Skip to content

KALAŠA U VRLETIMA HINDU KUŠA: Poslednja bitka vojnika Aleksandra Velikog

Na božanstvenim visoravnima, u vrletima planinskog venca Hindu Kuš, tamo gde vreme i civilizacija gube svaki značaj, žive poslednji ostaci čudnog i samosvojnog naroda za koji se veruje da je iz njega regrutovana slavna vojska Aleksandra Velikog. Pleme Kalaša, koje danas ima jedva 3.500 pripadnika, smešteno je na području svoje nekadašnje države Kafiristan, koja se do 1895. godine i poraza od afganistanskih muslimana prostirala od današnjeg istočnog Afganistana do severnog Pakistana, na preko 13.000 kvadratnih kilometara.

Planinska, kišna i šumovita oblast Kafiristana posle islamskog osvajanja dobila je ime Nuristan. Kao i pređašnji, i ovaj naziv je zapravo nametnut od strane okolnih naroda. U bukvalnom prevodu, Kafiristan znači “zemlja nevernika” ili “zemlja nemuslimana”, dok je Nuristan – “zemlja prosvetljenih”. Kafiri su se tradicionalno delili u dve grupe – Kalaša (crni) i Kati (crveni). Ovi potonji su nasilno “prosvetljeni”, odnosno prevedeni u islam 1896. godine.

Potom se područje na kome žive pripadnici plemena Kalaša svelo na svega tri doline – Birir, Bumburet i Rumbur – dobro skrivene planinama. Izolovani od ostatka sveta, oni su skoro čitav vek uspešno odolevali islamizaciji i sačuvali svoju neobičnu religiju i kulturu. Poslednjih godina se međutim susreću sa velikim iskušenjem: komunikacija sa okružjem donela je konstantnu diskriminaciju i opasnost od potpune asimilacije.

U XIX veku, za vreme velike Britanske imperije, Kafiristan je u putopisnoj literaturi predstavljen kao daleka i tajanstvena zemlja, prepuna iznenađenja. Verovatno je to bio razlog zbog kog je čuveni engleski književnik Radjard Kipling nju odabrao za ambijent svog avanturističkog romana “Čovek koji je hteo da bude kralj”, po kojem je Džon Hjuston početkom sedamdesetih godina prošlog stoleća snimio i istoimeni film, sa Majklom Kejnom i Šonom Konerijem u glavnim ulogama.

Danas, za strance, oblast Kafiristana izgleda kao “raj na zemlji” – bujne tamnozelene doline i tirkizne reke iznad kojih se prostire ogroman planinski masiv sa snežnim vrhovima.

Kalaša je pleme koje svih ovih godina veoma drži do svoje nezavisnosti i neguje svoju autentičnost. Bave se uglavnom zemljoradnjom, pomalo i stočarstvom, i imaju tipično plemensku organizaciju – svako selo ima svoju vlast. Fizički, pripadnici ovog plemena ne razlikuju se mnogo od susednih naroda, ali su njihova religija i kultura jedinstvene, i to ne samo u ovom delu sveta. Religija je neka vrsta politeizma, a verske obrede uglavnom sačinjavaju žrtvovanja životinja uz ritualni ples. Njihovi šamani proriču sudbinu, a sve dok im zakonski to nije bilo zabranjeno, svoje mrtve su sahranjivali u masivne drvene sanduke koje međutim nisu zakopavali u zemlju. Širom sveta poznati su i po neobičnim drvenim statuama svojih predaka na konjima, koje stavljaju u blizini groblja. Danas te statue možemo da vidimo u mnogim svetskim muzejima. Naselja Kafira sastoje se od jakih pravougaonih drvenih kuća.

Za razliku od muslimanki, žene Kalaša ne nose velove, već svoja lica prekrivaju plavom “tetovažom” od dudovog soka. Nije im strano ni “šminkanje” obrva i trepavica, uz pomoć “lajnera” od izdrobljenih kozjih rogova. Obučene u tradicionalnu nošnju u duginim bojama, sa neobičnim vezovima i brojnim nakitom, pravo su “iznenađenje za oči” čak i onih koji su imali prilike da proputuju ceo svet.

Ali, iza tog mira i lepote, iza njihove svakodnevice, krije se odista veliki napor ovog naroda da preživi i očuva svoju tradiciju. Lokalnu vlast u njihovoj oblasti sada čine tvrdokorni islamisti, koje optužuju da podražavaju netolerantne Talibane, koji su pre američko-britanske vojne intervencije vladali Afganistanom. Ukoliko žele da se zaposle ili napuste težak ruralan život i odu u grad, pripadnici Kalaša manje-više bivaju prinuđeni da prihvate islam. Kada to učine, više se ne smatraju pripadnicima plemena.

Do kraja sedamdesetih, pleme Kalaša je živelo po tradicionalnim kolektivističkim nazorima kao samodovoljno agrarno društvo. U njihovom “poslovanju” nije se koristio novac nego robna razmena. Krajem decenije, kada su probijeni putevi u dolinama, pripadnicima plemena omogućeno je da putuju u susedne gradove i trguju svojim proizvodima – kukuruzom, pšenicom, orasima, kajsijom i dudom. Mada se činilo da će im ta komunikacija olakšati život, ona je zapravo dovela u pitanje njihov opstanak. Učinila ih je osetljivim za žustra htenja islamskih ekstremista, ali i hrišćanskih misionara, da ih preobrate u jednu od ove dve tradicionalne religije.

Međutim, nisu svi Kafiri koji su otišli u grad zaboravili svoje poreklo. Jedna od njih je i Lakšan Bibi, koja se upravo bavi borbom protiv diskriminacije pripadnika ovog plemena, odnosno za prava Kalaša. Ona je veoma zabrinuta zbog dolaska na vlast fanatičnih islamista, koji po njoj vode smišljenu politiku preobraćanja. “Ako nam svet ne pomogne, Kalaša neće preživeti. Lokalna vlast odbija da nas prihvati kao ljudska bića bez obzira na našu veru”, kaže ona. Da je borba za prava Kafira u oblasti kojom dominiraju ekstremisti opasan posao, potvrđuje i činjenica da su početkom ove godine naoružani ljudi pucali u njenu kuću. Bibi smatra da je cilj napada bio da je zaplaše, ali tvrdi da u tome nisu uspeli.

Ona misli da se rešenje problema krije i u obrazovanju pripadnika plemena, jer će tako biti otporniji na zamke asimilacije. “Rekla sam im da moraju da se obrazuju, da će tako lakše da se izbore za svoja prava. Ne smeju da ostanu zatvoreni u svojoj tradiciji i autistični. Iskustva drugih govori da će tako najlakše nestati”, kaže ona.

Drugi predstavnik Kalaša, Sajfulah Jan, tvrdi da je veoma teško odoleti pritiscima asimilacije. “Kao pripadnicima manjine, nama su uskraćena mnoga prava. Sužene su nam mogućnosti i za privatan biznis i za državni posao”, kaže on.

Područje bivšeg Kafiristana, kao i običaji plemena Kalaša, donedavno su bili veoma popularni među zapadnoevropskim i američkim turistima. Turizam je donosio novac koji je potpomagao njihovo preživljavanje. Međutim, posle terorističkih napada na SAD, 11. septembra 2001. godine, ovo više nije zgodna turistička destinacija. Ipak, turista ima i danas, ali prihodi uglavnom završavaju u rukama turistički agencija, a tek mali deo novca ostaje plemenu.

“Mi smo nevernici – mi smo Kafiri”, kaže Sajfulah. “Kao što je poznato, većina svuda pokušava da `pojede` manjinu. Ali ja verujem da će Kalaša preživeti, ovako ili onako. Verujem u svoj narod. Ako smo uspeli do sada da opstanemo, uspećemo i od sada. Mi znamo svoj put”, kaže on.

No, da li će potomci pobedničke vojske Aleksandra Velikog dobiti ovu, poslednju bitku za preživljavanje?

N. Sejdinović

 

Published inNovinski clanci

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *