Skip to content

Kako sam postao Srbija

Dugo se već nisam oglašavao. Osim zimske melanholije, imao sam i zimsku upalu pluća koja me je držala od 31. decembra do pre neki dan. Trajalo je sve to dvadesetak dana, a meni je izgledalo kao večno lovište. Kao stanje hibernacije iz koga nikada neću izaći. Kao da sam živ sahranjen, sam u stanu, kada vreme više ništa ne znači. Hladnoća je učinila da se ono malo dana pretvori u mrklu noć, a san nije birao trenutak kada će me zarobiti. Smučio sam se sam sebi – neuredan, prljav, znojav, zimogrižljiv, u mokroj postelji, u stanu koji smrdi na bolest i koji uz tako veliku pažnju otvaram, na vrlo kratko.

A onda sam na kraju došao sebi. Tu negde dan-dva pred izbore. A Srbija je tako ličila na mene: na bolesnika u mrkloj, proždirućoj zimskoj noći, usamljenog i zagledanog u sebe i samo sebe. Trenuci neurednog i čestog, ali iscrpljujućeg i psihotičnog sna, nadovezuju se na depresivnu javu, ispunjenu gledanjem beskonačnih i neinventivnih televizijskih serija, koje ponovo teraju u san. Srbija koja se, skoro više nego ikada, plaši da otvori vrata, da ne napravi promaju, jer ovde se, kako neko reče, ljudi ne boje ni boga ni zakona već jedino promaje. Srbija okupana u vlastitom znoju lenčarenja, kojoj su se java i san odavno izmešali, u kojoj dan ne sviće, u kojoj proleće ne dolazi. Srbija koja se oseća na bolest, a kojoj ne pada ni na pamet da ode kod lekara.

Nedim Sejdinović

Published inDnevnik

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *