućnosti. Slovenački književnik Aleš Debeljak dodaje: “Odbacujem njezin federalni okvir i dominaciju jednog naroda, bolje rečeno jedne narodne elite i, naravno, komunistički režim. Kada se to odbaci, onda na situ koji je predstavljala bivša Jugoslavija ostaju zlatna zrna nekadašnjih kontakata i međusobna čitanja koja su osnaživala pojedinačne jake glasove, glasove Danila Kiša, Mirka Kovača ili Meše Selimovića, pisaca koji su baštinili više nego na jednoj tradiciji. U tom smislu, biti jugonostalgičar znači biti bogatiji od onih koji nisu nostalgični ni za čim, pošto im ni do čega u prošlosti nije stalo, već žive u stalnom sada. A oni koji žive u stalnom sada sigurno neće moći sebi da izbore budućnost.”

Međutim, tu se ne završava definicija jugonostalgije kao savremenog društveno-kulturnog fenomena. Ona je takođe potreba za jednim multikulturnim prostorom koji omogućava vlastitu proveru u susednim kulturnim sredinama. Tako shvaćena, jugonostalgija može da bude i vetar koji će razduvati ustajale, monološke forme kulture u državicama nastalim iz bivše Jugoslavije. Ona svakako nema nikakve veze za državotvorstvom, već koristi prednost činjenice da su neki ljudi nekada živeli na istom prostoru, da donekle imaju isto kulturološko sećanje i da su crpeli menje-više istu kulturnu tradiciju. U okviru malih, samodovoljnih kultura, vrlo je lako manipulisati vrednostima, odnosno uspostaviti sistem ne-vrednosti. Jugonostalgizam jeste jedan od puteva prevladavanja autističkih i nacionalističkih, u svakom slučaju anahronih koncepcija kulture koje su instalirane na našim prostorima…

Po svemu sudeći, svim našim apsurdima valja pridodati još jedan. Jugonostalgija može da bude ulaznica u savremeni svet, u Ujedinjenu Evropu, gde valjda više nećemo čuti zvuke sirena koje kazuju vazdušnu opasnost.

Nedim Sejdinović

 

Published inEseji

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *