Prišao mi je čovek, četrdesetak godina, malo proćelav, tužnog izraza, i došapnuo da se u južnom Kongu kikiriki prodaje za 86 dolara po toni. Pa dobro, velim ja, ali transport kikirikija cenu bi višestruko uvećao i pitanje je da li bi se isplatilo. Pa valja pakovati, pa unutrašnji transport, pa ucenjivačke trgovačke marže u velikim lancima super- i megamarketa…

Govorio sam mehanički, iz osećaja neugodnosti, osećaja da moram nešto da odgovorim; tog čoveka nikada ranije nisam video i nisam znao zašto mi se zapravo obratio.

On se počeša po glavi i veli da bi se isplatilo ako bi se uvezla velika količina.

Pitam ga šta podrazumeva pod velikom količinom, o kojim odnosima govorimo. On ćuti. Potom ga pitam da li je to ponuda za posao, a on kaže – ne, nisi me razumeo!

Bila je gužva na autobuskoj stanici i činilo mi se da svi prisluškuju naš razgovor. Pogledao sam okolo i izgledalo je da nas svi i posmatraju. Jedno dete je jelo kikiriki, a krckanje je odjekivalo, ono meko i masno kikiriki-krckanje.

Okrenuo sam se, a on je nastavio – ne, mislio sam na nešto drugo!