Skip to content

LASLO VEGEL, KNJIŽEVNIK: Autonomija ima smisla samo ako otvori nove horizonte slobode

– Permanentna konfuzija koja vlada u našem društvu i politici dobija sve fantazmagoričnije oblike. Ali, ta konfuzija nije slučajna. Ne smemo zaboraviti da je Milošević u Srbiji prihvaćen plebiscitrano, a da je eliminisan iz kontradiktornih razloga: Ruralni nacionalisti ga još uvek nazivaju Vukom Brankovićem. Demokratski nacionalisti ne odriču se njegovih ideja, već imaju primedbe na način njihove realizacije. „Kontraverzni biznismeni” su ga se plašili jer se sa njima igrao kao mačka sa miševima. Tražili su sigurnost za svoj kapital, tj. slabijeg partnera u vlasti, i dobili su ga. Te kontradikcije su revitalizovale stare konfuzije. Radi se o tome da kod nas tranzicija nije izvedena kao jedan kontinuirani proces, nego se realizuje na „rate”, sa veoma promenjivim sadržajima. Iz toga se rađa politička histerija, privredna kriza, moralna erodacija, kulturni nihilizam i reciklirani nacionalizam – ocenjuje na početku razgovora za “Građanski list” glavne političke i društvene tendencije u našoj zemlji Laslo Vegel, ugledni novosadski književnik i intelektualac. Njemu je pre nekoliko dana, u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava izašla knjiga dnevnika (od 2000. do 2002. godine) pod nazivom “Ispisivanje vremena u međuvremenu”.

Da li se slažete sa definicijom stanja u današnjoj Srbiji koju je dala Međunarodna krizna grupa – korupcija je u velikom zamahu, politička elita koja je na vlasti deluje bahato, afere ostaju bez svog završetka, institucije nisu revitalizovane, a društvo i građani su u defanzivi?

– Afere će biti sve brojnije, naročito kada počne da cveta crno tržište tajnih dosijea. Tri meseci posle 5. oktobra dao sam intervju u kojem sam govorio o prodoru snaga restauracije. Za nekoliko godina, oni su postali novi centri moći, što znači da se realno egzistirajuća vlast preselila u anonimne strukture. Veliko je pitanje koliko je još vlada zaista u mogućnosti da vlada, i u kolikoj meri je prisiljena da sklapa kompromise se anonimnim centrima moći – ako želi da opstane bar do novih izbora. Naravno, posle novih izbora ti centri anonimne moći će joj okrenuti leđa, pa makar bili i kumovi. Kao što su okrenuli leđa i Miloševiću. U pitanju je politički biznis i pragmatizam bez etike. Iz te političke situacije se teško izlazi. Bojim se da posle izbora i nova vlada može biti slična žrtva. Partije su potpuno nemoćne prema toj epidemiji. Tome mogu da stanu na put jedino žestok građanski otpor, koja međutim ima i svoje populističke klopke. Putevi nade su zaista uski, takoreći biblijski.

U tu sliku današnje Srbije dobro se uklapaju i vojvođanski autonomaški političari. Da li oni zaista imaju snagu da obave posao “vraćanja autonomije”? Vi se, kako znamo, zalažete za drugačiji koncept autonomnosti.

– U uslovima parlamentarne i liberalne demokratije i slobodnog tržišta na pragu evropskog 21. veka, u eri globalizma i regionalizma (radi se o paralelnim procesima) mi nismo učinili niti jedan ozbiljan korak ka autonomiji. Sasvim sigurno da je centralizam, nasleđen od Miloševićeveg sistema, poguban za celu državu, i u tom smislu, autonomija kao jedan liberalni politički model razvijao bi kompetetivnost, i na neki način ograničavao bi vlast, što je svakako nužno. Ali, mora se menjati i karakter vlasti, a ne samo njena tehnika redistribucije. Što se toga tiče, u samoj Vojvodini postoji jedan vakuum. Autonomaška politička elita danas ima Janusovo lice, i ja se jako bojim da će upravo zbog toga izgubiti podršku birača. Autonomija jeste demokratska forma, ali mora da ima i demokratski sadržaj. Autonomija jeste deo države, ali se bitno razlikuje po tome što je ona kompleksnija tvorevina, pretpostavlja veoma razvijene republikanske, de ne kažem komunitarne vrline i koristi elemente bazične demokratije. U tom smislu, ona je složena demokratska laboratorija sa veoma jasnim liberalnim porukama. U čemu je problem? Pramodel autonomije – i njegovi zagovornici i njegovi protivnici vide u autonomiji jednopartijskog sistema. I jedan i drugi tabor su van sveta modernosti: jedni se zalažu za premodernu autonomiju, a drugi se suprostavljaju premodernoj autonomiji u ime neke druge vrste premodernosti.

Šta bi to danas bio identitet Vojvodine? Da li je Vojvodina o kojoj se često govorimo zapravo imaginarna Vojvodina, dok stvarnost kazuje nešto potpuno drugo…

– Nove filozofije i teorije sve više uviđaju da kultúra određuje ekonomiju, proizvodne odnose, pa i samu proizvodnju. A mi sada, upravo sada, počinjemo da simuliramo kapitalizam koji postoji samo u petparačkim romanima i u sapunskim operama. Moguća je autonomija koju diktatorska i autoritativna država ne priznaje. Ona se nalazi u ljudima. Te je jedan specifičan vrednosni sistem, novi kulturni kvalitet i kulturni model, republikanska samosvest. Bez toga ne postoji autonomija, ili je ona prazna pravna ljuštura, igra vlasti, dogovor moćnika. U vreme jednopartijskog sistema kada je autonomija bila ideološki fundirana uočio sam da upravo ova dimenzija nedostaje vojvođanskoj politici. To je bilo lako uočiti, jer su autonomaši najmanje uvažavali vrednosti koje su ovde stvorene. Oni su bili u politici autonomaši, a u kulturi – turisti. Ta logika, na žalost, važi i danas. Ako me danas jedan mlad stavaralac pita šta da radi, ja mogu da mu preporučujem samo jedno: u stvaralačkom smislu idi za Beograd, idi za Budimpeštu, ako možeš, onda idi u oba grada, ali ostani ovde da živiš, jer građani Novog Sada su veoma pitomi. Ali, u stvaralačkom smislu u Novom Sadu ostani u svom malom egzilu, jer naši mali moćnici cene samo plagijatsku kulturu. Ako neko ne veruje tim rečima, neka pročita Dnevnik Aleksandre Tišme, neka pročita šta je rekao najveći evropski Vojvođanin i Novosađanin, pa će videti da govorim veoma blago.

Kakvi su po vama prvi rezultati osnivanja nacionalnih saveta u Vojvodini? Da li je to put ostvarenja manjinskih prava za koji se vi zalažete? Odnosno, da li možemo govoriti o mogućnosti stvaranja “cementiranih” nacionalnih elita bez korektiva?

– Jednog trenutka zaista je postojala dobra volja da se sistemski reši položaj manjina. Mogu da kažem da je ekspertska grupa, koja je pripremila savezni zakon o manjinama formulisala dobre polazne tačke. Međutim, predlog zakona je u Saveznom ministarstvu za ljudska i manjinska prava doživeo je bitne izmene. Na primer, ekspertska grupa predvidela je neposredan i tajan izbor nacionalnih saveta manjina, a ministarstvo je predvidelo izbor nacionalnih saveta preko elektora, zaboravljajući da su preduslov svake demokratije – neposredni, tajni i slobodni izbori. Ta promena izmenila je ne samo kontekst zakona, nego celokupnu političku filozofiju manjine. Nacionalni savet mađarske manjine izabran je uz pomoć jedne zatvorene liste. Tako se nije radilo ni u poslednjim godinama komunizma. Naravno, takav sistem ne konstituiše jednu modernu, pluralističku, manjinsku politiku, nego zatvorenu, kao jedan feudalni posed, s kojom se može upravljati „begovskom politikom”, da upotrebim terminologiju Miše Glenija. To nije dobro za manjine, a ni za društvo u celini, jer je to jedna logika, koja automatski indukuje napetost. Vidite, u regionu su se menjali vlade, pa i u Srbiji, ali vladajući manjinski bosovi ne. Niko ne pita zašto su oni večni.

Svojevremeno ste bili jedan od potpisnika i inicijatora deklaracije u kojoj ste, sa grupom mađarskih intelektualaca, izrazili nezadovoljstvo zbog monopola SVM nad manjinskim medijskim i kulturnim prostorom u Vojvodini. Da li se nešto u međuvremenu promenilo?

– Tu deklaraciju, koja je imala međunarodni odjek potpisali su svi značajni vojvođanski mađarski intelektualci. Prema njoj su međutim predstavnici pokrajinske vlasti pokazali neverovatan cinizam. Njihov postupak je bio apsolutno identičan postupku Miloševićeve garniture, kojoj smo takođe pisali peticiju sa sličnom sadržinom. Danas svi kritikuju republički Radio-difuzni savet, sa pravom dakako. Ali moram da kažem da je republička vlada u odnosu na pokrajinsku koja je imenovala upravne odbore manjinskih listova – de luks demokratična. Republička vlada je bar formalno bliža evropskim normama nego pokrajinska, jer je bar priznala da treba nezavisne ljude imenovati. A “pokrajinci” su popunili upravne odbore isključivo partijskim „kadrovima”. Rekao bih da je to sada ovde postala i moda, tragična jer pokazuje da nismo uspeli da se odreknemo partijske države. Pokrajinski rukovodioci su kompromitovali samu ideju autonomije. Autonomija ima smisla samo ako na testu demokratije pokaže nove vrednosti, ako otvori nove horizonte slobode. Ovako je to samo pitanje plate pokrajinskog ministra informacije, a ne znam da li nam je tako nešto potrebno. Bolje bi bilo iz tog novca stipendirati dva mlada umetnika, autonomija bi imala više koristi. Zasto da plaćamo dva činovnika?

Prošli popis stanovnika pokazao je da se u Vojvodini desilo tiho etničko čišćenje? Da li se ono međutim nastavlja?

– Oko manjinskih fenomena kod nas se razvio pravi orvelevski jezik. Asimilaciju manjina u Vojvodini nazivaju spontanim, kao da je za manjinskog čoveka životni san da se asimiluje. Isti jezik se upotrebljava kada se tumači brutalna promena etničke mape. To već pokazuje nedostatak dobrog ukusa. Veliki je problem što mi zaista nemamo izgrađenu kulturu rezumevanja manjina. To se vidi i onda kada dobra namera zaista postoji.

Nedim Sejdinović

 

Published inIntervjui

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *