Skip to content

KUDA IDE VOJVODINA: Posle decenijskog usmrćivanja, usledio je period mrcvarenja Vojvodine

Rezultati proteklih prevremenih republičkih parlamentarnih izbora, održanih 28. decembra prošle godine, još jednom su, sada već tradicionalno, potvrdili snagu ekstremne desnice u Vojvodini. Po mnogima, oni su ukazali i na slabost autentičnih vojvođanskih partija u njihovoj borbi za povećanje kapaciteta autonomije pokrajine i njenog utemeljenja među građanima. Odista, gde se autonomija Vojvodine nalazi danas i kakva je njena budućnost?

Mnogo je već toga rečeno o diskriminatorskom izbornom zakonu, koji je po mnogo čemu odredio ove izbore i doveo do još jednog “naše gore presedana” u savremenoj političkoj praksi – predstavnici nacionalnih manjina praktično su “isterani” iz parlamenta. Ništa bolje nisu prošle ni tzv. regionalističke partije. Ipak, treba stvari pogledati i sa druge strane i uvideti da, kako god sabirali i oduzimali, stranke čija je centrala u Vojvodini (uključivo i manjinske) od 1990. godine do danas konstantno gube broj glasača (1990. godine su imali preko 300.000, 1992. oko 250.000…), a da su razlozi za to, sem objektivne (agresivni srpski nacionalizam, apsolutna dominacija prestoničkih medija koji uglavnom nemaju sluha za potrebu decentralizacije Srbije, neprestani odliv manjinskog stanovništva iz Vojvodine…), veoma često i subjektivne prirode.

Neke od nekada relevantnih vojvođanskih stranaka, kao što su Reformisti Vojvodine, na poslednjim izborima doživele su potpuni fijasko koji dovodi u pitanje smisao daljeg opstanka ove partije, a neke, kao što je Koalicija Vojvodina, verovatno su zauvek otišle u političku prošlost. Ostale vojvođanske stranke i njihovi lideri, izuzev možda Saveza vojvođanskih Mađara, sa priličnom nervozom iščekuju predstojeće pokrajinske i lokalne izbore.

– Treba razdvojiti izborno odlučivanje građana Vojvodine od njihovog izjašnjavanja za autonomiju – kaže za “Građanski list” Živan Berisavljević, nekadašnji visoki pokrajinski funkcioner, a danas lider Unije socijalista Vojvodine. On smatra da je izborno odlučivanje, a pogotovo proteklo, uslovljeno “hiljadama faktičkih karakteristika, različitim spregama snaga, trenutačnim političkim odnosima i, naravno, izbornim zakonom”. Po njemu, tendencija podrške građana punoj autonomiji Vojvodine nikada nije slabila, već je, naprotiv, neprestano rasla od početka devedesetih.

Mnoga istraživanja javnog mnjenja potvrđuju Berisavljevićevu tezu, odnosno kazuju da se visok procenat građana Vojvodine zalaže za autonomiju pokrajine. Međutim, kao i mnoga druga, tako i ova istraživanja valja uzimati s dozom rezerve. Izborni rezultati od nastanka višestranačkog sistema do danas uglavnom ih nisu potvrdili.

Pavel Domonji, šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava, smatra da ideja autonomije ima diferenciranu, nejasno artikulisanu podršku u pokrajini i da se pod tim pojmom podrazumevaju različiti sadržaji:

– Jedni misle na autonomiju iz 1974. godine, drugi na Vojvodinu republiku, treći su za sadašnju autonomiju, a četvrti i za manji stepen autonomije. U pitanju je heterogeno biračko telo koje je teško podvesti pod jednu kapu – kaže Domonji.

Pojedini analitičari ukazuju i na fenomen, svojevrstan politički paradoks, da se pojedini Vojvođani istovremeno pozitivno izjašnjavaju o autonomiji, a da glasaju za srpske nacionalističke stranke koje za autonomiju apsolutno ne pokazuju bilo kakvog sluha. Ovaj fenomen, dugo nerazjašnjen, po nekima se zasniva zapravo na lokalizmu i ksenofobiji. Kao što ne podnose Druge koji su drugačije nacionalnosti ili vere, tako mrze i Druge koji se nalaze preko Save i Dunava.

Berisavljević, pak, smatra da je većina Vojvođana ne za bilo kakvu autonomiju nego za daleko veći stepen autonomije nego što je to sada slučaj, ali dodaje da “vojvođanska autonomistička scena nikada nije bila u stanju da se dovoljno ubedljivo i ozbiljno organizuje i građanima da ponudu koja bi efektuirala tu činjenicu”.

U prilog tezi da je vojvođanska autonomistička scena neubedljiva govori i podatak da su neke beogradske partije osvojile priličan broj glasova u Vojvodini, i to u manjinskim sredinama, zalažući se upravo za viši stepen njene autonomije.

Prof. dr Milenko Perović sa novosadskog Filozofskog fakulteta kaže da su se autonomističke partije pokazale potpuno nedoraslim svojoj političkoj ulozi – borbi za autonomiju Vojvodine, samim tim i borbi za evropsku, modernu Srbiju.

– Pokazalo se da su te partije i njihovi lideri pravi politički patuljci, koji su naprosto ustuknuli pred veličinom zadatka. Gledali su da se lično etabliraju, ponašali su se lukrativno, rešavali svoja lična pitanja i lične probleme, kompromitujući na taj način i samu ideju autonomije. Oni su činili sve suprotno od onoga što je bilo potrebno i bilo moguće uraditi u poslednjih nekoliko godina sa autonomijom Vojvodine – kaže Perović.

Sličnog mišljenja je i Pavel Domonji, šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji :

– Političke snage autonomaške provenijencije sklone su da manipulišu idejom autonomije Vojvodine, pretpostavljajući je uskostranačkim i užim, grupnim interesima. Surevnjivost i animozitet između autonomaških lidera možda nekima od njih donosi kratkoročnu korist, ali dugoročni gubitnik njihovog sukoba upravo je autonomija Vojvodine – kaže Domonji.

Berisavljević takođe smatra da raskoli i razdori u autonomističkom bloku “objektivno smetaju konsolidaciji jedne jake političke formacije koja bi politički objektivizirala tendenciju građana za autonomijom”. Po njemu, u ovom bloku ne postoji teorijsko razmimoilaženje oko stepena i načina sprovođenja autonomije, što pokazuje i zajednički dokument Vojvođanskog saveza, ali se “sve po pravilu razbija o ove ili one pojedinačne slabosti stranaka, pre svega njihovih lidera”.

– Kako se koja politička stranka približavala statusu parlamentarne ili dobijala nešto malo na javnom rejtingu, tako je počinjala da omalovažava sve one autonomističke snage koje se okupljaju oko drugih političkih grupacija – kaže Berisavljević.

Prof. dr Milenko Perović tvrdi da bi se period Miloševićeve vladavine mogao nazvati “periodom usmrćivanja Vojvodine, i u privrednom, i u kulturnom, i u duhovnom, i u međunacionalnom smislu, a da se vreme od 5. oktobra 2000. naovamo može posmatrati kao period njenog mrcvarenja”.

– Možda se mogu stvari zaoštriti i reći da, zapravo, nikada nije lošije stojala stvar sa autonomijom Vojvodine nego danas. Skoro da je neverovatno kako je loše artikulisana realna politička i duhovna energija za autonomiju. To se kvantitativno vidi po rezultatima izbora, bez obzira na ujdurme sa izbornim zakonom – kaže Perović.

Književnik Laslo Vegel u razgovoru za “Građanski list” ističe da autonomija mora pre svega da bude kulturna činjenica i da jedino kao takva može da bude privlačna za širok krug građana. Po njemu, vojvođanska politička elita ka autonomiji hoda na jednoj, političkoj nozi, a u autonomiji prepoznaje tek koncept redistribucije političke i druge moći.

– Autonomija mora da bude ugrađena u kulturu svakodnevnog života. U poslednje tri godine autonomističke političke elite su u potpunosti zapostavili tu činjenicu, pa je izgubljen jedan broj birača, pre svega mlađih ljudi, koji u ovako politički prezentovanoj autonomiji ne prepoznaju moderne sadržaje – kaže Vegel.

Vegel, ipak, smatra da ideja autonomije Vojvodine ima svoju budućnost, ali da je ona vezana za sudbinu Srbije.

– Autonomija će biti jedan nepogrešiv test: ako se Srbija bude približavala Evropi u institucionalnom smislu, to će značaj autonomije i potreba za njom biti veći. I obrnuto, što se od Evrope bude više udaljavala, to će potreba i značaj vojvođanske autonomije biti manji – zaključuje Vegel.

Živan Berisavljević takođe nije zabrinut za budućnost autonomije Vojvodine. Po njemu, ona je imanentna političkom biću Vojvodine kao što su političkom biću Srbije imanentni nacionalizam, centralizam i pijemontizam.

– Niko ne treba da misli da su ovi diskriminatorski izbori, koji su u biti bili antimanjinski, antiregionalistički i antiradnički, mera kako stoje stvari sa autonomističkom idejom. Iz ovih izbora sve autonomističke stranke moraju da izvuku pouku, a nadam se i pojedini lideri koji misle da su bogomdani. Borba za autonomiju će se tek sada zaoštriti – poručuje Berisavljević.

Pavel Domonji smatra da je politička zvezda dva ključna predstavnika vojvođanske autonomije, Čanka i Isakova, na zalasku i da su se oni pokazali potpuno nesposobnim da se izbore za veći stepen autonomije.

– Ako želi da ima budućnost, ideja autonomije se mora osloboditi njihovog balasta. Isakov bi trebalo da se vrati u novinarstvo, a Čanak bi mogao da nastupa u nekom kabareu kao zabavljač. Tako bi verovatno imao mnogo više uspeha nego kao borac za autonomiju Vojvodine – kaže Domonji.

Perović smatra da bi se možda moglo reći da će “sila istorijskih potreba za autonomijom naći puteve svoje političke artikulacije, odnosno iznedriti novu političku snagu sa novim liderima koji su većih kalibara, sposobnosti i moći anticipacije nego što su ovi dosadašnji”.

– Ako ima ičega pozitivnog u trenutnim političkim procesima, onda je to što se pokazalo da postojeće političke snage, uslovno rečeno politička elita Vojvodine, nije sposobna da izvede krupni istorijski zadatak borbe za autonomiju. Nadajmo se da će odnekud, iz dubine Vojvodine, izniknuti neka nova politička elita koja će sa većim uspehom odgovoriti ovom zadatku – zaključuje Perović.

Nedim Sejdinović

 

Published inNovinski clanci

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *